Имануел Кант

Из Википедије, слободне енциклопедије
Имануел Кант
Kant foto.jpg
Пуно име Имануел Кант
Датум рођења (1724-04-22)22. април 1724.
Место рођења Кенигзберг
Пруско краљевство
Датум смрти 12. фебруар 1804.(1804-02-12) (79 год.)
Место смрти Кенигзберг
Пруско краљевство
Школа University of Königsberg
Епоха Филозофија XVIII века
Регија Западна филозофија
Школа филозофије кантијанизам, просветитељска филозофија[1]
Интересовања епистемологија, метафизика, етика
Идеје категорички императив, трансцедентални идеализам, синтетички априори, ноуменон, Sapere aude
Утицаји од Волф, Тетенс, Хачесон, Емпирикус, Монтањ, Хјум, Декарт, Малебранш, Лајбниц, Спиноза, Лок, Беркли, Жан-Жак Русо, Њутн
Утицао на Фихте, Шелинг, Хегел, Шопенхауер, Ниче, Пирс, Хусерл, Хајдегер, Витгенштајн, Сартр, Касирер, Хабермас, Раулс

Имануел Кант (/kænt/;[2] 22. април 1724Кенигзберг, 12. фебруар 1804) је био родоначелник класичног немачког идеализма и по многима један од највећих филозофа свих времена.[3] Кант је тврдио да је људски ум ствара структуру људског искуства, да је разум извор морала, да естетика проистиче из способности незаинтересованог расуђивања, да су простор и време форме наше сензибилности, и да је свет какав јесте сам по себи независан од наше спознаје. Кант је сматрао да су његови ставови еквивалент Коперниканске револуције у филозофији, у смислу Коперниковог оповргавања гледишта старог света да Сунце ротира око Земље. Његова гледишта и данас имају знатан утицај на савремену филозофију, посебно у пољима метафизике, епистемологије, етике, политичке теорије, и естетике.

Политички, Кант је био један од најранијих експонената идеје да перпетуални мир може да буде остварен путем универзалне демократије и међународне кооперације. Он је веровао да ће то бити коначни исход универзалне историје, мада није рационално планиран. Тачна природа Кантових религиозних идеја је и даље предмет посебно врућих филозофских дебата, при чему су гледишта у опсегу од идеје да је Кант био рани и радикални заступник атеизма што је коначно кулминирало онтолошким аргументом за постојање Бога, до знатно критичнијих гледишта која се оличавају у Ничеу који тврди да је Кант имао „теолошку крв“[4] и да је Кант био само софистицирани апологетичар за традиционална хришћанска религиозна веровања, пишући да „Кант је желео да докаже, на начин који би запањио обичног човека, да је обични човек у праву: то је била тајна шала те душе.“[5]

У једном од Кантових главних радова, Критици чистог разума (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] он је покушао да објасни однос између разума и људског искуства и да се пође изван неуспеха традиционалне филозофије и метафизике. Кант је желео да оконча еру узалудних и спекулативних теорија људског искуства, истовремено се одупирући скептицизму мислилаца попут Дејвида Хјума. Kant је сматрао да он завршава постојеће стање и отвара пут изван странпутице која је модерну филозофију довела између рационализма и емпиризма,[7] и широко је прихваћено да је он спојио те две ране модерне традиције у својим размишљањима.[8]

Кант је тврдио да су наша искуства структурирана неопходним карактеристикама наших умова. По његовом мишљењу, ум даје облике и структуре искуства тако да, на апстрактном нивоу, сва људска искуства имају извесне заједничке есенцијалне особине. Између осталог, Кант је сматрао да су концепти простора и времена интегрални свим људским искуствима, као што су и концепти узрока и последице.[9] Једна важна последица његовог стајалишта је да је наше искуство стварности увек одраз појавног света спознатог нашим чулима: ми немамо директан приступ самим стварима, суштинском свету. Кант је објавио них других важних радова о етици, религији, праву, естетици, астрономији, и историји. Тиме су обухваћејни Критика практичног ума (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Метафизика морала (Die Metaphysik der Sitten, 1797), која се бави етиком, и Критика пресуде (Kritik der Urteilskraft, 1790), која је усредсређена на естетику и телеологију.

