Џорџ Гордон Бајрон

Из Википедије, слободне енциклопедије
„Бајрон” преусмерава овде. За остале употребе погледајте Бајрон (вишезначна одредница).
Џорџ Бајрон

Lord Byron.jpg
Џорџ Гордон Бајрон

Информације
Датум рођења (1788-01-22) 22. јануар 1788.
Место рођења Лондон (Велика Британија)
Датум смрти 19. април 1824.(1824-04-19)(36 год.)
Место смрти Мисолонги (Отоманско царство)
Дела
Потпис

Лорд Џорџ Гордон Бајрон (енг. George Gordon Byron; Лондон, 22. јануар 1788Мисолонги, 19. април 1824) је био песнички првак енглеског романтизма; стекао је међународну књижевну славу романтичним епом „Чајлд Харолд“, а потом и поемом „Дон Жуан“ и поетским драмама „Манфред“ и „Каин“. Бајрон се родио као декласирани аристократа, но касније припада највишим круговима, иако је по природи бунтовник и слободоумних назора. Умире од маларије у борби за ослобођење Грчке од турског јарма. Његов живот и дело уско су повезани, допуњују се и стварају готово недељиву целину. Слободарски дух и песничко дело енглеског бунтовника надахнули су многе велике песнике, као што су нпр. Пушкин, Љермонтов, Ламартин и други.

Живот[уреди]

Бајрон је рођен 1788. године у Лондону, у сиромашној племићкој породици. Отац му је рано умро, па се о њему старала мајка, нервозна и несрећна жена. Рано је остао хром, па је због те физичке мане много патио, мада му то није сметало буде изврстан пливач, боксер и јахач. Поседовао је изузетну лепоту, због чега је био врло вољен од жена. Када је имао десет година, наследио је неки замак, имање и титулу лорда, што му је омогућило да постане члан Дома лордова, да окупља весела друштва и приређује праве баханалије. Врло слободан у испољавању својих идеја, по природи бунтован и неприлагодљив, са презиром се односио према конзервативном друштву, лажном моралу и правилима живота која су гушила и понашање, и осећања, и мисао. За Бајронов живот, за који можемо рећи и да је надмудрио његову уметност, важно је то што је био аристократски. Аристократе у 19. веку у Енглеској имале су много привилегија али и препрека. Бајрон није хтео да се понаша као енглески лорд, и зато је себе претворио у изопштеника. Већ у раној младости, када су школски тутори успевали да приволе тек да чита лектиру, и кад се тек зачињао његов сочан љубавни живот, Бајрон је већ имао статус уклетог љубавника «који на својој и туђој патњи изнова започиње зидање пешчаних кула».

На Кембриџу, где као млади аристократа и није имао праве потребе да учи, Бајрон се занимао читањем и либерално политичким идејама. Остало време проводио је у Лондону, на забавама, поприлично раскалашним и чији је био идејни предводник. За те журке имао је оно што је било потребно – «необуздану индивидуалност и често нападан стил понашања и живљења». Био је леп, згодан – и хром – лутка високог друштва. Његова рана поезија изазвала је слабашан одјек. У часовима доколице 1807. млади Бајрон је изјављивао како му крајњи циљ и није да буде песник, већ да се посвети ширем јавном и политичком деловању.

Бајрон је на апсолвентском путовању по Медитерану провео пуне две године – од 1809-1811, и управо на том «великом путовању», он је стекао неопходна искуства потребна да буде песник. Међу најважнијима стоји осећање светског бола - Велтшмерц (нем. Weltschmerz). То је посебна врста романтичарске нејасне и неизлечиве туге, и осећања да је овај свет најгори од свих могућих светова, који ће Бајрон донекле интегрисати у своје песништво.

Већ у првом одговору на негативне критике, млади Бајрон је показао да он не нуди никакву «нову поезију за ново доба» већ да жели да дегенерисаној садашњости понуди лепшу прошлост – Бајрон је био привржен класицистичким правилима и нормама више но иједан други романтичар.

