Le Monde

С Википедије, слободне енциклопедије

Ле Монде
Прво издање од 19. децембра 1944
ТипНовине
ФорматБерлинер[1]
ВласникГрупа Ле Монде
ИздавачЛуј Драјфус
УредникЖером Феногли
Оснивање1944. год.; пре 80 година (1944)
ЈезикФранцуски
Седиште80 Булевар Огист-Бланки,
Ф-75707 Париз
Француска
Тираж302.624 (штампа 2018)
160.000 (дигитално, 2018)[2]
ISSN1950-6244
Веб-сајтLeMonde.fr

Ле Монде (Свет; енгл. The World) француске су дневне поподневне новине. То је главна публикација Ле Монде групе, која је 2009. имала просечан тираж од 323.039 примерака по издању, од којих је око 40.000 продавано у иностранству. Он има своју веб страницу од 19. децембра 1995. године и често је једини француски лист који се лако може добити у земљама које не говоре француски. Сматра се једним од француских ауторитативних новина, заједно са Libération и Le Figaro. Ле Монде је засебан лист од месечне публикације Le Monde diplomatique, над којом Ле Монде има 51% власништва, али која је уреднички независна.

Ле Монде је основао Хубер Бев-Мери на захтев Шарл де Гола (као председавајућег привремене владе Француске Републике) 19. децембра 1944. године, убрзо након ослобођења Париза, и објављиван је непрекидно од свог првог издања.

Новинарска страна листа има колегијални облик организације, у којем већина новинара није само са сталним положајем, већ су и финансијски актери у предузећу, и учествују на изборима за више руководство и више руководиоце. Током 1990-их и 2000-их, Ла Вие-Ле Монде група проширила се под уредником Жан-Мари Коломбанијем, низом аквизиција. Међутим, његова профитабилност није била довољна да покрије велика дужничка оптерећења која су преузета за финансирање ове експанзије, и тражини су нови инвеститори током 2010. године, како би спречио стечај компаније. У јуну 2010. године, инвеститори Матје Пигас, Пјер Берже и Гзавје Нил стекли су контролни удео у новинама.[3]

За разлику од других светских новина као што је Њурок тајмс, Ле Монде је традиционално био усредсређен на нуђење анализа и мишљења, за разлику од традиционалних настојања ауторитативних листова. Стога се сматрало да је мање важно да лист нуди максимално покриће вести, него да нуди промишљену интерпретацију тренутних догађаја. На пример, на десету годишњицу потонућа Рејнбоу вориора, новине су директно имплицирфале Франсоу Митерана, који је у то време био француски председник, у операцију. Последњих година новине су успоставиле веће разграничење између чињеница и гледишта.[4]

Став уредништва[уреди | уреди извор]

Ле Монде је основан 1944. године[5][6] на захтев генерала Шарла де Гола након што је немачка војска протерана из Париза током Другог светског рата. Новине су преузеле седиште и изглед Ле Темпса, који је раније био најважнији лист у Француској, али чија је репутација затамњена током окупације.[7] Бев-Мери је наводно тражио потпуну уређивачку независност као услов за преузимање пројекта.

Године 1981. су подржале избор социјалисте Франсое Митерана, делимично с образложењем да би промена политичких партија у влади била корисна за демократски карактер државе.[8] Лист је подржао кандидата десног центра Едуарда Баладура на председничким изборима 1995. и Сеголен Ројал, кандидаткињу Социјалистичке партије, на председничким изборима 2007. године.

Контроверзе и политика[уреди | уреди извор]

Према истражитељима Митрохинове архиве, Ле Монде (КГБ кодно име ВЕСТНИК, „гласник”) био је КГБ-ово кључно место за совјетске дезинформације у француским медијима. Архива је идентификовала два старија новинара Ле Монда и неколико сарадника који су коришћени у операцијама (погледајте такође чланак о операцијама руског утицаја у Француској).[9]

Мишел Легрис, бивши новинар листа, написао је Le Monde tel qu'il est (Ле Монде такав какав је) 1976. Према његовим речима, часопис је минимизирао злочине које су починили камбоџански Црвени Кмери.