Трансцендентална естетика[уреди]

На почетку Критике чистог ума (А19/B33), Кант излаже тезу да је трансцендентална естетика наука која се бави проучавањем априорних форми опажања. Иако трансцендентална естетика данас не би била схваћена као наука, и упркос оправданим критикама Кантора, Кант њоме даје значајан допринос схватању простора и времена, излажући да они представљају априорне форме опажања.

Да бисмо разјаснили овај нејасан појам, можемо да се послужимо било којим сегментом нашег свакодневног опажања. Гледајући испред себе, ми видимо скупове предмета који су распоређени у одређеним просторним релацијама: горе, испод, десно и сл. Иако смо сви научени значењима сваког од ових просторних релација, ипак нисмо научени начином на који смо у стању да их опазимо. Односно, нико није могао да нас научи како да видимо да је неки објекат изнад или испод неког другог објекта, из чега Кант закључује да је ова способност урођена, и назива је а priori, што означава све што је стечено или може да се стекне независно од искуства. Без ове а priori способности, ми бисмо ипак могли да опажамо низ чулних датости, али би све визуелне информације биле несређене и без форме. Исти закључак важи и за време, будући да се наше познавање временских релација (истовремено, после и слично) своди на априори способност, коју нас нико није научио. Ипак, треба имати на уму да Кантова намјера није била да објашњава мистично својство урођеног знања, које је ионако одбацивао као филозофско решење, а на које његова теза о априорним формама чулности доста личи. Ипак, бројни филозофи, па чак и психолози попут Жан Пијажеа, критиковали су Канта и одбацили ову тезу, ослањајући се на своје теорије и емпиријска свједочанства.

Емпиријски реализам и Трансцендентални идеализам[уреди]

Надовезујући се на Кантову теорију простора и времена, важно је истаћи још један Кантов закључак, а то је да су простор и вријеме емпиријски реалне а трансцендентално идеалне форме чулности. Кант сматра да се простор и вријеме могу схватити као форма објеката који су емпиријски дати, односно објеката које можемо да опазимо. Евентуално постојање објеката изван тих граница може само да се постулира, али не и докаже. Стога, Кант инсистира да су ти објекти ноумена, односно да постоје само у мислима, али не и у опажању. Дакле, простор и вријеме нису форме опажања објеката који би се евентуално налазили ван граница опажања, односно они су трансцендентално идеални.

Овај резултат непосредно утиче и на метафизику.[10] Кант истиче да су сви пређашњи мислиоци, немајући горепоменуто запажање на уму, могли само да граде куле у ваздуху, покушавајући да докажу постојање разноразних недоказивих ноумена, налик Богу (Платон, Аристотел, Св. Анзелмо, Св. Тома Аквински, Декарт и Лајбниц), или бесмртности душе (налик Платону или М. Менделсону). Из тог разлога, Кант посвећује значајан напор побијању три врсте доказа о Божијем постојању: онтолошког, космолошког и физичко-теолошког доказа. Треба нагласити да ова теза ни у најмањој мјери није атеистичка, зато што истим теоријским средствима, може да се докаже да није могуће дати конклузиван доказ о непостојању највишег бића.

Побијање онтолошког доказа[уреди]

По Кантовој анализи, онтолошки доказ је једна од три категорије доказа Божијег постојања, а класичну формулацију овог доказа изнио је Анселмо Кентерберијски у спису Прослогион (иако се Кантова критика често тумачи као критика метафизичке теологије светог Томе Аквинског; Кантов приступ томистичкој метафизици критиковао је британски филозоф Ентони Кени). Критика овог доказа се развија на сљедећи начин. У исказу „Бог постоји“, који је уједно и закључак онтолошког доказа, можемо да разликујемо субјекат (Бог) и предикат (постоји). Грешка која се поткрала у Анселмовом аргументу се тиче предиката „постоји“. Наиме, могуће је разликовати двије врсте предиката, које се данас сврставају у групе предиката првог реда (Кант их назива реалним предикатима) и предиката другог реда. Узмимо најобичније исказе попут „Табла је зелена“ или „Небо је плаво“. У овим реченицама, предикатима зелено и плаво је речено нешто о табли и небу што иначе не бисмо знали (Кант би рекао да се у појму табле не крије да је зелена, нити да ишта у појму неба сугерише да је оно плаве боје). Ипак, предикат „постоји“, за разлику од поменутих предиката, не доноси никакву нову информацију ниједном субјекту коме се дода, било да је субјект Бог или 100 талира (Кантов примјер). Под тим се мисли да се корпус онога што можемо да закључимо о талирима на основу самог појма талира, не проширује тиме што ћемо рећи да они постоје или да не постоје. Ако бисмо рекли да су талири нпр. сребрни или тешки, то би већ била нова информација, али ако бисмо рекли да талири постоје тиме не бисмо проширили знање о том појму. Или, како Кант пише,„сто реалних талира не садрже ни најмање нешто више него сто могућих талира“.