Прилику да и сам одигра улогу бајроновског јунака, пошто га је уобличио својим «Ходочашћем Чајлда Харолда» и низом «источњачких прича» у стиху, Бајрон добија 1816. када га због греха блуда (афера са својом сестром Огастом) светина напада. Лишен позе, а присиљен да живи њену стварност, Бајрон почиње да изражава свој најважнији став – да је само стварање пут из искрене трагике и бесмислености људског живота. Зато на почетку трећег певања Харолда Бајрон пореди свој пад са Наполеоновим падом, описујући, симболички, Ватерло.

Како није могао да издржи изругивање светине, и детронизацију коју је у Енглеској доживео, песник је отишао у ново лутање - самопрогнанство, на коме је прикупио материјал за дела која је писао.

Његово прво одлично дело јесте Шијонски Сужањ*, написан у Швајарској, након сусрета са Шелијем. Основна порука о робу који се ослобађа из тамнице је у томе да сви идеали, па и слобода, губе вредност када се остваре. Ту истину открива и Чајлд Харолд у другој половини спева. За читаву животну трагедију искуснији, јунак који је до малопре лутао обалама Медитерана, и најмањи спољашњи повод у пределима које налази користи за самопреиспитивање, повод за размишљање о великој тајни живота, и још већој тајни уметничког стварања.

Продукт овакве уметничке самосвести је Дон Жуан. Бајрон сад већ живи у Венецији и још презире све што је енглеско – до те мере да мења своју садржину под утиском италијанског духа и књижевне традиције, а из метрике узима отава риму – лаку течну и изузетно погодну за песничко приповедање.

У неку руку, кроз Дон Жуана који и није типичан Бајроновски јунак, песник покушава да се разрачуна са својим «другим ја» из раних прича у стиху, песама, и спева Чајлд Харолд. 16000 хиљада стихова имао је Дон Жуан 1824, када је Бајрон умро, од маларије, разочаран у своје покушаје да помогни Грчкој да победи у ратовима против Турака, и стане на ноге.

Дон Жуан, у незавршеном виду у коме га данас читамо писан је шест година. У многом, грађен је као први прави производ Бајрона, још увек романтичарски личан, пошто је реч о аутоиронији (саморугању), али подоста шири и обухватнији од претходних Бајронових песничких подухвата.

Бајрон се сматра првом славном личношћу у модерном смислу. То је била делом и песникова стратегија, када је нагонио сликаре да га приказују као човека од акције, или када се путем својих стихова саморекламирао.

Поетика[уреди]

Лорд Гордон био је настарији у такозваном другом кругу енглеских романтичара, и један је од најзаслужнијих за стварање мита о романтичарама због својих стихова који говоре о сети, егзилу и чежњи.

Сви представници другог круга романтичара (Бајрон, Шели, Китс) су рано и трагично страдали песници чије стваралаштво и живот доприносе стварању романтичног стереотипа, а то је – побуна против друштва, патња и туговање и експериментисање са халуциногеним дрогама.

За дела Бајрона индикативан је један посебан тип јунака, чији се велики део карактеристика може приписати самом писцу. Проучаваоци су пронашли трагове бајроновског јунака у Џону Милтону и многим ствараоцима Романтичког покрета. То је идеализован карактер чији су атрибути таленат, страст, презир према друштву и његови институцијама, недостатак поштовања према рангу и привилегијама (иако их јунак поседује), гајење љубави коју је срушило друштвено неодобравање или смрт, побуна, прогнанство, тајна прошлост, ароганција, претерано самопоуздање или недостатак дубљег увида и на крају, самодеструктивност.

Величина Бајронове поезије је у томе што је променила књижевна схватања Европе. Бајроновски јунак је пуно обрађиван, и емоционална тежина коју ствара је наравно неизмерива. Бајронов идеализам, његов «светски бол», и његова, најблиставија од свих бајронских судбина, учинили су га једном од највећих фигура романтизма. Романтизам, као реакција на страховладу разума, реда и поретка, са Бајроном је добио нови правац.

Бројне борбе за независност (Француска, Грчка, Америка, Шпанија) свориле су и конретне социјалне теме романтизма, о недопустивости бестидног богатства, о бесмислености рата и о краху тиранија. Песнички фокус је на малом јунаку, обичном човеку.

Спољашње везе[уреди]


Са других Викимедијиних пројеката: