Пређи на садржај

Алитерација

С Википедије, слободне енциклопедије

Алитерација (према лат. alliteratio, што је настало од ad – к и littera – слово) представља понављање неких сугласника или сугласничких група у реченицама или стиховима.[1] Јавља се у старијим епохама.[2] Има функцију у ритмичкој организацији стиха и прозе. Јавља се и у народној и у уметничкој књижевности. Чешће се јавља у стиху, изрекама, пословицама него у прози.[2]

Алитерација је најзначајнија у акцентованим слоговима на почетку речи.[2] Због овога је алитерација битан фактор у ритмичкој организацији стиха и најизражајнија је у акцентованим слоговима на почетку стиха (постоји посебна врста алитеративног стиха у германској поезији).

  • Владислав Петковић Дис, Можда спава
    Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао
  • Сима Пандуровић, Родна груда
    Своје сунце, своје сенке од облака,
    Јер свака, најзад, има душу своју
    Све се више воли, што се већма стари
  • Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXIX
    Накићени твоји свати,
    Тебе кити твоја мати
    А шта ће ти вољно дати
  • Ђура Јакшић, На Липару, Вече
    С белом булом,
    за зумбулом,
    Шарен - рајем,
    Рајским мајем,
    Цвећем, миром
    Са лептиром,
    Летимо ти ми,
    Срца топити
    - Ћију-ћи !

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 35. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ а б в Стамболић, Милош, ур. (1986). Речник књижевних термина. Београд: Нолит. стр. 14. ISBN 86-19-00635-5. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
  • Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]