Медицина старог Рима

Медицина старог Рима или медицина Античког Рима обухвата историјско раздобље које се поклапа са периодом цивилизације која је настала од града-државе основаног на Апенинском полуострву по традицији коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је окруживало Средоземно море. Током свог постојања, римска цивилизација, а са њом и њена медицина, прешла је пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска цивилизација која је доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора путем освајања и асимилације, у медицини није оставили ништа своје сопствено, јер је Римљанима много векова било испод части да се баве медицином.

О староримској медицини може сазнати из доступних писаних извора, надгробних споменика (лат. stelae) особа које су се у том периоду бавиле лечењем, као и анализом бројних медицинских средстава и материјала од којих су израђивани тадашњи медицински, пре свега хируршки инструменти (не тако ретко слични данашњим, медицинским инструментима).

На подручју медицине Римљани нису оставили ништа своје сопствено, а научне медицине код њих није дуго ни било. Медутим Оно што су Римљани створили у области јавног здравства и санитарног законодавства нико није створио све до новог века.

Историја

У раној фази, аутохтона римска медицина, била је под снажним утицајем етрурског наслеђа и старогрчке медицине (баш као што је и старогрчка медицина своја сазнања црпила из извора месопотамске и староегипатске медицине). Трговина и ратови који су владали на простору Европе и Средоземља у том историјском периоду, убрзавалли су проток информација и медицинске мисли.

Магијско религијска медицина

Такође погледајте: Магијска медицина

До доласка грчких лекара староримска медицина заснивала се углавном на магијско-религијским основама. Међу народом превладавало је религијско празновјерје: да је болест последица незадовољства богова, па је поштовање многих богова, резуловало веровањем у њихову исцелитељску моћ код појаве различитих болести. Готово сваки део тела имао је свог бога-заштитника.

У старом Риму популарна је била хепатоскопија (читање божанских порука из јетара жртвованих животиња). Таква гатања посматрањем трбушних органа (јетра, али и срце, плућа, жуч) жртвених животиња водила су порекло из етрурског наслеђа, ), а обављали су га тзв. харуспици (лат. haruspices) којима су се обраћали вршиоци цивилне и војне власти у Риму. Наиме, јетра је сматрана средиштем душе и главним човековим органом.

Римљани, као сточарско-равничарски народ имао је и са „колена на колено” преношена бројна сазнања о лековитим својствима биљака. Зато се за Античког лекара може рећи да је поред хируршких вештина (убрзано развијаних због масовног рањавања у непрестаним ратовањима), поседовао и солидно познавање исцелитељских способности лековитог биља и различитих начина и облика припремања биљних препарата (масти, таблете, облози).

Римљани су у наслијеђе добили хиљкадугодишње познавање лековитог или опојног дејства многих биљака попут аниса, босиљка, метвице, белог и црног лука, пелина, жалфије, одољена (валеријане), бунике, тамјана, мирте, госпине траве итд.

Продор Грчке медицине и први Римски лекари

Ескулап грчки

Катон, је био огорчени противник доласка грчких лекара у стари Рим

Гај Плиније, римски писац и научник - природњак који је написао дело Познавање природе (Натуралис хисториа) у 37 књига са значајним деловима о медицини.

Диоскуридова Де материа медица

Епидемија куге која је захватила стари Рим 293. п. н. е, убрзала је долазак грчких лекара.

Асклепијев култ у Риму

Наиме, немоћни пред најездом све распрострањеније епидемије куге, која је буквално „косила све пред собом”, приморала је Сенат да донесе одлуку о тражењу савета из Сибилинских књига (лат. Libri Sibyllini – збирке пророчанстава; која се приписују пророчици Сибилли из Куме), што је имало за последицу увођење и ширење Асклепијевог култа (лат. Eskulap - Aesculapius) који се у Грчкој, вековима пре тога, поштовао као једини бог заштитник од болести.

Са ширењем Асклепијевог култа у Рим су дошли и грчки лекари који су са собом донели сасвим нови поглед на узроке, настанак и развој болести, скоро потпуно ослобођене магије и религиозности.

