Беране

Из Википедије, слободне енциклопедије
Беране
Opstinaberane.jpg
Зграда Општине Беране
Грб
Административни подаци
Држава  Црна Гора
Општина Општина Беране
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 11.073
Положај
Координате 42°50′20″ СГШ; 19°52′14″ ИГД / 42.838833° СГШ; 19.870666° ИГД / 42.838833; 19.870666Координате: 42°50′20″ СГШ; 19°52′14″ ИГД / 42.838833° СГШ; 19.870666° ИГД / 42.838833; 19.870666
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 663 m
Беране на мапи Црне Горе
Беране
Беране
Беране на мапи Црне Горе
Остали подаци
Поштански број 84300
Позивни број +382 51
Регистарска ознака BA

Беране је један од највећих градова на сјевероистоку Црне Горе и бивши административни центар некадашњег Иванградског среза. Сједиште је једне од многих мултиетничких и мултирелигиозних општина у Црној Гори. Град лежи на ријеци Лим и припада Санџачкој области. Од 1949. до 1992. године носио је име Иванград у част народном хероју Ивану Милутиновићу. Град према попису из 2011. има 11073 становника, док сама општина има око 33.970 становника што је чини једним од највећих центара у Полимљу.[1]

Током средњевјековног периода, простор данашњих Берана је био познат као Будимља. Био је од изузетног духовног, политичког и економског значаја у српској држави Рашкој. До 1455. када су Турци заузели град, припадао је средњевјековној Србији. Од Првог српског устанка до коначног ослобођења, борбе против Турака су биле константне. Чувене битке су се водиле између 1825. и 1862. године од којих је најпознатија Битка на Рудешу вођена 7. априла у којој су црногорски побуњеници побиједили. Беране је коначно ослобођено 1912. године када улази у састав Црне Горе. Град је дијелио судбину са државама у којим се налазио и тешко оштећен је у оба Светска рата. Под именом Иванград, град је доживљавао просперитет и раст становништва постајући један од југословенских индустријских центара. Иако грађански рат није захватио тадашњу СР Југославију, имао је утицај и на сам град чија је индустрија пропала и чија је број становника почео драстично да опада. Данас, Беране заједно са општином и остатком сјевера државе, једно је од најсиромашнијих мјеста у Црној Гори тако да већина становника живи у тешким условима. Упркос томе, град је остао и даље важан образовни, медицински, вјерски и спортски центар производивши многе успјешне појединце у тим категоријама.

Беране је административни центар истоимене општине. У њему се налази 13 основних школа, четири средње школе и четири институције вишег образовања. Имајући солидну спортску инфраструктуру, најуспјешнији спортски колективи су рукометни и стонотениски клуб. Беране је повезано са остатком земље са два магистрална пута. У њему се налази угашени аеродром који и даље није у употреби. Године 2012, град је обиљежио 150 година свог постојања и 100 година од придружења Црној Гори.

Историја[уреди]

У средњем вијеку подручје Берана је било познато као Будимља. Било је од великог економског, религиозног и политичког знајача у српској земљи Рашкој. Мноштво манастира и цркава у близини града свједоче о богатом духовном животу тадашњих Срба. У Беранама се налази задужбина Немањића Ђурђеви Ступови чијих је 800 година постојања обиљежено 2013. године. Беране је као градско насеље основано у другој половини XIX вијека, тачније 1862. године а за оснивача града се везује име турског војсковође Мехмет-Бега Јајчанина који је био паришки ђак. Као оснивач поставио је темеље града са широким улицама неуобичајене структуре за балканске крајеве. Он је наредио војсци да се на лијевој обали Лима, на мјесту гдје се данас налази болница, подигне камена касарна за потребе војне управе. Насеље је почело брзо да се шири, а на десној обали Лима настало је друго насеље у подножју брда Јасиковац, гдје су становали турски официри и чиновници са бројним женама у харемима. По тим харемима је дио вароши назван Хареме и тај назив је остао до данас. Назив Беране води поријекло од старословенске ријечи за овна (беран, баран), с обзиром да се ради о сточарском крају. Још у XIV вијеку настало Берансело, те да је од тога касније и градско насеље добило име Беране. Беране је ослобођено од турске власти у Првом балканском рату, 16. октобра 1912. године када је црногорска војска ушла у град.

