Краљевина Црна Гора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Краљевина Црна Гора
Застава Краљевине Црне Горе Застава Краљевине Црне Горе
Застава Грб
Химна
Убавој нам Црној Гори
Kingdom of Montenegro (1914).svg
Краљевина Црна Гора 1914.
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Цетиње (1910—1916)
Бордо (егзил)
Неји сир Сен (егзил)
Друштво
Службени језик Српски језик
Религија Православље
Политика
Облик државе Уставна монархија
 — Краљ Црне Горе Никола I Петровић Његош
 — Премијер Лазар Томановић (први)
Евгеније Поповић (последњи)
Законодавна власт Народна Скупштина
Историја
Историјско доба Нови век
 — Оснивање 1910.
 — Укидање 1918.
 — Статус Бивша држава
Догађаји  
 — Проглашење Николе I за краља 28. август 1910.
 — Лондонски мир 30. мај 1913
 — Окупација од стране Аустроугарске 16. јануар 1916
 — Крфска декларација 20. јул 1917
 — Уједињење са Србијом 26. новембар 1918
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 18,000 (1914)[1] km²
Становништво 500,000 (1914)[1]
Валута Црногорски перпер
Земље претходнице и наследнице
Краљевине Црне Горе
Претходнице: Наследнице:
Flag of Principality of Montenegro People Flag.svg Књажевина Црна Гора Краљевина Србија State Flag of Serbia (1882-1918).svg
Flag of None.svg - Црна Гора (покрајина) (Краљевина СХС) Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Flag of None.svg - Јужна Србија (провинција) (Краљевина СХС) Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Портал:Историја

Краљевина Црна Гора је историјски период у историји Црне Горе од 1910. до 1918. године, настала је из Књажевине Црне Горе. Једини краљ је био Никола Петровић.

Историја[уреди]

Никола I Петровић, једини краљ Црне Горе

Црна Гора је проглашена краљевином 1910. године, на педесетогодишњицу владавине Николе I Петровића.

Ослободилачки ратови (1912—1918)[уреди]

Српски и црногорски официри у Ђаковици

Балкански ратови[уреди]

Краљевина Црна Гора највише се проширила 1912. и 1913. године током Балканских ратова. Црна Гора је тада добила Метохију и предео око Скадарског језера.

Нова Црна Гора[уреди]

Црна Гора се повећала за 7.000 km² и 260.000 становника.[2]

Први светски рат[уреди]

За време Првог светског рата Црна Гора је била у Антанти. После Првог светског рата Краљевина Србија је анектирала Црну Гору.

Краљевина Црна Гора је одмах на почетку рата стала на страну Србије и објавила рат Аустроугарској. Црна Гора и Србија су се прво одбраниле од јаког напада, а потом и извршиле заједничку офанзиву у Босни против аустроугарске војске. Након Тројне инвазије на Србију, црногорска војска битком код Мојковца омогућује српској војсци повлачење преко планина Црне Горе и Албаније. У јеку рата, краљ Никола са Двором и Владом напушта земљу (одлази у егзил) и склања се у Француску у Бордо.

Окупација и Ослобођење[уреди]

Након извесног времена, принц Мирко и преостали чланови Владе и генерали потписују капитулацију 1916. године, разоружавају Војску и допуштају Аустроугарској да успостави своју администрацију. Распуштени војници или иду кућама, или одлазе у комите, или напуштају земљу бежећи у иностранство, или преживљавају Голготу и придружују се српској војци на Солунском фронту. Аустроугарска власт је тада у школама уместо ћирилице увела латинично писмо.[3]

Црна Гора се налазила под аустроугарском окупацијом наредне две године, а за то време се проглашава 1917. године Крфска декларација без црногорског потписника. Након пробоја Солунског фронта, долазе савезничке трупе које је окупирају. Карађорђевићи и србијанска војска искоришћавају ту ситуацију и Подгоричком скупштином проглашавају уједињење Црне Горе са Србијом.

Извор: Срђа Павловић, Balkan Anschluss: the annexation of Montenegro and the creation of the common South Slavic state, 2008.

Уједињење са Србијом[уреди]

Андрија Радовић главни заговорник уједињења Црне Горе са Србијом.

Крајем 1918. године, у договору са Црногорским одбором за народно уједињење, а без претходног договора са црногорским краљем Николом I, уједињују Црну Гору у Србију.

Након уједињења, избија божићна побуна присталица конфедералног југословенског уједињења (зеленаши), а против безусловног припајања Црне Горе Србији. Присталице безусловног уједињења (бјелаши) уз помоћ савезника гуше ову побуну. Оружане борбе црногорских комита настављају да трају све до 1924. године када они прихватају амнестију краља Аклександра.

Краљ Никола шаље Париској конференцији захтев да се поврати независност Црне Горе, али његова молба бива одбијена. Умире 1921. године у Антибу у егзилу.

Неки од комита, зеленаши и бивши војници војске ЦГ, након окупације Краљевине Југославије и формирања нове проокупаторске "краљевине" улазе у састав милиције (антикомунистичка милиција) и оружаних снага (Ловћенска бригада) нове државе и познати су као Крилаши. Те јединице престају с постајањем 1944. године након заузимања те окупаторске творевине од стране партизана и југословенске војске.

Извор: Срђа Павловић, Balkan Anschluss: the annexation of Montenegro and the creation of the common South Slavic state, 2008.

Административна подела[уреди]

Новим законом о административниом подели земље (1910) Црна Гора је подељена на 10 области и 56 капетанија. Број области удвоструцен је а број капетанија остао је исти.[4]

10 области из 1910: Катунска, Ријечко-љешанска, Приморско-црмничка, Зетска, Брдска, Никшићка, Вучедолска, Дурмиторска, Морачко-ровачка, Васојевићка.

Нови крајеви из Балканских ратова су подијељени на четири административне области: Пећку, Беранску, Бјелопољску и Пљеваљску.[5]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Живко Драговић, Љуб. А. Бакић, Познавање закона, стр. 105 — Цетиње 1914, Државна штампарија
  2. http://www.youtube.com/watch?v=7Ptk8vQ_woA Balkanski ratovi - Mir u Bukureštu
  3. И живот хтели да дају за ћирилицу („Вечерње новости“, 30. новембар 2013)
  4. Попов (2000). стр. 265.
  5. О неким особеностима црногорског друштва 1914. године, Др Живко М. Андријашевић

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Више информација на тему
Краљевина Црна Гора
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викизворник Текстови на Викизворнику