Пигмалион ефекат

С Википедије, слободне енциклопедије

Пигмалион ефекат је ефекат који се другачије назива ефекат аутосугестије који показује да се предрасуде и очекивања неке особе у великом броју случајева на крају заиста и остваре. На пример, предрасуде наставника често утичу на успех деце. Што се више деца хвале као успешна и паметна, она заиста и буду таква. Наравно, дешава се и обрнуто. Експерименти вршени међу америчким основцима, на пример, доказали су да, ако се деца просечне интелигенције хвале као она са натпросечном, она с временом почну да показују натпросечне резултате.

Године 1965, Роберт Розентал и Ленор Џејкобсон извели су експеримент у једној основној школи, говорећи наставницима те школе да ће тест (Харвард Тест оф Инфлецтед Ацqуиситион), који су планирали да дају ученицима, открити који су ученици напредни и посебно надарени. Експериментатори су након извођења самог експеримента насумично изабрали пар ђака и представили их њиховим наставницима као натпросечно интелигентне и велике потенцијале у будућности. Розентал и Џејкобсон су се надали да ће овим експериментом открити до које мере промене у понашању наставника утичу на промене у постигнућима њихових ђака.[1]

Мит о Пигмалиону[уреди | уреди извор]

Антички мит о Пигмалиону први пут је забележен код римског песника Овидија почетком првог века нове ере, у његовом делу Метаморфозе. Овај мит је вековима инспирисао уметнике и по њему Пигмалион ефекат добио име као психолошки феномен који означава утицај индивидуалних уверења и очекивања на свакодневна дешавања.

Пигмалион је био талентовани вајар који је живот провео у самоћи, одсечен од света и својим талентом је правио скулптуре које су биле изузетно лепе. У немогућности да пронађе жену која му у потпуности одговара, он је почео да ствара своју визију идеалне жене. Руководећи се том визијом, извајао је женску фигуру која је пленила лепотом и грациозношћу и у коју се заљубио. Назвао ју је Галатеа, што значи бела као млеко и сместио ју је испред атељеа како би је стално посматрао. Посвећивао јој је пажњу, проводио време са њом и разговарао са њом као да је жива и због тога су се прошириле гласине по граду о Пигмалионовом лудилу. Након што се пожалио богињи Афродити, она му је помогла и оживела Галатеу. Овај ефекат добио је име баш по овом миту јер је Пигмалионова вера слична поверењу наставника у ђаке који ће остварити одређени успех.

Експеримент[уреди | уреди извор]

Розентал и Џејкобсон су 1968. спровели истраживање којим су хтели да испитају како наставници утичу на успех деце у школи. Психолози су ученицима једне основне школе задали тест интелигенције, а наставницима су саопштили да тест може да открије ученике који имају веће предиспозиције да напредују. Затим су истраживачи саопштили наставницима имена ових најталентованијих ученика, а заправо су то били насумично изабрани ученици који су наставницима представљени као најспособнији. Ови ученици се нису разликовали од осталих ученика, али су Розентал и Џејкобсон манипулацијом створили одређену слику о успеху ученика. Очекивања која су изазвана лажним предвиђањима подстакла су наставнике да различито третирају ученике што је довело до разлика на крају године. После осам месеци, истраживање је показало да су изабрани ученици заиста напредовали више од осталих ученика, иако су на почетку сви давали подједнаке резултате. Најмлађи од њих су направили најдраматичније резултате. У просеку ови прваци су повећали своје ИQ резултате за 27 бодова. Остварили су боље резултате зато што се од њих то и очекивало. У складу са својим очекивањима наставници су подешавали своје понашање на часу. Ученици за које се веровало да су напреднији били су привилеговани и њима се посвећивало више пажње него осталим ученицима. Наставници су са ентузијазмом сарађивали са њима и чешће су им постављали питања јер се очекивало да ће они знати тачне одговоре и најбоље одговорити. Овакав третман је утицао да ученици развију осећање самопоуздања, услед чега су се више и ефикасније ангажовали у школским активностима. Након одређеног времена, научници су саопштили наставницима да није било никаквог посебног теста који би одредио која су деца надаренија, већ да се радило о стандардном тесту интелигенције.[2]

Све ово води закључку да су неуспешни ученици могли боље да прођу да их нису од почетка пратила негативна очекивања наставника.

Розентал је постао веома познат по свом ефекту. Његова студија је преживела необичну олују контраверзности и постала је једна од најупечатљивијих и најцитиранијих открића у историји психологије.