У том периоду када су се под најездом Рима гасила грчка цивилизација, истовремено се на римском тлу обједињавало и уобличавало вековима сакупљано Грчко медицинског знања, свих врста, различитих приступа и школа, које су пре тога настале у грчкој цивилизацији.

Марко Порције Катон

Долазак грчких лекара наишао је на жесток отпор римских традиционалиста привржених магији и религиозном наслеђу, међу којима се посебно истакао Марко Порције Катон (лат. Marcus Porcius Cato 234—149. п. н. е.). Катон је био писац дела лат. De Agri Cultura, у којем је сакупио дотадашње ботаничко знање из традиционалне (народне) медицине, али и доста елемената магије. Он је придавао велико значење вуни, купусу и уринотерапији, а као традиционалниста свом сину је забранио сваки покушај било каквог обраћања за помоћ грчким лекарима, сматрајући их опасним за будућност римског друштва. Током осамдесетих година 2. века п. н. е. Катон је често наступао као огорчени противник породице Сципиона и њихових настојања да оснаже грчки утицај на римску културу. Ипак, према античкој традицији, и сам Катон је на крају научио грчки језик..

Први забележени лекар Архагат

Први забележени лекар био је извесни Архагат (Арцхагхатус из Спарте) који је дошао 219. п. н. е., и у том периоду, као и остали грчки лекари, није уживао посебан углед па су о његовом раду постојала опречна мишљења. По неким изворима био је на гласу због својих хируршких вештина у извођењу операција, и стекао титулу царнифеxа, а по другима називан је кољач и као такав протеран је из Рима.

Асцлепиадес из Битиније

Након готово једног века, спомиње се и други грчки лекар који је дошао у Рим, око 100. године пре Христа, Асклепијад (Асцлепиадес из Битиније). Он је био старогрчки лекар рођен у Киосу у малоазијској покрајини Битинији, који је у Риму провео један део свог живота, и био доста утицајан, захваљујући дружењу са римском елитом.

Асклепијад је настојао да створи нову теорију болести, засновану на протоку раздвојених честица (ἄναρμοι ὄγκοι) кроз поре у људском телу. Његово лечење, имало је за циљ поновно успостављање хармоније применом правилне исхране, физичке активности и купања. Зато је био противник Хипократа чију је науку о улози природе у настанку болести сматрао прецијењеном и исмијавао га. Својом теоријом да узрок болести лежи у ширењу и стезању атома од којих је изграђено људско тело, постао је зачетник тзв. Методичке школе (чији представници нису поштовали анатомију и физиологију; сматрајући да је за целокупно стицање знања из медицине довољно само 6 месеци).

Први лекар римског порекла Ауло Корнелије Целзо

Први лекар римског порекла, више енциклопедиста, био је Ауло Корнелије Целзо (Аулус Цорнелиус Целсус, 25. године п. н. е. — 50. године н. е), који је у 8 књига, први пут написаних на латинском језику, скупио дотадашња знања из медицине, највише хирургије: почев од операције катаракте, кила, трепанација лобање, ампутације, термокаутеризација и подвезивање крвних судова, сопствена метода одстрањивања камана из мокраћне бешике, до пластични захвати на лицу. Бавио се и историјом хирургије, и у свом делу детаљно је описао тада познате инструменте.

Плиније Старији

Гај Плиније, познатији као Плиније Старији (лат. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.—79. н. е.) био је римски писац и научник - природњак који је написао дело Познавање природе (Натуралис хисториа) у 37 књига са значајним деловима о медицини. Плиније Старији је по пореклу припадао витешком сталежу, рођен је у градићу Комум (данашњи Комо) у северној Италији, док је образовање вероватно стекао у граду Риму.

Диоскурид из Анзараба

Диоскурид (Педаниус Диосцоридес, 40.-90. н. е.) дошао је у Рим као војни лекар из старогрчког Аназарба. Био је добар познавалац лековитог биља. Описао је око 600 биљних врста; скупљених у целом Римском царству; у 5 књига (Де материа медица), описујући и различите начине припреме лековитих састојака. Он је примјивао локалну анестезију, што је сасвим сигурно знатно смањило дотадашњу велику смртност у току извођења хируршких захвата без анелгезије.

