Алитерација
Алитерација (према лат. alliteratio, што је настало од ad - к и littera - слово) представља понављање неких сугласика или сугласничких група у реченицама или стиховима. Јавља се у старијим епохама. Има функцију у ритмичкој организацији стиха и прозе. Јавља се и у народној и у уметничкој књижевности. Чешће се јавља у стиху, изрекама, пословицама него у прози.
Алитерација је најзначајнија у акцентованим слоговима на почетку речи. Због овога је алитерација битан фактор у ритмичкој организацији стиха и најизражајнија је у акцентованим слоговима на почетку стиха (постоји посебна врста алитеративног стиха у германској поезији).
Примери[уреди | уреди извор]
- Владислав Петковић Дис, Можда спава
- Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао
- Сима Пандуровић, Родна груда
- Своје сунце, своје сенке од облака,
- Јер свака, најзад, има душу своју
- Све се више воли, што се већма стари
- Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXIX
- Накићени твоји свати,
- Тебе кити твоја мати
- А шта ће ти вољно дати
- Ђура Јакшић, На Липару, Вече
- С белом булом,
- за зумбулом,
- Шарен - рајем,
- Рајским мајем,
- Цвећем, миром
- Са лептиром,
- Летимо ти ми,
- Срца топити
- - Ћију-ћи !
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
- Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.