Морална слободна воља
Морална слободна воља је способност појединца да врши моралне изборе на основу неког појма исправног и погрешног и да буде одговоран за те поступке.[1] Морални агент је „биће које је способно да делује у односу на исправно и погрешно“.[2]
Развој и анализа[уреди | уреди извор]
Већина филозофа сугерише да су само рационална бића, која могу да расуђују и доносе себичне судове, способна да буду морални агенти. Неки сугеришу да они са ограниченом рационалношћу (на пример, људи са благим менталним инвалидитетом или бебе[1]) такође имају неке основне моралне способности.[3]
Детерминисти тврде да су све наше акције производ претходних узрока, а неки верују да је то неспојиво са слободном вољом и стога тврде да немамо стварну контролу над својим поступцима. Имануел Кант је тврдио да без обзира да ли наше стварно ја, ноуменално ја, може да бира или не, ми немамо другог избора осим да верујемо да бирамо слободно када правимо избор. То не значи да можемо да контролишемо ефекте својих акција. Неки недетерминисти би тврдили да немамо ни слободну вољу. Ако, с обзиром на људско понашање, такозвани 'узрок' резултира неодређеним бројем могућих, такозваних 'ефеката', то не значи да је особа имала слободоумну независну вољу да изабере тај 'ефекат'. Вероватније је да је то била неодређена последица њигове случајне генетике, случајних искустава и случајних околности релевантних у време „узрока“.
У Кантовој филозофији, ово захтева чин вере, агенс слободе од вере је заснован на нечему а приори, што тек треба да буде познато, или нематеријално. У супротном, без априорног фундаменталног извора слободног агента, друштвено суштински концепти створени из људског ума, као што је правда, били би поткопани (одговорност подразумева слободу избора) и, укратко, цивилизација и људске вредности би се урушиле.
Корисно је упоредити идеју моралног деловања са правном доктрином менс реа, што значи крив ум, и наводи да је особа правно одговорна за оно што чини све док треба да зна шта ради, а њени избори су намерни. Неки теоретичари одбацују било какве покушаје да се оцењују психичка стања и уместо тога усвајају доктрину стриктне одговорности, по којој се одговара по закону без обзира на способност, и да је једино што треба одредити степен казне, ако и то. Морални детерминисти би највероватније усвојили сличну тачку гледишта.
Психолог Алберт Бандура је приметио да морални агенти учествују у селективном моралном неангажовању у погледу сопственог нехуманог понашања.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Ангус, Таyлор (2003). Анималс & Етхицс: Ан Овервиеw оф тхе Пхилосопхицал Дебате. Петербороугх, Онтарио: Броадвиеw Пресс. стр. 20.
- ^ "Морал," Wебстерс Ревисед Унабридгед Дицтионарy, 1913, п. 943.
- ^ Харгрове, Еугене C., ур. (1992). Тхе Анимал Ригхтс, Енвиронментал Етхицс Дебате: Тхе Енвиронментал Перспецтиве. Албанy: Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. стр. 3—4. ИСБН 978-0-7914-0933-6.
- ^ Бандура, Алберт (јун 2002). „Селецтиве Морал Дисенгагемент ин тхе Еxерцисе оф Морал Агенцy”. Јоурнал оф Морал Едуцатион. 31 (2): 101—119. ЦитеСеерX 10.1.1.473.2026
. С2ЦИД 146449693. дои:10.1080/0305724022014322.
Литература[уреди | уреди извор]
- Сингер, Петер (2009). Анимал Либератион: А Неw Етхицс фор оур Треатмент оф Анималс (4 изд.). Неw Yорк: ХарперЦоллинс. ИСБН 978-0-06-171130-5.