Од јула 1949. до марта 1992. године град је носио име Иванград, по народном хероју Ивану Милутиновићу (1901—1944).

Географија и клима[уреди]

Беране се налази у Горњем Полимљу између врхова Бјеласице на западу, Цмиљевице на истоку, Тивранске клисуре на сјеверу, због чега су у граду присутни сјеверни вјетрови, и Сутјеске и Превије на југу. Као што се види она је добро природно ограничена, сем на сјевероистоку гдје је преко Полице и Бихора низ мањих кречњачких узвишења, углавном планинским висовима. Беране има веома повољан саобраћајно-географски положај јер је магистралним путем повезан са централном Србијом, а преко Рожаја и Чакора са Косовом и Метохијом. Долином Лима је такође повезано магистралним путем са јужним дијелом Србије и југозападним дијелом БиХ, а од Бијелог Поља и жељезницом.

Рељеф Беранске општине формиран је за вријеме тектонских процеса, од прије 50 милиона година у периоду званом терцијар. Беранска котлина настала је спуштањем земљишта дуж тектонског расједа правцем југозапад-сјевероисток. Просијецањем Тивранске клисуре, Беранско језеро отекло је према Бијелом Пољу и послије тога створена је композитна долина ријеке Лим. За вријеме језерске фазе наталожила се огромна количина сендименталних стијена чији се трагови могу видјети у дијелу Тивранске клисуре. У саставу Беранске котлине учествују старе палеозијске стијене, тријашки кречњаци (Алпска орогенеза) и Језерски сендименти. Језерски сендименти се састоје из Конгомерата, разнобојних глина, угља и лапорца.

Прорачунате резерве мрког угља на основу досадашњег истраживања износе 170 милиона тона. Беранска котлина се пружа правцем сјевероисток-југозапад у дужини од 9 km, а ширина котлине је од 3-5 km. На десној страни Лима заступљен је рељеф у коме се смјењују заливске долине, заобљена узвишења, међу којима се истичу Јасиковац, Градац и Дапсићко брдо. Рељеф на лијевој обали Лима карактеришу 3 глацијелне терасе које се степенасто дижу: плато главне улице, берански аеродром и Црни врх.

Беране са котлином има умјерено континенталну климу са јаким утицајима планинске климе. Мјерења метеролошких елемената врше су у Беранама од 1947. године, те климатски подаци одговарају само за градско насеље. На дну Беранске котлине температуре љети могу се попети до 35 °C (26. јули 1953. године); зими температура се може спустити до -30 °C (17. јануар 1985. године). Најхладнији мјесец у Беранама је јануар са средњом мјесечном температуром од -2 °C, а најтоплији мјесец јули са средњом мјесечном температуром од 25,6 °C. Средња годишња температура у Беранама је 9,4 °C.

Култура, образовање, наука и развој[уреди]

Развоју културе у овом крају, све до новијих времена, основни печат давала је Српска православна црква, односно овдашњи манастири: Шудикова, Ђурђеви Ступови и други као носиоци укупне духовности у српском народу. Ту улогу касније, у извесној мјери, преузимају школе и институције којима је култура основна дјелатност. Посебну улогу у томе имала је Беранска гимназија, основана 1913. године, из чијих клупа изашао је велики број истакнутих културних посленика и научника. Међу њима су писци: Михаило Лалић, Душан Костић, Радован Зоговић, Влајко Ћулафић, као и сликари:Јован Зоњић, Мишо Поповић и Александар Рафајловић. Од институција, које се баве културом у Беранама, данас, постоје Центар за културу (са библиотеком) и Полимски музеј, са веома богатом збирком драгоцјених експоната, а обновљена и културном дјеловању намијењена кућа Војводе Гавра Вуковића.