Космолошке антиномије[уреди]

У савременој филозофској литератури, појам антиномије се користи синонимно са појмом парадокса. Четири Кантове космолошке антиномије јесу привидно парадоксалне утолико што покушавају истовремено да докажу тезу и антитезу, односно исказе који тврде једну тезу и исказе који је негирају. Кант ће навести четири овакве антиномије, и након њиховог излагања понудити рјешење.

Прва антиномија[уреди]

Прва космолошка антиномија се бави питањем да ли је свијет настао у времену и да ли је просторно ограничен или није. Теза, односно позиција која даје потврдан одговор на ово питање, позива се на следећи аргумент. Претпоставимо да није тачно да свијет има временски почетак (као у теорији Великог праска) и да није просторно ограничен (што су неки астрофизичари претпостављали). У том случају, наставља Кант, суочили бисмо се са теоријским потешкоћама. Наиме, ако би свијет постојао одувијек (како су и вјеровали стари Грци), наишли бисмо на проблем актуелне бесконачности. Под тим се мисли на то да дати ентитет, у овом случају вријеме, јесте бесконачан у реалном смислу, а не само на начин на који су бесконачни нпр. реални бројеви. Ако дозволимо могућност да је вријеме бесконачно на тај начин, морали би да прихватимо могућност да се бесконачност завршава, будући да је у овом садашњем тренутку морало да прође бесконачан број тренутака. Али, будући да је појам бесконачног броја тренутака бесмислен, исто као што је бесмислен појам највећег броја, ова теза је побијена. Осим тога, одбачена је и могућност да је свијет неограничен у погледу простора, јер би на тај начин било немогуће да замислимо величину свијета. Овај климав Кантов аргумент истрајава на томе да смо способни да опажамо само нешто што је ограничено квантитетом, што би у случају бесконачног простора било одбачено у самом старту.

Антитеза прве космолошке антиномије у логичком смислу тече на исти начин - претпоставља се супротни случај како би се доказало методом reductio ad absurdum да је нетачан, те да би се на крају потврдила теза са којом смо отпочели. Стога, ако би свијет заиста имао почетак у времену и био просторно ограничен, не би постојао никакав разлог због којег би свијет настао у једном, а не у неком другом временском тренутку. Односно, ако замислимо низ тренутака прије настанка свијета, сложићемо се да се ниједан од тих тренутака не одликује неким својством које неко од других тренутака нема. Онда се с правом поставља питање због чега је свијет настао баш у тренутку t1, а не рецимо у тренутку t22. Наравно, правог одговора нема, чиме је заговорник антитезе остварио свој циљ. За простор је осмишљен нешто другачији аргумент, иако присутан још у античкој филозофији. Наиме, како је могуће, пита се Кант, да свијет буде ограничен простором, а да не постоји ништа изван њега, рецимо, неки други свијет? Та теза звучи крајње неодрживо, јер не можемо напросто да уводимо појам ничега кад год нам одговара да њиме оивичимо свијет. Односно, противник овог аргумента би лако могао да истрајава на томе да ако је нешто ограничено, оно је нужно ограничено нечим, а не ничим. Дакле, свијет није просторно ограничен.

Кант и психологија[уреди]

Кантово мјесто у развоју психологије је, на извјестан начин, парадоксално. Чувена је његова тврдња да нема наде да збивања менталног живота постану предмет науке. Иако се Кант само узгред бавио и менталним животом, Кантово дјело је значајно утицало на развој психологије. Психологија у дјелима филозофа осамнаестог вијека је психологија душевних моћи. Када се становишта „психологије“ моћи искажу језиком савремене психологије, онда је суштина ове идеје у томе да је свака ментална функција одраз активности организма у цјелини. Свако искуство и сваки акт понашања одражава ту индивидуалну цјеловитост. Значајан је био Кантов став да је немогуће дедуктивним методама показати реалност душевних збивања. Неопходна је, по Канту, темељна анализна наших рационалних моћи да бисмо сазнали шта свијест може активно обавити, а шта јој је недоступно.