Соранус из Ефеса

Соран (Соранус из Ефеса, 98.-138. н. е.), био је грчки лекар и представник Методичке школе. Он је дао значајан допринос анатомији женске карлице, гинекологији (описујући гинеколошке захвате), порођајној техници, упозоравао на постпорођајну хигијену па и неке елементе контрацепције. При прегледима користио је вагинални спекулум (диоптра). Од 30 написаних књига већина је пропала. Сачуване су 4 са текстовима из гинекологије, као и латински превод „О акутним и хроничним болестима”.

Најважнији грчки лекар Гален из Пергама

Гален из Пергама

Најважнији грчки лекар у Риму свакако је Аелије Гален или Клаудије Гален познатији као Гален из Пергама, (лат. Aelius Claudius Galenus, 129—199. п. н. е.), који је показивао склоност ка Хипократовој хуморалној теорији као узроку болести. Он је Хипократово учење допунио увођењем „пнеуме” и тиме прекину дотадашње сукобе различитих школа унутар Рима. Галена, многи историчари медицине сматрају највећим античким познаваоцем хумане анатомије, али како је обдукције вршио на животињама, његови закључци често су били погрешни. Приписано му је око 400 дела из медицине, математике, филозофије која су била незаобилазна литература 1.500 година, тј све све до 19. века.

Галенов опис рада срца, артерија и вена одржао се све до 1628, када је Вилијам Харви описао крвоток са срцем као погонском пумпом. У 19. веку студенти медицине још су читали Галенова дела како би научили основне медицинске појмове. Гален је извршио бројне експерименте са подвезивањем живаца како би поткрепио теорију, која важи и данас, да мозак управља свим покретима мишића преко централног и периферног нервног система. Гален се веома занимао за спор између различитих лекарских школа и филозофских праваца, а његова примена директног посматрања, сецирања и вивисекције у обуци студената сматра се комбинацијом различитих приступа. Због тога се његово објашњење појма болести назива синтетичка концепција болести.

Гален се свестрано дружио са римском елитом, богатима и моћнима. Прво је постао лични лекар цара Марка Аурелија, а затим и његовог сина Комода.

Аелије Галеније није патио од лажне скромности па је, према неким наводима побегао из Рима за време епидемије куге 166. године, али му то није много нашкодило јер је након повратка у Рим наставио праксу, штавише театрално је одржавао јавна предавања и јавне секције животиња.

Војна медицина

Римски логор са лазаретом (обојено љубичасто)

Остаци лазарета, римске болнице (велетудинариа)

Атентат на Јулија Цезара и 15-то годишњи грађански рат који је потом уследио приморао је цара Аугуста да формира професионалну војну медицинску службу. Он је војним лекарима додељивао; имање, пензију, посебан статус у друштву, плату двоструко већу од оне која је исплаћивана обичном војнику.

Основана је и обавезна војно-медицинска школа, мада се стручна настава одржавала и приватно у склопу обављања редовне лекарске праксе заједно са ученицима. У самом Риму лекари су били удружени у стручна друштва (лат. collegia), док су најугледнији међу њима, били председавајући стручног друштва и цареви лични лекари (они су носили назив архиатра (лат. archiatrus)).

Хируршка техника у Римској војној медицини достигла је завидан ниво, што је делом потврдило Хипократову тезу да је рат најбоља школа за хирурга.

Уз велике војне логоре римских легија, каструме (лат. castrum legionario) осниване су војне болнице (лат. valetudinaria), чији модел ће нешто касније послужиле као основа за оснивање болница у главним центрима римских провинција, и тако све до средњег века.

Структура војних болница била је идентична у свим војним логорима. Болница је лоцирана у централном делу логора, и била је правоугаоног облика, дужине 91 м и ширине 59 м и површине око 5.400 м².

У централном делу објекта налазило се двориште а дуж све четири стране, биле су распоређене болесничке соба (у које су смештани болесни и рањени током ратова). Болница је имала 60 соба, у два низа (спољашњи и унутрашњи) а свака је била димензија око 4 х 5 метара са вратима окренутим према дворишту или спољнашњој страни болнице.

