Милева Боричић
| Милева Боричић | |
|---|---|
| Датум рођења | 20. јануар 1916. |
| Место рођења | Горажде Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | 26. јул 2006. (90 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
| Политичка странка | Комунистичка партија Југославије |
| Супружник | Радивоје Боричић |
| Деца | Љиљана Дуфгран Бранислава Грбић Бранислав Боричић |
| Награде | Партизанска споменица |
Милева Боричић (рођена Кастратовић; Полица, Беране, 20. јануар 1916 — Београд, 26. јул 2006) била је професор Цетињске и Беранске гимназије, истакнути јавни и друштвено-политички радник и носилац Партизанске споменице.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена у селу Горажде, Полица, Беране, Црна Гора, у породици познатих националних радника, Милисава и Марије (рођене Јоксимовић), где је завршила основну школу. У Беранама завршила гимназију, а 1937. године дипломирала на Филозофском факултету Универзитета у Београду на групи предмета етнологија са етногеографијом, географија, српскохрватски језик и историја југословенске књижевности. Своју каријеру просветног радника започела 1939. године у Беранској гимназији. Отпуштена из државне службе 1941. године као припадник антифашистичког покрета отпора. Уз Хрисанту Недић, била једна од две жене међу делегатима на заседању Првог народноослободилачког одбора за срез Беране 21. јула 1941. године. Априла 1942. године ухапшена и спроведена у Колашински четнички затвор, одакле је депортована у Барски логор, а затим је, октобра 1943. године, интернирана у Аустрију у радни логор Винернајнштат. Септембра 1944. године је успела да побегне из логора у Марибор, где је успоставила везу са Похорским партизанским одредом у ком је остала све до окончања Другог светског рата. У мају 1945. године вратила се у Беране и одмах почела да ради у Беранској гимназији. Удала се за Радивоја Боричића, друштвено-политичког радника и публицисту. Са изузетком школске 1949/50. године када је радила у Цетињској гимназији, и 1965/66. када је радила у новооснованој гимназији у Рожајама, цео је свој радни век провела у Беранској гимназији и Учитељској школи.
Била члан КПЈ од 1941. до 1950. године. За заслуге у антифашистичкој борби одликована је орденом Партизанске споменице 1941. Током своје редне каријере објављивала научне и стручне чланке везане за етнолошке, као и геолошко-сеизмолошке феномене беранског подручја. У браку са Радивојем Боричићем имала је троје деце: Љиљану, удату Дуфрган, Браниславу, удату Грбић, и Бранислава.
Литература[уреди | уреди извор]
- З. M. Зечевић, Беранска гимназија 1913-1943, Гимназија „Панто Малишић“, Беране, 2008.
- D. Вулетић, Полица код Берана, Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства Србије, Културно просветна заједница Србије, Одбор за проучавање села САНУ, Београд, 1998.
- КОЛАШИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ЗАТВОР 1942. - ЗБОРНИК РАДОВА.