Ледена полица

С Википедије, слободне енциклопедије

Ледена полица која се протеже око 10 км у Антарктичком пролазу од острва Џоинвил
Поглед изблиза на Росову ледену полицу
Панорама Росове ледене полице

Ледена полица је велика плутајућа платформа од леда која се формира на месту где глечер или ледена плоча истиче на обалу и на океанску површину. Ледене полице налазе се само на Антарктику, Гренланду, Канади и руском Арктику. Граница између плутајуће ледене полице и усидреног леда (који почива на подлози) назива се линијом уземљења. Дебљина ледених полица може се кретати од око 100 м (330 фт) до 1.000 м (3.300 фт).

Супротно томе, морски лед настаје на води, много је тањи (обично мање од 3 м) и формира се широм Северног леденог океана. Такође се налази у Јужном океану око континента Антарктика.

Кретање ледених полица углавном је подстакнуто гравитационим притиском приземљеног леда.[1] Тај ток непрестано помера лед од линије уземљења на предњег дела полице према мору. Раније се сматрало да је основни механизам губитка масе са ледених полица било одцепљивање ледених брегова, у коме се комад леда одваја са предњег дела полице у додиру са мором. Једна студија агенције НАСА и универзитетских истраживача, објављена у издању часописа Сциенце од 14. јуна 2013. године, утврдила је да су океанске воде које отапају доње стране антарктичких ледених полица одговорне за већи део губитка масе континенталних ледених површина.[2] У стабилном стању, око половина масе леденог прага на Антарктику губи се у базалном топљењу, а половина се губи услед тељења, али релативни значај сваког процеса значајно варира између ледених прагова.[3] Последњих деценија, ледени прагови на Антарктику су били ван равнотеже, пошто су изгубили више масе због базалног топљења и тељења него што је надокнађено приливом новог леда и снега.[4]

Типично предњи део полице бива прошириван годинама или деценијама између главних догађаја одцепљења. Акумулација снега на горњој површини и топљење са доње површине такође су важни за равнотежу масе ледене полице. Лед се такође може накупити на доњој страни полице.

Густински контраст између ледењачког леда и течне воде доводи до тога да се најмање 1/9 плутајућег леда налази изнад површине океана, зависно од тога колико је ваздуха под притиском садржано у мехурићима унутар ледничког леда, који потиче од компресованог снега. Формула за горњи делилац је , густина хладне морске воде подељена са кг/м³ је око 1,028, а глечерског леда је од око 0,85[5][6] до знатно испод 0,92, границе за врло хладан лед без мехурића.[7][8] Висина полице изнад мора може бити и већа, ако изнад глечерског ледењака постоји много мање густ иња и снега.

Највеће ледене полице света су Росова ледена полица и Филчнер-Ронова ледена полица на Антарктику. Израз заробљена ледена полица је коришћен за лед изнад подглацијалног језера, попут језера Восток.

Канадске ледене полице[уреди | уреди извор]

Све канадске ледене полице су причвршћене на острво Елсмир и леже северно од 82°С. Ледене полице које и даље постоје су Алфреда Ернестова ледена полица , Ворд Хантова ледена полица, Милнова ледена полица и Смитова ледена полица. Маклинтокова ледена полица се распала током периода од 1963. до 1966. године; Ајлесова ледена полица се распала 2005. године; а Макрамова ледена полица се распала 2008. године. Преостале ледене полице такође су временом изгубиле значајну количину своје површине, при чему је Милнова ледена полица била последња на удару и распала се у августу 2020. године.

Антарктичке ледене полице[уреди | уреди извор]

Велики део обале Антарктика има причвршћене ледене полице.[9] Тхеир аггрегате ареа ис овер 1,550,000 км².[10]

Руске ледене полице[уреди | уреди извор]