Између унутрашњег и спољашњег низа соба постојао је широк ходник, (који се може видети на слици десно). Неки од ових просторија коришћене су од стране административног особље, лекари и медицинских помоћника. На улазу у болницу, (према скицама сачуваних из других градова Европе) може се претпоставити да је била велика просторија која је служи као 'прихватна амбуланта болнице.

Просторије за реконвалесценте имале су прозоре за проветравање. У неким случајевима болница је имала купатило са тоалетом унутар објекта.

Лекари су медицинску службу обављали у кохортама преторијанаца, легијама, четама, на бродовим Римске флоте. У раду су им помагали, лекарски помоћници (лат. capsariusima). На бојном пољу лекари су били наоружани, али и опремљени кутијама у којима су се налазили основни хируршки инструменти, завоји и лекови, и прибор за израду лекова.

Кохорта је у време античког Рима била војна јединица која је функционисала као део легије. У саставу једне кохорте обично је било око 480 легионара укључујући и шест центуриона као командира шест центурија које су чиниле једну кохорту. Величина једне центурије износила је 80 људи. У једној легији било је десет кохорти а прва је била двоструко већа од осталих девет, односно, број легионара у првој кохорти износио је око 900-1.000. Свака легија у свом саставу имала је 24 лекара.

Превентивно-медицинска заштита

Терме на Медијани

Припадници старог Рима билиу су велики поклоници хигијене, и посвећивали су велику пажњу изградњи акведуката за довод сеже воде. О томе говоре бројни сачувани остатаци који се и данас могу наћи у бившим провинцијама, па и у Србији.

У сваком граду постојала су јавна купатила..

Канализацијски системи и одвоз смећа били су на високом нивоу а у Диоклецијановој палати постојали су клозети с текућом водом.

Римска цивилизација је изузетно поштовала и неговала култ воде и обилато је користила благодети топлих и лековитих бањских вода. За Римљане свих слојева, купање и телесна нега боли су важна делатност у слободно време, па тако и за становнике Медијане, који су у, за ту намену специјално саграђеним термама, свакодневно користили топлу и лековиту бањску воду са термалних извора Нишке Бање. Терме (купатило) које су на Медијани биле у саставу виле са перистилом налазиле су се на западној страни сале за аудијенције. Чинио их је низ међусобно повезаних просторија различите намене, а најзначајније су биле:

• свлачионица (лат. apodyterium),
• вежбаоница (лат. palestra),
• топло купатило (лат. caldaria),
• хладно купатило (лат. frigidarium)
• просторија за знојење (лат. sudatorium),
• ложиште (лат. praefurnium), које је било смештено поред просторије за знојење.

Топао ваздух из ложишта струјао је између стубића хипокауста и загревао под испод када и просторију за знојење.

Болнице

Болница-изолатот на острву Тибра

У древном Риму се прво стварају амбуланте (лат. tabernae medicae), претече модерних поликлиника и диспанзера у којима су се болесници лечили бесплатно.

Римљани су заслужни и за оснивање првих Ескулапових јавних болница. Једна од таквих основана је на острву Тибра 293. п. н. е. као храм посвећен Ескулапу.

Заправо то нису биле праве болница у којима се водила брига о болесницима већ нека врста изолатора (лазарета) где су болесне робове доводили њнихови власници када су сматрали да се они неће излечити.

Нема доказа да је постојала некаква организована брига о болеснима, па се претпоставља да су највјеројатније они довеђени тамо и препуштени сопственој судбини.

Зна се да је цар Клаудије инсистирао да се стави тачка на ову праксу дајући гаранције да ако се роб опорави од болести може сматрати слободним човеком.

Ескулапијеви изолатори и табернае медицае били су прве болничке и амбулантне установе намењене лечењу цивила, а велетудинарије војне болнице, које су се налазиле у баракама или шаторима у саставу војниј логора (кохорти). Оне су имале операционе сале, инструменте и кухињу.

Пропаст Римског царства и њене медицине

Римско Царство се 395. године поцепало на два дела. Илирија (западни део Балкана) постаје крваво подручје коме уз епидемије прети и започета сеоба народа и долазак Јужних Словена, чиме започиње ново раздобље у историји ових простора, које полако Римско царство води у пропаст.