Проучавањем сложених менталних процеса дошао је до увјерења да се ови процеси могу свести на три битне подврсте менталне активности: сазнавање, осјећање и хтијење. По Канту, даље свођење ових основних менталних активности на основније јединице није могуће. Детаљна анализа процеса сазнања изложена је у „Критици чистог ума“, а осјећање и хтијење су описани у „Критици практичног ума“, као и у другим дјелима. Од Кантових бројних идеја од значаја за психологију посебно је утицајна била идеја о искуственом јединству. Акт и перцепција су, по Канту, јединствени. Сазнање једног предмета одвија се на сљедећи начин: када један чврст предмет додирнемо прстима, суочавамо се са извјесним менталним стањима која су, привидно, сачињена од сензорних квалитета. Међутим, наш доживљај је цјеловит. Свијест, каже Кант, обавља извјесне операције организујући сензорне дијелове у јединстевно искуство. Схватање простора и времена, као основни оквир за разумијевање опаженог, је по Канту, урођено. Све што опажамо смјештамо у један шири оквир чије су битне одреднице простор и вријеме. Кант упозорава да је крајња природа спољних ствари недоступна опажању. Исто тако и онај који сазнаје, унутрашње „ја“, такође је недоступно опажању. Крајњи објашњавајући принципи леже сасвим изван садржаја било каквог искуства. Да бисмо сазнали суштину ствари неопходно је трансцендирати реалност. Искуство које се не ослања на трансценденталне законе, за Канта је бесмислени хаос.

Види још[уреди]

Reference[уреди]

  1. Frederick C. Beiser, German Idealism: The Struggle Against Subjectivism, 1781-1801, Harvard University Press, 2002, part I.
  2. "Kant". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. „Immanuel Kant”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 20. 5. 2010. Приступљено 6. 10. 2015. 
  4. Friedrich Nietzsche, The Anti-Christ (1895), para. 10.
  5. Friedrich Nietzsche (trans. Walter Arnold Kaufmann), The Portable Nietzsche, (1976). стр. 96.
  6. Kant, Immanuel; Kitcher, Patricia (intro.); Pluhar, W. (trans.) (1996). Critique of Pure Reason. Indianapolis: Hackett. xxviii. ISBN. 
  7. Vanzo, Alberto. „Kant on Empiricism and Rationalism”. History of Philosophy Quarterly. 30 (1): 53—74. 
  8. http://plato.stanford.edu/entries/kant/quote%7C"He synthesized early modern rationalism and empiricism"
  9. Warburton, Nigel (2011). „Chapter 19: Rose-tinted reality: Immanuel Kant”. A little history of philosophy. Yale University Press. стр. 111ff. ISBN 0-300-15208-6. 
  10. „Immanuel Kant: Metaphysics”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 6. 2. 2015. 

Literatura[уреди]