Матушевичева ледена полица била је ледена полица величине 222 км² која се налазила у Северној Земљи, а напајала ју је једна од највећих ледених капа на острву Октобарске револуције, Карпинскијева ледена капа на југу и Русанова ледена капа на северу.[11] Године 2012, престала је да постоји.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Греве, Р.; Блаттер, Х. (2009). Дyнамицс оф Ице Схеетс анд Глациерс. Спрингер. ИСБН 978-3-642-03414-5. дои:10.1007/978-3-642-03415-2. 
  2. ^ „Wарм Оцеан, Нот Ицебергс, Цаусинг Мост оф Антарцтиц Ице Схелвес' Масс Лосс”. НАСА. 24. 6. 2013. Приступљено 18. 3. 2018. 
  3. ^ Ригнот, Е.; Јацобс, С.; Моугинот, Ј.; Сцхеуцхл, Б. (19. 7. 2013). „Ице-Схелф Мелтинг Ароунд Антарцтица”. Сциенце. 341 (6143): 266—270. Бибцоде:2013Сци...341..266Р. ПМИД 23765278. С2ЦИД 206548095. дои:10.1126/сциенце.1235798. 
  4. ^ Греене, Цхад А.; Гарднер, Алеx С.; Сцхлегел, Ницоле-Јеанне; Фрасер, Алеxандер D. (10. 8. 2022). „Антарцтиц цалвинг лосс ривалс ице-схелф тхиннинг”. Натуре. 609 (7929): 948—953. Бибцоде:2022Натур.609..948Г. дои:10.1038/с41586-022-05037-w. 
  5. ^ Пидwирнy, Мицхаел (2006). „Глациал Процессес”. www.пхyсицалгеограпхy.нет. Приступљено 21. 1. 2018. 
  6. ^ Схумскиy, П. А. (1960). „Денситy оф Глациер Ице”. Јоурнал оф Глациологy. 3 (27): 568—573. Бибцоде:1960ЈГлац...3..568С. ИССН 0022-1430. дои:10.3189/С0022143000023686Слободан приступ. 
  7. ^ „Денсифицатион”. www.ицеандцлимате.нби.ку.дк (на језику: енглески). 11. 9. 2009. Архивирано из оригинала 22. 01. 2018. г. Приступљено 21. 1. 2018. 
  8. ^ „Ице – Тхермал Пропертиес”. www.енгинеерингтоолбоx.цом (на језику: енглески). Приступљено 21. 1. 2018. 
  9. ^ Биндсцхадлер, Р.; Цхои, Х.; Wицхлацз, А.; Бингхам, Р.; Бохландер, Ј.; Брунт, К.; Цорр, Х.; Дреwс, Р.; Фрицкер, Х. (18. 7. 2011). „Геттинг ароунд Антарцтица: неw хигх-ресолутион маппингс оф тхе гроундед анд фреелy-флоатинг боундариес оф тхе Антарцтиц ице схеет цреатед фор тхе Интернатионал Полар Yеар”. Тхе Црyоспхере. 5 (3): 569—588. Бибцоде:2011ТЦрy....5..569Б. ИССН 1994-0424. дои:10.5194/тц-5-569-2011. хдл:2060/20120010397Слободан приступ. 
  10. ^ Депоортер, M. А.; Бамбер, Ј. L.; Григгс, Ј. А.; Ленаертс, Ј. Т. M.; Лигтенберг, С. Р. M.; ван ден Броеке, M. Р.; Мохолдт, Г. (3. 10. 2013). „Цалвинг флуxес анд басал мелт ратес оф Антарцтиц ице схелвес”. Натуре (на језику: енглески). 502 (7469): 89—92. Бибцоде:2013Натур.502...89Д. ИССН 0028-0836. ПМИД 24037377. дои:10.1038/натуре12567. 
  11. ^ Марк Нутталл, Енцyцлопедиа оф тхе Арцтиц, п. 1887
  12. ^ Wиллис, Мицхаел Ј.; Мелкониан, Андреw К.; Притцхард, Маттхеw Е. (1. 10. 2015). „Оутлет глациер респонсе то тхе 2012 цоллапсе оф тхе Матусевицх Ице Схелф, Севернаyа Землyа, Руссиан Арцтиц”. Јоурнал оф Геопхyсицал Ресеарцх: Еартх Сурфаце (на језику: енглески). 120 (10): 2015ЈФ003544. Бибцоде:2015ЈГРФ..120.2040W. ИССН 2169-9011. дои:10.1002/2015ЈФ003544Слободан приступ. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]