Са пропадањем Римског царства настаје ерозија морала и знања грчких лекара. Плиније Старији о томе пише:
...„Лекари јуре наочиглед света помано за новинама, да би се истакли и прочули, и са животима својих болесника праве послове; они се уз то још и јадно свађају међу собом поред болесничке постеље и сваки саветује нешто друго, само да би се показао самосталним, отуда натпис на гробу једног умрлог да је ,умро због мноштва лекара који су га лечили“...

Гален као најобразованији човек свог времена. је најжешће критиковао лекаре и њихово незнање, поквареност, грамзивост и улизиштво, изједначавајући их са друмским разбојницима. Да би допринео развоју медицинске струке Гален се бавио истраживањима на животињама (најчешће свињама и козама, а користио је и остале животињ, од певца до мајмуна и слонова) и након њих дошао је до бројних открића 22. Међутим, у жељи да од медицине створи науку, он је правио велике методолошке грешке, а разним спекулацијама покушавао да објасни непознато још непознатијим, спорно још спорнијим. Још за његовог живота учење је претворено у догму пуну заблуда, која се није могла изменити наредних 14 векова.

Галерија

• 
  Римски медицински инструменти
• 
  Римски медицински инструменти
• 
  Римски медицински инструменти

Литература

• I.А.Бернабео, Г.M. Понтиери, Г.Б. Сцарано, Елементи ди сториа делла медицина, Пиццин Нуова Либрариа С.п.а. 1993. ISBN 9788829910403.
• К. W. Wеебwр, Вита qуотидиана нелл'антица Рома, Неwтон Цомптон едитори. 2003. ISBN 9788854108554.
• А.V., Лес Éцолес мéдицалес à Роме. Ацтес ду 2 Цоллоqуе интернатионал сур лес теxтес мéдицауx латинс антиqуес (Лаусанне, септембре 1986), Генèве, 1991, 317 п.
• Адамс Ј. Н., Пелагониус анд Латин Ветеринарy Терминологy ин тхе Роман Емпире, Леyде, 1995, 695 п. (Студиес ин Анциент Медицине, 11). ЦР: БМЦР.
• Андрé Ј., Êтре мéдецин à Роме, Парис, 1987, 212 п. (Реалиа). ISBN 9782251338088.
• Бартон Т.С., Поwер анд Кноwледге. Астрологy, Пхyсиогномицс, анд Медицине ундер тхе Роман Емпире, Анн Арбор, 1995, 254 п. ЦР: БМЦР.
• D'Амато Цл., Ла медицина, Роме, 1993, 113 п. (Мусео делла цивилтà романа. Вита е цостуми деи Романи антицхи, 15).
• де Филиппи Цаппаи C., Медици е медицина ин Рома антица, Турин, 1993, 246 п.
• Флемминг Р., Медицине анд тхе Макинг оф Роман Wомен. Гендер, Натуре, анд Аутхоритy фром Целсус то Гален, Оxфорд, 2000, 380 п.
• Гоуревитцх D., Ле Мал д'êтре фемме. Ла фемме ет ла мéдецине данс ла Роме антиqуе, Парис, 1984, 276 п. (Реалиа). ISBN 9782251338033.
• Јацксон Р., Доцторс анд Дисеасес ин тхе Роман Емпире, Лондрес, 1988, 207 п. ISBN 9780806121673.
• Кудлиен Фр., Дие Стеллунг дес Арзтес ин дер рöмисцхен Геселлсцхафт. Фреигеборене Рöмер, Еингебüргерте, Перегрине, Склавен, Фреигелассене алс Äртзе, Wиесбаден, 1986, 228 п. (Форсцхунген зур Антикен Склавереи, 18).