У својој књизи под насловом La Face cachée du Monde'' (Скривено лице „Монда”) аутори Пјер Пеан и Филип Кохен тврдили су да су Коломбани и тадашњи уредник Едви Пленел, између осталог, показали пристрасност и ангажовање у финансијским пословима који су угрозили независност листа. Такође је оптужен лист за опасно оштећење ауторитета француске државе откривањем различитих политичких скандала (посебно корупционашких скандала везаних за Жака Ширака, афере „Ирци из Винсена” и потапања Гринписовог брода, Рејнбоу вориор, од стране француске обавештајне службе под председником Франсоа Митераном). Ова књига остаје контроверзна, али је у време објављивања привукла велику пажњу и медијску покривеност у Француској и широм света. Након судског спора, аутори и издавач су пристали 2004. да неће наставити било каквим поновним штампањем.

Ле Монде је проглашен кривим за клеветање, јер је објавио да је шпански фудбалски клуб ФЦ Барцелона повезан са лекаром који се бавио употребом стероида. Шпански суд је казнио новине са скоро $450.000.[10]

У априлу 2016. извештачу Ле Монда ускраћена је виза за посету Алжиру као делу конвоја за штампу француског премијера у Алжиру. Ле Монде је раније објавио имена алжирских званичника који су директно умешани у корупцијски скандал панамских листова.

Власништво[уреди | уреди извор]

У јуну 2010. године, инвеститори Матје Пигас, Пјер Берже и Гзавје Нил стекли су контролни удео у новинама.[3] У октобру 2018. године особље је сазнало да је Пигас продао 49% свог удела у компанији чешком бизнисмену Даниелу Кретински. Ле Мондова група независности, мањински деоничар који има за циљ да заштити уређивачку независност листа, није била обавештена о продаји и затражила је од Пигаса и Кретинског да потпишу „споразум о одобрењу” који би Групи независности дао право да одобри или одбије било ког контролног акционара. Према подацима из септембра 2019, они то нису учинили.[11][12]

Недавна историја тиража[уреди | уреди извор]

Година 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018
Тотални тираж 390.840 392.772 405.983 407.085 389.249 371.803 360.610 350.039 358.655 340.131 323.039 319.022 325.295 318.236 303.432 298.529 292.054 289.555 301.528 302.624

Распоред објављивања[уреди | уреди извор]

Ле Монде се објављује око поднева, а датум у заглављу је наредни дан. На пример, издање објављено у подне 15. марта приказује 16. марта на заглављу. Он је доступан на киосцима у Француској на дан објављивања, а поштански претплатници га примају на датум у заглављу. Суботње издање је двоструко, за суботу и недељу.

Стога се најновије издање може наћи на киосцима од понедјељка до петка, док ће га претплатници добију од уторка до суботе.

Седиште[уреди | уреди извор]

У децембру 2006. године, на 60. годишњицу објављивања, Ле Монде се преселио у ново седиште у Булевар Огист-Бланки, 13. арондисман у Паризу.[13]

Зграду, некада седиште компаније Ер Франс, индустриска група Бриг је преуредила по нацртима Кристјана де Порзомпарка. На фасади зграде налази се огромна фреска коју красе голубови (нацртао их је Планту) који лете према Виктору Игу, симболизујући слободу штампе. Ново седиште омогућује радна места за 1.200 људи.[14]

LeMonde.fr[уреди | уреди извор]

Ле Монде је био међу првим француским новинама на Интернету, са првим веб издањем 19. децембра 1995.[15] То је једна од 50 најпосећенијих веб локација у Француској.[16]

les Blogs LeMonde.fr[уреди | уреди извор]