  • C. D. Broad Kant: an Introduction. Cambridge University Press. 1978. ISBN 0-521-21755-5.. ISBN 0-521-29265-4..
  • Gardner, Sebastian (1999). Kant and the Critique of Pure Reason. Routledge. ISBN 0-415-11909-X. 
  • Martin, Gottfried. Kant's Metaphysics and Theory of Science. Greenwood Press], 1955 ISBN 978-0-8371-7154-8 (elucidates Kant's most fundamental concepts in their historical context)
  • Perez, Daniel Omar (2008). Kant e o problema da significação. Curitiba: Editora Champagnat. ISBN 978-85-7292-187-9.  (Portuguese)
  • Palmquist, Stephen. Kant's System of Perspectives: an architectonic interpretation of the Critical philosophy. Lanham, MD: University Press of America. 1993. ISBN 0-8191-8927-8. (for availability see link)
  • T. K. Seung 2007. Kant: a Guide for the Perplexed. London: Continuum.. ISBN 0-8264-8580-4.
  • Satyananda Giri (2010). Kant. Durham, CT: Strategic Publishing Group. ISBN 978-1-60911-686-6. 
  • Roger Scruton (2001). Kant: a Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 0-19-280199-6.  (provides a brief account of his life, and a lucid introduction to the three major critiques)
  • Uleman, Jennifer (2010). An Introduction to Kant's Moral Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13644-0. 
  • Luchte, James (2007). Kant's Critique of Pure Reason. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-8264-9322-4. 
  • Bader, Ralph (2008). „Kant, Immanuel (1724–1804)”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE Publications; Cato Institute. стр. 269—71. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. 
  • Beck, Lewis White. Early German Philosophy: Kant and his Predecessors. Harvard University Press, 1969. (a survey of Kant's intellectual background)
  • Beiser, Frederick C. The Fate of Reason: German Philosophy from Kant to Fichte. Harvard University Press, 1987.
  • Beiser, Frederick C. German Idealism: the Struggle against Subjectivism, 1781–1801. Harvard University Press, 2002
  • Cassirer, Ernst. Kant's Life and Thought. Translation of Kants Leben und Lehre. Trans., Jame S. Haden, intr. Stephan Körner. New Haven, CT: Yale University Press, 1981.
  • Houston Stewart Chamberlain Immanuel Kant – a study and a comparison with Goethe, Leonardo da Vinci, Bruno, Plato and Descartes, the authorised translation from the German by Lord Redesdale, with his 'Introduction', The Bodley Head, London, 1914, (2 volumes).
  • Gulyga, Arsenij. Immanuel Kant: His Life and Thought. Trans., Marijan Despaltović. Boston: Birkhäuser, 1987.
  • Johnson, G.R. (ed.). Kant on Swedenborg. Dreams of a Spirit-Seer and Other Writings. Swedenborg Foundation, 2002. (new translation and analysis, many supplementary texts)
  • Josephson, Jason Ānanda. "Specters of Reason: Kantian Things and the Fragile Terrors of Philosophy." J19: Journal of 19th Century Americanists, 2015. (Kant reception and the uncanny in American and Germany).
  • Kuehn, Manfred. Kant: a Biography. Cambridge University Press, 2001. ISBN 0-521-49704-3.  (now the standard biography of Kant in English)
  • Lehner, Ulrich L., Kants Vorsehungskonzept auf dem Hintergrund der deutschen Schulphilosophie und -theologie (Leiden: 2007) (Kant's concept of Providence and its background in German school philosophy and theology)
  • Pinkard, Terry. German Philosophy, 1760–1860: the Legacy of Idealism. Cambridge, 2002.
  • Шаблон:Sassen, Brigitte (ed.). ''Kant's Early Critics: the Empiricist Critique of the Theoretical Philosophy'', Cambridge, 2000.
  • Schabert, Joseph A. "Kant's Influence on his Successors", The American Catholic Quarterly Review, Vol. XLVII, January 1922.
  • Firestone, Chris L. and Palmquist, Stephen (eds.) (2006). Kant and the New Philosophy of Religion. Notre Dame: Indiana University Press. ISBN 0-253-21800-4. 
  • Förster, Eckart (ed.). Kant's Transcendental Deductions:. The Three 'Critiques' and the 'Opus Postumum' Stanford: Stanford University Press, 1989. Includes an important essay by Dieter Henrich.