• Лангслоw D.Р., Медицал Латин ин тхе Роман Емпире, Оxфорд, 2000, 517 п. ЦР: БМЦР: "Тхе wорк ис басед он а тхороугх аналyсис оф фоур wритерс: Аулус Цорнелиус Целсус (фирст центурy АД), Сцрибониус Ларгус (фирст центурy АД), Тхеодорус Присцианус (фоуртх-фифтх центурy АД), анд Цассиус Фелиx (фифтх центурy АД)".
• Ли Цауси П., Сулле трацце дел мантицора. Ла зоологиа деи цонфини дел мондо ин Грециа е а Рома, Палерме, Палумбо, 2003, 364 п.: ЦР: РЕЛ, 83, 2005, п. 303-305 (C. Фéвриер).
• Лиммер L., Криеглестеин Г. К., Аугенхеилкунде им Ром дер фрüхен Каисерзеит. А. C. Целсус. Де медицина либри оцто, Хеиделберг, 1992, 172 п.
• Пеллетиер А. [Дир.], Ла Мéдецине ен Гауле. Виллес д'еауx, санцтуаирес дес еауx, Парис, 1985, 272 п., 119 илл. ISBN 9782708401150.
• Ринк А., Менсцх унд Вогел беи рöмисцхен Натурсцхрифтстеллерн унд Дицхтерн. Унтерсуцхт инсбесондере беи Плиниус, Аелиан унд Овид, Францфорт, 1997, 276 п. (Еуропäисцхе Хоцхсцхулсцхрифтен. Реихе 15. Классисцхе Спрацхен унд Литературен, 71)
• Саббах Г. [Éд.], Éтудес де мéдецине ромаине, Саинт-Éтиенне, 1989, 178 п. (Центре Јеан-Палерне. Мéмоирес, 8): рецуеил де доузе цонтрибутионс.
• Саббах Г. [Éд.], Теxтес мéдицауx латинс антиqуес, Саинт-Éтиенне, 1984, 163 п. (Центре Јеан-Палерне. Мéмоирес, 5): доузе éтудес цонцернант лес проблèмес посéс пар лес теxтес, пар леур цритиqуе, леур хистоире, л' éволутион дес нотионс qу'илс вéхицулент, лес тецхниqуес де традуцтион qу'илс меттент ен œувре. Ун аццент партицулиер се троуве мис сур л'антиqуитé тардиве.
• Саббах Г., Мудрy Пх. [Éд.], Ла Мéдецине де Целсе. Аспецтс хисториqуес, сциентифиqуес ет литтéраирес, Саинт-Éтиенне, 1994, 380 п. (Центре Јеан-Палерне. Мéмоирес, 13): енсембле де qуинзе éтудес висант à éцлаирер лес принципауx аспецтс, хисториqуес, сциентифиqуес ет литтéраирес, ду траитé Де ла мéдецине де Целсе.
• Саббах Г. [Éд.], Ле Латин мéдицал, ла цонститутион д'ун лангаге сциентифиqуе. Рéалитéс ет лангаге де ла мéдецине данс ле монде ромаин. (Ацтес ду 3 Цоллоqуе интернатионал "Теxтес латинс мéдицауx антиqуес", Саинт-Éтиенне, 11-13 септембре 1989), Саинт-Éтиенне, 1991, 428 п. (Центре Јеан-Палерне. Мéмоирес, 10).
• Салмон П., Ла Лимитатион дес наиссанцес данс ла социéтé ромаине, Бруxеллес, 1999, 103 п. (Цоллецтион Латомус, 250): "Малгрé сон гранд интéрêт (ен партицулиер ле цхапитре II цонсацрé à ла цонтрацептион), сеулс лес лецтеурс авертис поурронт тирер профит де це петит оувраге […] qуи н'емпорте пас тоујоурс ла цонвицтион à цаусе де цертаинс дéфаутс де мéтходе" (D. Гоуревитцх данс АЦ, 70, 2001, 410).
• Сцарбороугх Ј., Роман Медицине, Лондрес, 1969, 238 п. (Аспецтс оф Греек анд Роман Лифе): уне ноувелле éдитион сераит ен прéпаратион.
• Wилманнс Ј.C., Дер Санитäтсдиенст им Рöмисцхен Реицх. Еине созиалгесцхицхтлицхе Студие зум рöмисцхен Милитäрсанитäтсwесен небст еинер Просопограпхие дес Санитäтсперсоналс, Хилдесхеим, 1995, 314 п. (Медизин дер Антике, 2).

Спољашње везе

• Сургицал Инструментс фром Анциент Роме (језик: енглески)
• Целсус: Де Медицина. Тхе Теxт он ЛацусЦуртиус (језик: енглески)