Почев од 2000-их,Ле Монде је својим претплатницима омогућавао да објављују блог на својој веб страници. Ти блогови су се звали „les blogs abonnées du Monde.fr”. Dana 10. aprila 2019, Le Monde je najavio da će zatvoriti svoju blogovsku platformu 5. juna 2019.[17][18] Iako su razlozi za zatvaranje blogova bili nejasni, to bi moglo biti povezano sa dominacijom društvenih mreža poput Fejsbuka.[19]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Berliner format”. The Guardian. Приступљено 24. 11. 2014. 
  2. ^ „Circulation of Le Monde worldwide from 1999 to 2018”. statista.com. Приступљено 12. 5. 2019. 
  3. ^ а б Willsher, Kim (28. 6. 2010). „Tycoons given go-ahead for financial takeover of Le Monde”. The Guardian. 
  4. ^ „Portrait d'un quotidien” [Portrait of a daily] (PDF). Le Monde (на језику: француски). јун 2003. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 1. 2012. г. 
  5. ^ „The press in France”. BBC. 11. 11. 2006. Приступљено 22. 11. 2014. 
  6. ^ „Historical development of the media in France” (PDF). McGraw-Hill Education. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 2. 2015. г. Приступљено 24. 2. 2015. 
  7. ^ Clyde Thogmartin (1998). „The Golden Age and the War Years”. The National Daily Press of France. Summa Publications, Inc. стр. 113. ISBN 1-883479-20-7. 
  8. ^ Benson, Rodney (пролеће 2004). „La fin du Monde? Tradition and Change in the French press” (PDF). French Politics, Culture & Society. св. 22 бр. 1. стр. 108–126 [p. 111, and footnote 13, pp. 123–124]. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 12. 2018. г. Приступљено 31. 1. 2019 — преко New York University faculty page. 
  9. ^ Christopher Andrew, Vasili Mitrokhin: The Mitrokhin Archive. The KGB in Europe and the West. London, Penguin Books (2000) ISBN 978-0-14-028487-4, p. 613.
  10. ^ „Barcelona wins lawsuit against French newspaper Le Monde”. usatoday.com. USA Today. 15. 1. 2008. Приступљено 2. 12. 2013. 
  11. ^ Willsher, Kim (10. 9. 2019). „Le Monde journalists warn of threat to editorial independence”. The Guardian. Приступљено 13. 9. 2019. 
  12. ^ „" We, "Le Monde" journalists... "”. Le Monde. 10. 9. 2019. Приступљено 13. 9. 2019. 
  13. ^ „Mentions légales”. Le Monde (на језику: француски). Приступљено 5. 7. 2016. „Editeur SOCIETE ÉDITRICE DU MONDE [...] Dont le siège social est situé 80, boulevard Auguste-Blanqui – 75707 Paris cedex 13” 
  14. ^ „Un nouveau siège social pour le journal "Le Monde" en 2017”. L'Éxpress (на језику: француски). Agence France Presse. 5. 11. 2014. Приступљено 9. 7. 2016. 
  15. ^ Claire Hemery, "Quand la presse française s'emparait du web", La revue des médias, Institut national de l'audiovisuel, 19 December 2013
  16. ^ Top sites in France Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2019) - Alexa Rank
  17. ^ „La fin annoncée des blogs abonnées du Monde.fr, la fin du blog paysages sur les blogs leMonde.fr” (на језику: француски). Blogs le Monde on LeMonde.fr. 14. 4. 2019. Архивирано из оригинала 04. 05. 2019. г. Приступљено 11. 5. 2019. 
  18. ^ „LE MONDE supprime tous les blogs qu’il héberge” (на језику: француски). Blogs le Monde on LeMonde.fr. 14. 4. 2019. Архивирано из оригинала 17. 04. 2019. г. Приступљено 11. 5. 2019. 
  19. ^ „La fin du blog paysages sur les blogs LeMonde.fr – Das Ende des Blog " paysages " auf den Blogs von Le Monde.fr” (на језику: француски и немачки). Blogs le Monde on LeMonde.fr. 23. 4. 2019. Архивирано из оригинала 04. 05. 2019. г. Приступљено 11. 5. 2019. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Merrill, John C. and Harold A. Fisher. The world's great dailies: profiles of fifty newspapers (1980) pp. 202–10

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Le Monde na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Le_Monde&oldid=27677363”