Краљевина Црна Гора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Краљевина Црна Гора
Застава Краљевине Црне Горе Грб Краљевине Црне Горе
Застава Грб
Химна
Убавој нам Црној Гори
Kingdom of Montenegro (1914).svg
Краљевина Црна Гора 1914.
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Цетиње (1910—1916)
Бордо (егзил)
Неји сир Сен (егзил)
Друштво
Службени језик Српски језик
Религија Православље
Политика
Облик државе Уставна монархија
 — Краљ Црне Горе Никола I Петровић Његош
 — Премијер Лазар Томановић (први)
Евгеније Поповић (последњи)
Законодавна власт Народна Скупштина
Историја
Историјско доба Нови век
 — Оснивање 1910.
 — Укидање 1918.
 — Статус Бивша држава
Догађаји  
 — Проглашење Николе I за краља 28. август 1910.
 — Лондонски мир 30. мај 1913
 — Окупација од стране Аустроугарске 16. јануар 1916
 — Крфска декларација 20. јул 1917
 — Уједињење са Србијом 26. новембар 1918
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 18,000 (1914)[1] km²
Становништво 500,000 (1914)[1]
Валута Црногорски перпер
Земље претходнице и наследнице
Краљевине Црне Горе
Претходнице: Наследнице:
Flag of Principality of Montenegro People Flag.svg Књажевина Црна Гора Краљевина Србија State Flag of Serbia (1882-1918).svg
Flag of None.svg - Црна Гора (покрајина) (Краљевина СХС) Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Flag of None.svg - Јужна Србија (провинција) (Краљевина СХС) Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Портал:Историја

Краљевина Црна Гора је историјски период у историји Црне Горе од 1910. до 1918. године, настала је из Књажевине Црне Горе. Једини краљ је био Никола Петровић.

Историја[уреди]

Никола I Петровић, једини краљ Црне Горе

Црна Гора је проглашена краљевином 28. августа 1910. године, на педесетогодишњицу владавине Николе I Петровића.

Ослободилачки ратови (1912—1918)[уреди]

Српски и црногорски официри у Ђаковици

Балкански ратови[уреди]

Краљевина Црна Гора највише се проширила 1912. и 1913. године током Балканских ратова. Црна Гора је тада добила Метохију и предео око Скадарског језера.

Нова Црна Гора[уреди]

Црна Гора се повећала за 7.000 km² и 260.000 становника.[2]

Први светски рат[уреди]

За време Првог светског рата Црна Гора је била у Антанти. После Првог светског рата Краљевина Србија се ујединила са Црном Гором.

Краљевина Црна Гора је одмах на почетку рата стала на страну Србије и објавила рат Аустроугарској. Црна Гора и Србија су се прво одбраниле од јаког напада, а потом и извршиле заједничку офанзиву у Босни против аустроугарске војске. Након Тројне инвазије на Србију, црногорска војска битком код Мојковца омогућује српској војсци повлачење преко планина Црне Горе и Албаније. У јеку рата, краљ Никола са Двором и Владом напушта земљу (одлази у егзил) и склања се у Француску у Бордо.

Предаја Црногорске војске почетак 1916.
Окупација и Ослобођење[уреди]

Након извесног времена, принц Мирко и преостали чланови Владе и генерали потписују капитулацију 1916. године, разоружавају Војску и допуштају Аустроугарској да успостави своју администрацију. Распуштени војници или иду кућама, или одлазе у комите, или напуштају земљу бежећи у иностранство, или преживљавају Голготу и придружују се српској војци на Солунском фронту. Аустроугарска власт је тада у школама уместо ћирилице увела латинично писмо.[3]

Црна Гора се налазила под аустроугарском окупацијом наредне две године, а за то време се проглашава 1917. године Крфска декларација без црногорског потписника. Након пробоја Солунског фронта, долазе савезничке трупе које је окупирају. Карађорђевићи и србијанска војска искоришћавају ту ситуацију и Подгоричком скупштином проглашавају уједињење Црне Горе са Србијом.

Извор: Срђа Павловић, Balkan Anschluss: the annexation of Montenegro and the creation of the common South Slavic state, 2008.

Уједињење са Србијом[уреди]

Андрија Радовић главни заговорник уједињења Црне Горе са Србијом.

Крајем 1918. године, у договору са Црногорским одбором за народно уједињење, а без претходног договора са црногорским краљем Николом I, уједињују Црну Гору у Србију.

Након уједињења, избија божићна побуна присталица конфедералног југословенског уједињења (зеленаши), а против безусловног припајања Црне Горе Србији. Присталице безусловног уједињења (бјелаши) уз помоћ савезника гуше ову побуну. Оружане борбе црногорских комита настављају да трају све до 1924. године када они прихватају амнестију краља Аклександра.

Краљ Никола шаље Париској конференцији захтев да се поврати независност Црне Горе, али његова молба бива одбијена. Умире 1921. године у Антибу у егзилу.

Неки од комита, зеленаши и бивши војници војске ЦГ, након окупације Краљевине Југославије и формирања нове проокупаторске "краљевине" улазе у састав милиције (антикомунистичка милиција) и оружаних снага (Ловћенска бригада) нове државе и познати су као Крилаши. Те јединице престају с постајањем 1944. године након заузимања те окупаторске творевине од стране партизана и југословенске војске.

Извор: Срђа Павловић, Balkan Anschluss: the annexation of Montenegro and the creation of the common South Slavic state, 2008.