  • Guyer, Paul & Cohen, Ted (eds). Essays in Kant's Aesthetics, Chicago: University of Chicago Press, 1985.
  • Guyer, Paul (ed.). Kant's Critique of the Power of Judgement. Critical Essays, Lanham: Rowman & Littlefield, 2003.
  • Guyer, Paul (ed.). The Cambridge Companion to Kant. Cambridge: Cambridge University Press, 1992. ISBN 0-521-36587-2. -. ISBN 0-521-36768-9. Excellent collection of papers that covers most areas of Kant's thought.
  • Mohanty, J.N. and Shahan, Robert W. (eds.) (1982). Essays on Kant's Critique of Pure Reason. Norman: University of Oklahoma Press. ISBN 0-8061-1782-6. 
  • Phillips, Dewi et al. (eds.). Kant and Kierkegaard on Religion. New York: Palgrave Macmillian, 2000, ISBN 0-312-23234-9 Collection of essays about Kantian religion and its influence on Kierkegaardian and contemporary philosophy of religion.
  • Proceedings of the International Kant Congresses. Several Congresses (numbered) edited by various publishers.
  • Allison, Henry. Kant's Transcendental Idealism. New Haven: Yale University Press. 1983, 2004. ISBN 0-300-03629-9. -. ISBN 0-300-03002-9. (a very influential defense of Kant's idealism, recently revised).
  • Ameriks, Karl. Kant's Theory of Mind: An Analysis of the Paralogisms of Pure Reason. Oxford: Clarendon Press, 1982 (one of the first detailed studies of the Dialectic in English).
  • Banham, Gary. Kant's Transcendental Imagination London and New York: Palgrave Macmillan, 2006.
  • Gilles Deleuze. Kant's Critical Philosophy. Trans., Hugh Tomlinson and Barbara Habberjam. University of Minnesota Press. 1984. ISBN 0-8166-1341-9.  Текст „Deleuze, Gilles” игнорисан (помоћ)-. ISBN 0-8166-1436-9..
  • Farias, Vanderlei de Oliveira. Kants Realismus und der Aussenweltskeptizismus. OLMS. Hildesheim, Zürich, New York. 2006. (German)
  • Gram, Moltke S. (1984). The Transcendental Turn: The Foundation of Kant's Idealism. Gainesville: University Presses of Florida. ISBN 0-8130-0787-9. 
  • Greenberg, Robert. Kant's Theory of A Priori Knowledge. Penn State Press, 2001. ISBN 0-271-02083-0.
  • Guyer, Paul. Kant and the Claims of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press, 1987 (modern defense of the view that Kant's theoretical philosophy is a "patchwork" of ill-fitting arguments).
  • Guyer, Paul. Knowledge, Reason, and Taste: Kant's Response to Hume. Princeton University Press, 2008.
  • Martin Heidegger (1997). Kant and the Problem of Metaphysics. Trans., Richard Taft. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 0-253-21067-4. 
  • Henrich, Dieter (1994). The Unity of Reason: Essays on Kant's Philosophy. Ed. with introduction by Richard L. Velkley; trans. Jeffrey Edwards et al. Harvard University Press. ISBN 0-674-92905-5. 
  • Kemp Smith, Norman. A Commentary to Kant's 'Critique of Pure Reason. London: Macmillan, 1930 (influential commentary on the first Critique, recently reprinted).
  • Kitcher, Patricia. Kant's Transcendental Psychology. New York: Oxford University Press, 1990.
  • Longuenesse, Béatrice. Kant and the Capacity to Judge. Princeton University Press, 1998. ISBN 0-691-04348-5.  (argues that the notion of judgment provides the key to understanding the overall argument of the first Critique)
  • Melnick, Arthur. Kant's Analogies of Experience. Chicago: University of Chicago Press, 1973. (important study of Kant's Analogies, including his defense of the principle of causality)
  • Paton, H. J. Kant's Metaphysic of Experience: a Commentary on the First Half of the Kritik der reinen Vernunft. Two volumes. London: Macmillan, 1936. (extensive study of Kant's theoretical philosophy)
  • Robert B. Pippin. Kant's Theory of Form: an Essay on the Critique of Pure Reason. New Haven: Yale University Press, 1982. (influential examination of the formal character of Kant's work)
  • Sala, Giovanni. Kant, Lonergan und der christliche Glaube (Nordhausen: Bautz, 2005), ed. by Ulrich L. Lehner and Ronald K. Tacelli