Фланаганов тест[уреди | уреди извор]

У овом експерименту Џејкобсон и Розентал су користили Фланаганов тест интелигенције (Tests of General Ability). Овај тест се састојао из два дела: први део је мерио вербалне способности деце као што су информисаност и елоквентност, а други је мерио способности резоновања као што је апстрактно размишљање. Његова идеја је била да направи тест интелигенције који ће моћи да раде и деца која имају проблема са учењем.

Ефекти очекивања[уреди | уреди извор]

Постоји више могућих објашњења закључака да су ефекти очекивања наставника функционисали првенствено на нижим разредима, укључујући:

  • Млађа деца су мање успешнија тако да би стварање очекивања о њиховом учинку било веродостојније
  • Млађа деца могу бити подложнија случајном друштвеном утицају који врши очекивање њиховог учитеља
  • Млађа деца могу се разликују по одређеним карактеристикама од старијих
  • Наставници нижег разреда могу се разликовати од наставника виших разреда по ефикасности случајних комуникација

Други истраживачи су врло брзо показали да је тешко или немогуће постићи промену у коефицијенту интелигенције коју је дефинисао Розентал, али су потврдила да очекивања наставника могу утицати на школски успех ученика.

Наравно, утицај наставникових очекивања не остварују се увек и аутоматски. На пример, ученици могу да постану свесни наставникових очекивањима и да им се супротставе, ако их оцене као неоправдане, и да на тај начин приморају наставнике да промене своја првобитна очекивања. Поред тога, наставник може да добије додатно обавештење о ученику (на пример, од других наставника) која могу да промене претходно формирану слику и очекивања. Разлике у наставниковим очекивањима могу да се изразе кроз следеће понашање:

  • Ученику за кога верују да је слабији и даје мање времена да одговори на постављено питање
  • Таквом ученику не постављају потпитања, ако од њега не добију одмах задовољавајући одговор
  • Задовољава се и непотпуним одговором ученика за кога везује негативна очекивања
  • Чешће критикује такве ученике и ређе их похваљује
  • Ређе их прозива и обраћа мање пажње на њих
  • Ученике које сматра слабим распоређује у задње клупе
  • Одговара краће на питања која му постављају такви ученици
  • На допунским часовима са таквим ученицима инсистира на механичком вежбању и не пружа им прилику да испоље своје мишљење и самосталност у решавању и постављању задатака
  • Мање је љубазан према ученицима од којих не очекује школски успех и то се испољава кроз вербалну и невербалну комуникацију

Наставници могу да умање негативне последице сопствених очекивања ако се придржавају следећих правила:

  • Проверавају очекивања која везују за поједине ученике брижљивим праћењем њиховог напредовања
  • Када ученицима дају повратне информације о напредовању, наглашавају њихов напредак у односу на претходне нивое знања, а не односу на друге ученике или неке спољне критеријуме
  • Када констатују да ученици не схватају објашњење, дијагностикују тешкоће које ученик има у разумевању и понављањем упутства или предавањем на други начин покушавају да реше проблем
  • Када стимулишу и охрабрују ученике да постигну онолико колико они реално могу, не покушавајући да их штите од неуспеха и препрека.[3]

Закључак[уреди | уреди извор]

Из овог експеримента се може закључити да Пигмалион ефекат може позитивно да утиче на децу, јер он ствара већу посвећеност наставника деци, што директно утиче на мотивацију деце. Деца у коју се улаже више наде ће се потрудити више да испуне очекивања, па макар она некад била и преамбициозна. Лоша страна овог ефекта је што бољи ученици константно осећају притисак околине да напредују, за разлику од осталих који се налазе у сенци и на које се не обраћа довољно пажње. Схватање неуспеха лошијих ученика се битно разликује од схватања неуспеха бољих. На лошије ученике се одражава овај ефекат тако што њихове лоше перформансе у школи нису адекватно испраћене од стране наставника. Школски успех неког ученика није искључиво производ његових способности, одлика личности и мотивисаности или здравственог стања. Успех зависи и од различитих чинилаца који делују у његовом социјалном окружењу (на пример, од очекивања и уверења о значају учења која постоје у породичној средини и групи пријатеља, и др). Када је реч о утицајима социјалног окружења никако не треба сметнути с ума и улогу наставникових уверења о учениковој способности за учење.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Еллисон, Катхерине. „Беиинг Хонест Абоут тхе Пyгмалион Еффецт”. Дисцовер Магазине. Калмбацх Публисхинг Цо. Приступљено 29. 10. 2015. 
  2. ^ Росентхал, Роберт. „Теацхерс’ Еxпецтанциес: Детерминантс Оф Пупилс’ ИQ Гаинс” (ПДФ). Псyцхологицал Репорт (1966). 
  3. ^ Крњајић, Стеван (2002). Социјални односи и образовање. Институт за педагошко истраживања. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pigmalion_efekat&oldid=27361576”