Музеј Сврзина кућа

Музеј Сврзина кућа
Muzej Svrzina kuća
Сврзина кућа, поглед из авлије
Оснивање	1960-тих.
Локација	Сарајево БиХ
Врста	музеј
Посетиоци	12.000 до 15.000

Музеј Сврзина кућа или Комплекс Сврзине куће у Сарајеву један је од пет депанданаса Музеја Града Сарајева у коме се налази стална поставка стамбене културе старог Сарајева. Комплекс Сврзине куће уврштен је на Привремену листу националних споменика Босне и Херцеговине под редним бројем 521.

Заштита

Сврзина кућа је 1950. године проглашена непокретним културно добро од посебног значаја за Босну и Херцеговину, као репрезентативни пример куће за становања градске муслиманске породице с краја 18 и кроз 19. век. Када је кућа откупљена од приватних власника 1960-тих година држава је кућу прогласила за музејску установу и ставила је под управљање Музеја Сарајева, као један од његових пет депанданса. Од тада њен велики значај не огледа се само у томе што је сведок једног времена, већ и у томе што је то простор за бројна културна дешавања у њеној авлији и ружичњаку.

Следила је нова уредба којом је као национални споменик Босне и Херцеговине под називом Комплекс Сврзине куће, стамбена градитељска цјелина, коју чине четири повезане стамбене јединице, две авлије са башчама и авлијским зидовима, Сврзина кућа стављена под заштиту државе 2004. године. То је учињено на основу одлуке Комисија за очување националних споменика, према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

О овом споменику културе Музеј Сарајева је издао Монографију Сврзина кућа на босанском и енглеском језику.

Положај и надлежност

Стамбени комплекс Сврзина кућа налази се у Сарајеву, у Улици Глођина број 6, на локалитету Ћурчића бријег, у непосредној близини Јахја-пашине (Ћурчића) џамије. У стамбени комплекс Сврзине куће се улази са западне стране из Глођине улице.

Музеј Сврзина кућа је у надлежности Музеја Града Сарајева, јавне установе основана од стране Кантона Сарајево, Федерација Босне и Херцеговине, кога данас чине централна зграда са депоима и пет депанданса: Деспића кућа, Музеј Јевреја БиХ, Бруса безистан и Музеј Сарајево 1878—1914. и Сврзина кућа,

• Стамбени комплекс Сврзина кућа
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Историја

На простору средњовјековног трговишта и насеља Врх босне у Сарајеву први градски садржаји јавили су се 15. веку, али се тек у 16. веку обликује структура овог насеља. Урбана структура Сарајева у османском периоду заснивала се на принципу организације више стамбених групација махала (којих је 1895 било 106), просторно и функционално повезаних са засебно организираним пословним зонама града.  Махалу је чинило 30 до 40 стамбених кућа, џамија, мектеб, основна школа, пекатра и чесма.  

Године 1482. у северном падинском делу старог Сарајева, непосредно изнад чаршије, на простору данашњег Ћурчића бријега, босански санџак-бег Јахја-паша изградио је џамију са каменом мунаром(1). Током времена око ње се формирала махала Јахја-пашине џамије. У великом пожару који је задесио Сарајево 1697. године џамија је страдала. Године 1698. обновио ју је хаџи Салих-ага Ћурчић, према коме су џамија и махала добиле име.

У Ћурчића махали настао је комплекс Сврзине куће, једини до данас сачувани пример старе сарајевске стамбене архитектуре из 17. века, негде пре 1640. године. У пожару 1697. године, у којем је горело цело Сарајево, страдала је и ова кућа. На преосталим темељима куће из тог периода, обновљена је Сврзина кућа у току 18. века. Прво је изграђена пиземна кућа у источном делу комплекса, док је млађа женска кућа, настала око 1832. године.

