Марија Росандић
Марија Росандић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1883. |
| Место рођења | Рума |
| Датум смрти | 1954. |
| Место смрти | Београд |
Марија Мара Росандић, рођена Богдановић (Рума, 1883 ̶ Београд, 1954) била је прва српска школована фотографкиња и једна од првих школованих фотографкиња на Балкану.
Живот[уреди | уреди извор]
Рођена је у богатој и угледној породици у Руми.[1] Говорила је неколико језика и имала основно музичко образовање, а образовање из уметничке фотографије је стекла у Минхену. Била је стручни сарадник првог српског фото-часописа Фотографски преглед, оснивач првог фото-клуба код нас, 1928. године – Београдског фото-клуба – и једина и прва жена члан Управног одбора. Осим тога, имала је свој фото-атеље, најпре у Загребу, а затим је неколико променила и у Београду. Атеље у Загребу јој је уступио Влахо Буковац, пред свој одлазак за Цавтат. По природи свог посла она фотографише експонате на изложби и тако се упознаје са уметницима. Њен атеље постаје место честог окупљања уметника, где долазе: Иван Мештровић, Петар Добровић, Тома Росандић, сликар Игњат Јоб, Мирко Рачки, Љуба Бабић и други.
Без обзира на поменуте податке, њен лик и дело нису познати широј јавности, иако је била и супруга великог вајара Томе Росандића ̶ аутора скулптуре „Играли се коњи врани и са њима див јунаци“ (1939), која се налази испред Народне скупштине Србије,[2] чија је готово сва дела зналачки снимила. Када је упознала Тому Росандића била је прва жена уметнички фотограф на Балкану, што је за оно време – почетак XX века. било револуционарно, и врста бунта против устаљених навика грађанског друштва. 1912. године удаје се за Росандића и заједно одлазе у Беч. Мара је оставила на стотине уметничких фотографија које су веродостојна сведочанства времена, људи и догађаја. Свој сензибилитет исказила је у десетинама уметничких дела примењене уметности која су дала посебан печат њиховој кући на Сењаку. Њихова кућа је данас Музеј Томе Росандића. Тома и Мара нису имали деце, али су усвојили и подигли Смиљку Богдановић, ћерку Мариног рођеног брата Бранислава, Бранка.[3]
Дело[уреди | уреди извор]
Фотографски је портретисала и београдску елиту после Првог светског рата, у време када су сценом зрачили Црњански, Војновић, Краков, Жанка.[4][5] Била је блиска и са краљевском породицом, као њихов пријатељ али и уметница коју су веома поштовали.[6] Њени портрети – фотографије Краљице Марије, са тек рођеним престолонаследником Петром, искоришћени су као предложак за штампу серије разгледница, а објављивани су и у новинама „Илустровани лист“.
Мара Росандић је наставила да ради као фотограф и у браку, њен фотографски атеље налазио се на адреси Господар Јевремова 19 (некада број 27), у кући коју је Тома добио од београдске општине за атеље и становање, са дозволом да је преуреди.[7] Ипак, чињеница је да је она своју каријеру уметничког фотографа подредила својој улози жене. Нажалост, цела фотодокументација Марије Маре Росандић је нестала, после њене смрти.
Мара Росандић и њено дело битни су у музеолошком контексту јер употпуњују садржај Музеја Томе Росандића. Мара је снимала Росандића, његова дела, путовања и изложбе, колеге уметнике и савременике. Била је и плодан примењени уметник у области текстила, чије су таписерије, завесе и столњаци дали лични печат амбијенту њихове куће.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ратко Рацковић, Богдановићи у Руми и расејању (Зборник Завичајног музеја у Руми, 2009), 113.
- ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Прва српска фотографкиња Марија Мара Росандић”. Политика Онлине. Приступљено 2023-05-27.
- ^ Миросављевић, Боривој, Људи са три ока: антологија фотографије Војводине (књига четврта), Нови Сад: Фото, кино и видео савез Војводине, 2003, 171.
- ^ Звонимир Кулунџић, „Портрети београдских уметника―, Београдске општинске новине 5 (1940)
- ^ „Марија Мара Росандиц, прва дама српске фотографије”. Културни центар Београда (на језику: српски). 2019-02-14. Приступљено 2019-03-08.
- ^ „Прва дама с камером”. www.новости.рс (на језику: српски). Приступљено 2019-03-08.
- ^ Мирослав Александрић, Фотографи и фотографски атељеи у Србији: 1860-1918. (период картонки), (Београд: Удруţење за прикупљање и презентацију историјске грађе Фото музеј, 2012)