  • Schopenhauer, Arthur. Die Welt als Wille und Vorstellung. Erster Band. Anhang. Kritik der Kantischen Philosophie. F. A. Brockhaus, Leipzig 1859 (In English: Arthur Schopenhauer, New York: Dover Press. Volume I, Appendix, "Criticism of the Kantian Philosophy". ISBN 0-486-21761-2.)
  • Schott, Robin May (1997). Feminist interpretations of Immanuel Kant. University Park, Pennsylvania: Pennsylvania State University Press. ISBN 9780271016764. 
  • T. K. Seung Kant's Transcendental Logic. New Haven: Yale University Press, 1969.
  • Sgarbi, Marco. La Kritik der reinen Vernunft nel contesto della tradizione logica aristotelica. Hildesheim, Olms 2010
  • P. F. Strawson. The Bounds of Sense: an essay on Kant's Critique of Pure Reason. Routledge, 1989 (the work that revitalized the interest of contemporary analytic philosophers in Kant).
  • Sturm,Thomas (2009). Kant und die Wissenschaften vom Menschen. Paderborn: Mentis Verlag. ISBN 3-89785-608-5. ; ISBN 978-3-89785-608-0 review (Treats Kant's anthropology and his views on psychology and history in relation to his philosophy of science.)
  • Шаблон:Tonelli, Giorgio. ''Kant's Critique of Pure Reason within the Tradition of Modern Logic. A Commentary on its History.'' Hildesheim, Olms 1994
  • Werkmeister, W.H., Kant: The Architectonic and Development of His Philosophy, Open Court Publishing Co., La Salle, Ill.; 1980 ISBN 0-87548-345-3 (it treats, as a whole, the architectonic and development of Kant's philosophy from 1755 through the Opus postumum.)
  • Wolff, Robert Paul. Kant's Theory of Mental Activity: a Commentary on the Transcendental Analytic of the Critique of Pure Reason. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1963. (detailed and influential commentary on the first part of the Critique of Pure Reason)
  • Yovel, Yirmiahu. Kant and the Philosophy of History. Princeton: Princeton University Press, 1980. (review)
  • Allison, Henry. Kant's Theory of Freedom. Cambridge University Press 1990.
  • Assiter, Alison (2013). „Kant and Kierkegaard on freedom and evil”. Royal Institute of Philosophy Supplement. Cambridge Journals Online. 72: 275—296. doi:10.1017/S1358246113000155. 
  • Banham, Gary. Kant's Practical Philosophy: From Critique to Doctrine. Palgrave Macmillan, 2003.
  • Dorschel, Andreas. Die idealistische Kritik des Willens: Versuch über die Theorie der praktischen Subjektivität bei Kant und Hegel. Hamburg: Felix Meiner, 1992 (Schriften zur Transzendentalphilosophie 10. ISBN 3-7873-1046-0. 
  • Koorsgaard, Christine M. The Sources of Normativity. Cambridge University Press, 1996.
  • Michalson, Gordon E. Fallen Freedom: Kant on Radical Evil and Moral Regeneration. Cambridge University Press, 1990.
  • Michalson, Gordon E. Kant and the Problem of God. Blackwell Publishers, 1999.
  • Paton, H. J. The Categorical Imperative: A Study in Kant's Moral Philosophy. University of Pennsylvania Press 1971.
  • Rawls, John. Lectures on the History of Moral Philosophy. Cambridge, 2000.
  • T. K. Seung Kant's Platonic Revolution in Moral and Political Philosophy. Johns Hopkins, 1994.
  • Wolff, Robert Paul. The Autonomy of Reason: A Commentary on Kant's Groundwork of the Metaphysic of Morals. New York: HarperCollins, 1974. ISBN 0-06-131792-6. 
  • Wood, Allen. Kant's Ethical Thought. New York: Cambridge University Press, 1999.
  • Allison, Henry. Kant's Theory of Taste: A Reading of the Critique of Aesthetic Judgment. Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2001.
  • Banham, Gary. Kant and the Ends of Aesthetics. London and New York: Macmillan Press, 2000.
  • Clewis, Robert. The Kantian Sublime and the Revelation of Freedom. Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2009.
  • Crawford, Donald. Kant's Aesthetic Theory. Wisconsin, 1974.
  • Guyer, Paul. Kant and the Claims of Taste. Cambridge, MA and London, 1979.
  • Hammermeister, Kai. The German Aesthetic Tradition. Cambridge University Press, 2002.