Административна подела[уреди]

Новим законом о административниом подели земље (1910) Црна Гора је подељена на 10 области и 56 капетанија. Број области удвоструцен је а број капетанија остао је исти.[4]

10 области из 1910: Катунска, Ријечко-љешанска, Приморско-црмничка, Зетска, Брдска, Никшићка, Вучедолска, Дурмиторска, Морачко-ровачка, Васојевићка.

Нови крајеви из Балканских ратова су подијељени на четири административне области: Пећку, Беранску, Бјелопољску и Пљеваљску.[5]

  1. Катунска област, областно мјетсо Цетиње
  2. Ријечко-Љешанска област, областно мјетсо Ријека
  3. Приморско-Црмничка област, областно мјетсо Бар
  4. Зетска област, областно мјетсо Подгорица
  5. Брдска област, областно мјетсо Данилов Град
  6. Никшићка област, областно мјетсо Никшић
  7. Вучедолска област, областно мјетсо Велимље
  8. Дурмиторска област, областно мјетсо Шавник
  9. Морачко-Ровачка област, областно мјетсо Колашин
  10. Васојевићка област, областно мјетсо Андријевица[6]

Капетаније[уреди]

I) У Катунској области: 1) Цетињска, капетанско мјетсо Бајице, 2) Његушко-Ћеклићка, капетанско мјетсо Његуши, 3) Чевско-Бјеличка, капетанско мјетсо Чево, 4) Цуцка, капетанско мјетсо Трешњево, 5) Команско-Загарачка, капетанско мјетсо Бијела-Рудина, 6) Пјешивачка, капетанско мјетсо Богетићи.

II) У Ријечко-Љешанској области: 1) Цеклинско-Добрска, капетанско мјетсо Цеклин, 2) Доњо-Цеклинска, капетанско мјетсо Ријека, 3) Љуботињско-Грађанска, капетанско мјетсо Љуботин, 4) Љешанска, капетанско мјетсо Корнет.

III) У Приморско-Црмничкој области: 1) Барска, капетанско мјетсо Стари-Бар, 2) Мркојевићка, капетанско мјетсо Печурина, 3) Улцињска, капетанско мјетсо Улцињ, 4) Крајишка, капетанско мјетсо Ћурило, 5) Шештанско-Селаћка, капетанско мјетсо Крњице, 6) Горњо-Црмничка, капетанско мјетсо Брчели, 7) Доњо-Црмничка, капетанско мјетсо Вир;

IV) У Зетској области: 1) Зетска, капетанско мјетсо Голубовци, 2) Подгоричка, капетанско мјетсо Подгорица, 3) Горњо-Кучка, капетанско мјетсо Безијево, 4) Доњо-Кучка, капетанско мјетсо Дољани, 5) Братоножићка, капетанско мјетсо Пелев Бријег, 6) Затријебачка, капетанско мјетсо Затријебач;

V) У Брдској области: 1) Вражегрмачка, капетанско мјетсо Бороњина, 2) Павковићка, капетанско мјетсо Рсојевићи, 3) Петрушинска, капетанско мјетсо Данилов Град, 4) Мартинићко-Брајовићка, капетанско мјетсо Доње Село, 5) Спушка, капетанско мјетсо Спуж, 6) Пиперска, капетанско мјетсо Дрезга, 7) Љешкопољска, капетанско мјетсо Горња Горица;

VI) У Никшићкој области: 1) Никшићка, капетанско мјетсо Кочани, 2) Требјешка, капетанско мјетсо Никшић, 3) Луковска, капетанско мјетсо Луково, 4) Жупска, капетанско мјетсо Манастир Жупски, 5) Голијска, капетанско мјетсо Боботово Гробље.

VII) У Вучедолској области: 1) Граховска, капетанско мјетсо Грахово, 2) Рудинска, капетанско мјетсо Трубјела, 3) Бањанска, капетанско мјетсо Велимље, 4) Опутна-Рудинска, капетанско мјетсо Пилатовци.

VIII) У Дурмиторској области: 1) Ускочка, капетанско мјетсо Боан, 2) Дробњачка, капетанско мјетсо Шавник, 3) Језерско-Шаранска, капетанско мјетсо Жабљак, 4) Планина Пивска, капетанско мјетсо Пишче, 5) Жупа Пивска, капетанско мјетсо Манастир Пивски.

IX) У Морачко-Ровачкој области: 1) Ровачка, капетанско мјетсо Међуријечје, 2) Доњо-Морачка, капетанско мјетсо Манастир Морачки, 3) Горњо-Морачка, капетанско мјетсо Драговића Поље, 4) Колашинска, капетанско мјетсо Колашин, 5) Липовска, капетанско мјетсо Блатина, 6) Пољска, капетанско мјетсо Поља.

X) У Васојевићкој области: 1) Љеворечка, капетанско мјетсо Лијева Ријека, 2) Краљска, капетанско мјетсо Краље, 3) Андријевичка, капетанско мјетсо Ђулићи, 4) Полимска, капетанско мјетсо Крушево, 5) Величка, капетанско мјетсо Велика, 6) Шекуларско-Трепачка, капетанско мјетсо Трепча.

У Пећкој области су основане капетанства Пећка, Ђаковачка, Источка, и вароши Пећ и Ђаковица, у Беранску област спадала су капетанства Беранска, Будимска, Рожајска и варош Беране, у Бијелопољску област спадају капетанства Бијелопољска, Брзавска и варош Бијело Поље, а у Пљеваљску област спадају капетанства Пљеваљска, Ћехотинска, и варош Пљевља. Капетанство Плаво-Гусињско са варошима Плав и Гусиње ушло је у састав Васојевићке области, а варошица Тузи у састав Зетско-Брдске области, и ослобођени крајеви у Крајини у састав капетанства Крајинског.[7]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]