Пређи на садржај

Лакмус

С Википедије, слободне енциклопедије
Лакмусни прах
Хемијска структура 7-хидроксифеноксазона

Лакмус (Литмус) је у води растворна смеша различитих боја екстрахованих из лишаја, а посебно из врсте Roccella tinctoria. Он се често користи на филтер папирној основи, што је једна од најстаријих форми pH индикатора (средства за тестирање киселости материјала). Плави лакмус се претвара у црвени под киселим условима и црвени лакмус папир прелази у плави под базним (и.е. алкалним) условима. До промене боје долази у pH опсегу 4.5-8.3 на 25 °C. Неутрални лакмус папир је љубичаст.[1] Лакмус се такође може припремити као водени раствор који функционише на сличан начин. Под киселим условима је црвен, и под базним раствор је плав.

Лакмусна смеша (ЦАС број 1393-92-6) се састоји од 10 до 15 различитих боја. Већина хемијских компонената лакмуса је слична са компонентама сродне смеше познате као орцеин. Они се првенствено разликују у пропорцијама компоненти. За разлику од орцеина, главни састојак лакмуса има просечну молекулску масу од 330.[2] Кисело-базна индикаторска својства лакмуса потичу од 7-хидроксифеноксазонског хромофора.[3] Неке фракције лакмуса имају специфична имена, међу којима су еритролитмин (или еритролеин), азолитмин, спаниолитмин, леукурцеин и леуказолитмин. Азолитмин има скоро исти ефекат као и лакмус.[4]

Употреба[уреди | уреди извор]

Лакмус папир
Литмус (pH индикатор)
испод pH 4.5 изнад pH 8.3
4.5 8.3

Главна употреба лакмуса је тестирање киселости раствора. Мокри лакмус папир се исто тако може користити за тестирање у води растворних гасова. Гас се раствори у води и настали раствор мења боју лакмус папира. На пример амонијак, који је алкалан, боји црвени лакмус у плаво.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Römpp Chemie Lexikon - Version 1.0, Stuttgart/New York: Georg Thieme Verlag 1995 (Germany)
  2. ^ Beecken, H., E-M. Gottschalk, U. v Gizycki, H. Krämer, D. Maassen, H-G. Matthies, H. Musso, C. Rathjen, Ul. Zdhorszky (2003). „Orcein and Litmus”. Biotechnic & Histochemistry. 78 (6): 289—302. doi:10.1080/10520290410001671362. 
  3. ^ H. Musso; C. Rathjen. „Orcein dyes. X. Light absorption and chromophore of litmus”. Chem. Ber. 92: 751—753. 
  4. ^ E.T. Wolf: Vollständige Übersicht der Elementar-analytischen Untersuchungen organischer Substanzen, S.450-453, veröffentlicht 1846, Verlag E. Anton (Germany)

Види још[уреди | уреди извор]