Кућу је изградила угледна сарајевска породица Глођо. Посљедњи власник из породице Глођо био је Ахмед Муниб-ефендија Глођо, који је, због непослушности босанском везиру, у јесен 1848. године прогнан на Крету, где је две године касније и умро.

Како Глођо није имао мушких потомака, кућа је женидбеним везама пренесена у власништво породице Сврзо, по којој је кућа добила данашњи назив. Сврзе су стара агинска и улеманска сарајевска породица. Били су веома активни у друштвеном и политичком животу Сарајева. Ахмед-ефендија Сврзо оженио се Златком, кћерком Ахмеда Муниба Глође, а његов отац Ашир Сврзо удовицом Ахмеда Муниба Глође, Ашидом рођеном Имаретлић. Детаљи у кући попут ручно тканих тепиха, ормари са урезаним оријенталним мотивима, бакрено посуђе и раскошни лустери сведоче о богатству некадашњих власника куће.

Кућу је држава откупила од породице Сврзо, 1960-тих, санирала је и потом отворила за јавност.

Током опсаде Сарајева 1992 -1995. године комплекс Сврзине куће је оштећен са два директна поготка у кров. Након прекида борбених дејстава кућа је реконструисана (санирана су оштећења кровне конструкције и кровног покривача, замењена је оштећена санитарна опрема и поправљена електроинсталације). Кућа је поново отворена за јавност 1997. године.

Током 2005. године извршена је још једна већа реконструкција објекта (санација крова, калдрме, дотрајалих инсталација а враћене су и сликарије на мусандари у Великом халвату, које су временом изгубиле боју).

Архитектура комплекса Сврзина кућа

Кућа и авлија Сврзине куће су у целости изграђени у традиционалном босанском стилу, тако да овак комплекс кућа спада у један од ретких примерака у Босни и Херцеговини у том стиу. Њена типологија настанка и развоја у склопу карактеристичне структуре орјенталног града Сарајева, настала је у склопу обликовања посебног типа стамбене аррхитектуре на Балканском полуострву, као специфичном подручју на коме се мешају различити културолошки утицаји на граници између Истока и Запада. Па се тако порекло оваквог типа градње куће веже за османски период, али и са елементима месопотамске, грчке па и византијске куће.

Основни елемент просторне организације куће је груписање простора око централне просторије, систем диванхана, неке врсте атријума, те бондруачна градитељска техника која указује на орјенталне системе градње. При томе треба имати у виду повезаност овакве архитектуре градске куће у настајању са оном сеоском, која се од класичне сеоске куће разликује издвајањем простора у две целине; хајат - предсобље и халват - собу, око којих су груписани сви остали простори комплекса Сврзине куће, под великим утицајем процес европеизације традиционалног босанког градитељства.

Комплекс Сврзине куће састоји се од:

Авлија са башчама

Мушка авлија

Авлија са башчама је део комплекса Сврзине куће у коју се улази са западне стране, из Глођине улице, кроз широка, двокрилна дрвена врата са надстрешицом.

Прво се улази у мушку калдрмисану авлију површине 163,65 м², правоугаоног облика, са дужим странама у правцу север—југ. У североисточном углу мушке авлије налази се ниша са чесмом и каменим коритом.

Женска авлија

Кроз дрвена двокрилна врата, слична улазним, која воде кроз аралук улази се у калдрмисану женску авлију харемлук – интимнији део куће, Један део авлике који је широк један метар, уз објект младе женске куће, поплочан је каменим плочама које се продужавају и унутар халвата у дубину од 1,5 м.

Женска авлија је источно од момачке куће . Пружа се дужим странама у правцу север-југ. Правоугаоног је облика површине 215,21 м². У авлији се налази чесма са каменим коритом.

Женска авлија је наткривена дрвеном надстрешицом и препокривена ћеремидом.

У северозападном делу женске авлије налази се пролаз за мању башчу, која је служила пољопривредним потребама.

Прва башча

Прва башча се налази у северозападном делу комплекса а њена површина износи 92,34 м².