  • Immanuel Kant entry in Kelly, Michael (Editor in Chief) (1998) Encyclopedia of Aesthetics. New York, Oxford, Oxford University Press.
  • Makkreel, Rudolf, Imagination and Interpretation in Kant. Chicago, 1990.
  • McCloskey, Mary. Kant's Aesthetic. SUNY, 1987.
  • Schaper, Eva. Studies in Kant's Aesthetics. Edinburgh, 1979.
  • Zammito, John H. The Genesis of Kant's Critique of Judgment. Chicago and London: Chicago University Press, 1992.
  • Zupancic, Alenka. Ethics of the Real: Kant and Lacan. Verso, 2000.
  • Palmquist, Stephen. Kant's Critical Religion: Volume Two of Kant's System of Perspectives. Ashgate. 2000. ISBN 0-7546-1333-X.
  • Perez, Daniel Omar. "Religión, Política y Medicina en Kant: El Conflicto de las Proposiciones". Cinta de Moebio. Revista de Epistemologia de Ciencias Sociales, v. 28. стр. 91–103, 2007. Uchile.cl (Spanish)
  • Sir Harry Hinsley, Power and the Pursuit of Peace, Cambridge University Press, 1962.
  • Martin Wight, Four Seminal Thinkers in International Theory: Machiavelli, Grotius, Kant and Mazzini ed. Gabriele Wight & Brian Porter (Oxford: Oxford University Press, 2005).
  • Bennington, Geoffrey (2011). „Kant’s open secret”. Theory, Culture & Society. Sage Publications. 28 (7–8): 26—40. doi:10.1177/0263276411423036. 
  • Caygill, Howard. A Kant Dictionary. Oxford, UK; Cambridge, Mass., US: Blackwell Reference, 1995. ISBN 0-631-17534-2. -. ISBN 0-631-17535-0.
  • Derrida, Jacques. Mochlos; or, The Conflict of the Faculties. Columbia University, 1980.
  • Kelly, Michael. Kant's Ethics and Schopenhauer's Criticism, London: Swan Sonnenschein 1910. [Reprinted 2010 Nabu Press. ISBN 978-1-171-70795-0.]
  • Mosser, Kurt (2008). Necessity and Possibility; The Logical Strategy of Kant's Critique of Pure Reason. Catholic University of America Press. ISBN 978-0-8132-1532-7. 
  • Perez, D. O. . Os significados dos conceitos de hospitalidade em Kant e a problemática do estrangeiro. Revista Philosophica (Chile), v. 31. стр. 43–53, 2007. Também em Konvergencias, 2007, nro. 15. UCV.cl, Konvergencias.net
  • Perez, D. O. A loucura como questão semântica:uma interpretação kantiana. Trans/Form/Ação, São Paulo, 32(1): 95–117, 2009. Scielo.br
  • White, Mark D. Kantian Ethics and Economics: Autonomy, Dignity, and Character. Stanford University Press. 2011. ISBN 978-0-8047-6894-8. (Reviewed in The Montreal Review)
  • Guyer, Paul. Kant and The Claims of Taste. Harvard University Press, 1979. 2nd Edition, Cambridge University Press, 1997.
  • Guyer, Paul. Kant and The Claims of Knowledge. Cambridge University Press, 1987.
  • Guyer, Paul. Knowledge, Reason, and Taste: Kant's Response to Hume. Princeton University Press, 2008.
  • Hanna, Robert, Kant and the Foundations of Analytic Philosophy. Clarendon Press, 2004.
  • Hanna, Robert, Kant, Science, and Human Nature. Clarendon Press, 2006.
  • Herman, Barbara. The Practice of Moral Judgement. Harvard University Press, 1993.
  • Korsgaard, Christine. Creating the Kingdom of Ends. Cambridge; New York, NY, US: Cambridge University Press. 1996. ISBN 0-521-49644-6. -. ISBN 0-521-49962-3. (pbk.) (not a commentary, but a defense of a broadly Kantian approach to ethics)
  • John McDowell. Mind and World. Harvard University Press, 1994. ISBN 0-674-57609-8.  (offers a Kantian solution to a dilemma in contemporary epistemology regarding the relation between mind and world)
  • Derek Parfit (2011). On What Matters. (2 vols). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926592-3. 
  • Pinker, Steven. The Stuff of Thought. Viking Press, 2007. ISBN 978-0-670-06327-7.  (Chapter 4 "Cleaving the Air" discusses Kant's anticipation of modern cognitive science)
  • Wood, Allen. Kant's Ethical Thought. Cambridge; New York, NY, US: Cambridge University Press, 1999. ISBN 0-521-64836-X.  (comprehensive, in-depth study of Kant's ethics, with emphasis on formula of humanity as most accurate formulation of the categorical imperative)

Спољашње везе[уреди]