У општини Беране постоји тринаест основних школа и Нижа музичка школа. Беране има и четири средње школе: Гимназија „Панто Малишић“, Средња медицинска школа „Др Бранко Зоговић“, Средњошколски центар „Вукадин Вукадиновић“ и Средња стручна школа (раније Електротехничка школа). Беране је постало и центар високог образовања од 2005. године и отварања Високе медицинске школе, а тренутно у граду постоји и Учитељски факултет (одсјек Филозофског факултета у Никшићу), Факултет за менаџмент у саобраћају и комуникацијама и Одсјек за примијењено рачунарство (Електротехничког факултета у Подгорици). У Беранама не постоји ни једна специјализована, научна установа или институција, али упркос тој чињеници, одатле потиче велики број истакнутих научника у различитим научним областима, академика и универзитетских професора. Изузетне доприносе дали су, између осталих, хемичар Вукић Мићовић, бактериолог Милутин Ђуришић, географ Милисав Лутовац, историчар Миомир Дашић, физичар Вукота Бабовић и слависта Милосав Бабовић.

Беране са својом општином је једно од најсиромашнијих мјеста у републици Црној Гори. Индустријска производња је веома мала јер су многа предузећа током '90-их година XX вијека престала с радом. У ранијем периоду многа пољопривредна домаћинства су пресељена са села у град због тзв. индустријализације, тако да је пољопривреда замрла, село запостављено а индустрија угашена тако да већина становника тешко живи. У последње вријеме отворено је много приватних предузећа, углавном на бази трговине и угоститељства. Производних је веома мало. У тим предузећима запошљавају се углавном на црно, те немају неки друштвени значај.

Беране има солидне услове за развој спорта. Градски стадион у Беранама је са капацитетом од 11 000 места други по величини стадион у Црној Гори, а издваја се и атлетском стазом. Најуспјешнији спортски колективи у Беранама су РК Беране (прваци Црне Горе 2007/08), СТК Будим, боксерски клубови Баћо Кинг и Раднички, ФК Беране, атлетски клуб и др. Најпознатији спортисти из Берана су бивши голман репрезентације Србије и Црне Горе Драгослав Јеврић, фудбалер Стефан Бабовић, рукометашице Маја Савић (некада најбоље лијево крило свијета) и Аида Селмановић.

Знамените личности[уреди]

За почасног грађанина Берана 25. јуна 2015. изабран је председник Србије Томислав Николић.[2]

Демографија[уреди]

У насељу Беране живи 8645 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 34,9 година (33,5 код мушкараца и 36,2 код жена). У насељу има 3330 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,54.

Према подацима Беране је 1872. године имало 410 кућа и 860 становника. 1962. године у градском насељу живјело је 10.600 становника. Већ 1965. године Беране је имало преко 12.000 становника, а 1972. године чак 19.000 становника. Може се закључити да је нагли развој индустрије и фабрика, од 1960-1970. године створило услове за јака миграциона кретања село-град, као што су „Рудник мрког угља“, фабрика целулозе и папира „Беранка“, фабрика коже „Полимка“, фабрика цигле и цријепа „Рудеш“, фабрика кућних апарата „Обод“ итд.

Плажа на Лиму

Становништво у овом насељу је мешовито, а у последња два пописа је забележено благо смањење броја становника.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 3.701
1953. 4.513
1961. 6.969
1971. 11.164
1981. 12.720
1991. 12.267 11.957
2003. 12.651 11.776
2011. 11.073
Етнички састав према попису из 2011.[1]
Срби
  
4.779 43,16 %
Црногорци
  
3.476 31,39 %
Бошњаци
  
1.095 9,88 %
Муслимани
  
977 8,82 %
Срби-Црногорци
  
76 0,68 %
Албанци
  
45 0,40 %
Бошњаци-Муслимани
  
27 0,24 %
Црногорци-Срби
  
23 0,20 %
Хрвати
  
22 0,20 %
Црногорци-Муслимани
  
21 0,19 %
Муслимани-Црногорци
  
16 0,14 %
Југословени
  
15 0,13 %
Македонци
  
15 0,13 %
Горанци
  
11 0,10 %
Муслимани-Бошњаци
  
11 0,10 %
Роми
  
10 0,09 %
Остали
  
39 0,35 %
Неизјашњени
  
400 3,61 %
укупно: 11.073


Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Званични резултати пописа
  2. Николић почасни грађанин Берана („Вечерње новости“, 25. јун 2015)
  3. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  4. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 

Спољашње везе[уреди]

мапе и карте[уреди]