Друга башча

Друга башча је смештена у североисточном делу стамбеног комплекса имања је од прве (71,50 м²).

Трећа башча

Трећа башча се налазила на јужној страни комплекса, и више не припада комплексу, у њу се н екада улазило преко великих дрвених двокрилних врата која се и сада налазе на источном зиду мушке авлије.

Старија женска кућа

Старија женска кућа се налаз у приземљу једноспратног објекта, и састоји се од две магазе, површине 16,65 м² и 38,34 м² и наткривеним тремом који је ослоњен на четири дрвена стуба са каменим базама (из кога се дрвеним једнокраким степеништем пење на горњи спрат, где се налазе наткривене терасе и собе:

• женска диванхана са камеријом,
• велики чардак, који је имао функцију собе за дневни боравак, трпезарије, спаваће собе и собе за госте.
• чардачић или девојачка соба
• чардак кориштен као спаваћа соба изнад аралука, простор који дели мушко и женско двориште.

Конструкција старије женске куће је релативно једноставна. На темељима од ломљеног камена сазидано је приземље, на на које се ослањају зидови спрата. Кров који је израђен од јелове грађе. и прекривен ћеремидом, је на три воде, јер је објект на северној страни прислоњен уз суседни виши објекат.

Спратна висина приземља је 195 цм, а висина на спрату је отприлике 257 цм. Светли отвори довратници и допрозорници на старијој женској кући су дрвени и на спољњој страни имају рам од клесаног камена ширине 20 цм, а са унутрашње стране је растеретна ниша. На готово свим прозорима су гвоздени демири и капци од кованог гвожђа.

Мушка кућа

Конструктивни систем мушке куће је уобичајен за стару сарајевску стамбену архитектуру. Темељи су од ломљеног камена, нема цеви за вентилацију, масивни зидови приземља су од ћерпича са хоризонталним хатулама, дебљине 60 – 68 цм, а зидови спрата изведени су у бондрук-конструкцији са испуном од ћерпича, дебљине око 17 – 20 цм, малтерисани су и кречени. Плафони над приземљем једнаки су плафонима у магазама у женском делу куће.

Спратни део мушке куће је, углавном, изведен у бондруку са испуном од ћерпича. Плафонску конструкцију чине дрвене греде које су конструктивно директно везане за подрожнице кровишта, а са доње стране су прекривене буковим шашавцима. Под је направљен од јелових дасака.

Висина приземља је око 295 цм, а висина спрата је 267 цм. Кров је на више вода, изведен од јелове грађе, прекривен ћерамидом. Сви довратници и допрозорници су дрвени са гвозденим демирима на прозорима.

Приземље

У приземљу мушке куће налазе се двије просторије:

• магаза,
• ахар за коње.

На јужној страни куће, у приземљу, налази се трем ширине око 2,8 м ослоњеног на два дрвена стуба ( 20 x 17 цм). Са кога дрвеним степеништем пење на горњи спрат.

Спрат

На спрату мушке куће налазе се сљедеће просторије:

• мушка диванхана са камеријом,
• момачка соба,
• мушки ћошак
• кахвеоџак.  

Момачка кућа

Момачка кућа - мусафирхана, која је димензија 13,8 x 7,6 м и висине 275 цм. смештена је у средишњем делу мушке авлије, на источној страни, у самосталном приземном објекту. Објект је имао улогу мусафирхане, намењене за пријем мушких посетилаца.

Темељи момачке куће, односно мусафирхане, грађени су од ломљеног камена, који прелази у сокл, на који се надовезују зидови од ћерпича са хатулама. Једино кахвеоџак има према хајату бондручну преграду. Плафонска конструкција у овој кући израђена је од густо пореданих полуоблица с набојем, а делом у облику дрвеног гредника. У свим собама шишета су покована одоздо на плафону конструкцијом, а под је дрвени. Кров је од јелове грађе, прекривен ћерамидом на четири воде.

У момачку кућу улази се са јужне стране, преко четири степеника и наткривеног тријема - хајата (површине 10,46 м²), у мању просторију звану кахвеоџак (површине 10,23 м²) која је кориштена за послугу и припрему кафе Момачка кућа се састоји од сљедећих просторија:

• хајата,
• кахвеоџака
• момачког халвата, веће просторије (површина око 31,23 м²) која је кориштена за госте. Ова просторија има по три прозора на западном и јужном зиду, са допрозорницима који су дрвени са гвозденим демирима на прозорима.

Организација живота

Живот у најстарием делу комплекса који чини једноспратна кућа чија је оријентација исток-запад одвија се у мушкој и женској кући и спрату који је повезан посебним пролазом званим мабејн.

Мушки (селамлук или башкалук)

Ова јани део куће био је намењен гостима, који су долазили због посла, разговора о политици и/или друштвеног живот мушких чланова породице, као и за смештај послуге. У овом делу гости су могли остати и на конаку, или боравку у некој од мушких соба халвата, испред којих су на уздигнутом отвореном балкону камарији били дрвени лавабои за узимање абдеста.

Женски (харемлук)

Ово је породични део куће намењен за породично дружење и одмор. У средишту харемлука, је авлија са баштом пуном цвећа у којој су се у пролеће и лето одмарали чланови породице, дружили или испијали кафу, а у посебно врућим данима могли су се заштитити од сунца седајући у хајат, полуотворени простор са хладовином, богато украшен цветним мозаиком. Његову лепоту освежили су и спасили од пропадања рестауратори Земаљског музеја Босне и Херцеговине.

Типична за старе муслиманске куће у породичном делу је девојачка соба у којој су жене везући покушавале исказати своју креативност, а балконски простор испред собе је био заштићен од спољачњих погледа мушепцима који су скривали сву девојачку интиму.

Највећа и најлепша соба је мусафирхана која је смештена у приземљу и служила је за различите свечане, породичне и празничне тренутке. На неном је поду пиротски ћилим, на зиду сатови турске и аустријске производње и раскошно венецијанско огледало, а плафон је украшен изузетним примерком стамболског лустера који иначе краси и остале собе.

У спаваћој соби традиционално се спавало на подовима. Од намештја соба има примерак бешике за бебе, земљане пећи на дрва која је загравала простор током хладних сарајевских зима. Зидови су украшени левхама са цитатима из Кур’ана те рафама са декоративним посуђем.

Информације за туристе

Сврзина кућа као музеј отворена је за посетиоце скоро сваког дана осим у зимском периоду, кад је објект затворен за посете због тога што у куће недостаје грејање.

У авлији Сврзине куће У летњим месецима одржавају се различити културни догађаји.

Литература

• Бејтић, Алија, Споменици османлијске архитектуре у Босни и Херцеговини, Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском владавином, III-IV, 1952.-53., "Веселин Маслеша", Сарајево, 1953.
• Грабријан, Душан и Неидхардт, Јурај, Архитектура Босне и Херцеговине и пут у савремено, "Људска правица", Љубљана, 1957.
• Градски завод за заштиту и кориштење културно-историјског и природног наслијеђа Сарајево, Сврзина кућа у Сарајеву, постојеће стање, Сарајево, јуни 1984.
• Пашић, Амир, Прилог проучавању исламског стамбеног градитељства у Југославији на примјеру Мостара, колико је стара стамбена архитектура Мостара аутохтона појава – докторска дисертација, Загреб, 1989.
• Крешевљаковић, Хамдија, Изабрана дјела I-III, " Веселин Маслеша", Сарајево, 1991.
• Златар, Бехија, Сарајево, цвијет међу градовима, стр. 9. -23.,

Спољашње везе

• Музеји у Сарајеву
• Баосна и Херцеговина - Сврзина кућа Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2017)