Поклисар

Поклисар је некада био дипломатски представник највишег ранга, посланик, амбасадор, изасланик, емисар. То је повјерљива личност коју неки човјек, група људи или странка шаље поводом неке поверљиве или друштвено-политички битне ствари.

Етимологија

Сар је и у случају тесара, месара, клесара... увијек оно што нешто одсијеца, реже, да би се нешто створило, обликовало (дрво, месо, камен...). Порезници, таксаре, режу људима материјална примања да би друштво могло функционисати, а поклисари су послани да однесу поклоне вишим властима, којима се власти на нижем нивоу покорајаву. Они одсијецају финанцијска средства из локалне касе да би купили мир, плачањем данка, харача. Поклон значи и дар али и клањање, поклањање (давање, даривање), позитиван однос према некоме, било из искреног поштовања или из страха од више силе. Поклањање дарова вишим силама, боговима били су због умилостивљења божанстава, а ови поклони су постојали због куповине мира, привилегија (политичких или трговинских).

Поклисари у Дубровнику

Дубровчани су кроз историју бранили своју слободу и привилегован статус, плаћањем данка разним властима. У вријеме турске власти на Балкану испраћај поклисара с харачем на далеки пут до Цариграда у Дубровнику је увијек обиљежаван као велика свечаност. Та церемонија није била израз пуке оданости султану већ манифестација дубровачке државности. Церемонија је одржавана оног поподнева уочи одласка поклисара. Антонио Вучетић је у часопису Срђ описао једну такву церемонију:

Бјеше освануло дне... 1708. године у Дубровнику... небројени народ врви око Двора... Здури се у црвеном одијелу и солдати сакупљају... С вијечницима долази и преузвишени кнез, заодјевен кнежевскијем плаштем од црвене свиле... те шаље здуре да зову посланике... Мало је наиме вијече наредило, да данас по подне изиду на Плоче посланици, да однесу у Цариград данак турскоме цару... а до њих сва дубровачка властела, иду у цркву на божју службу за њихов одлазак... Господо посланици! Даћемо вам и свакојакијех дарова, да их подијелите царскијем људима... Нама је невоља да овако радимо, јер нас је мало, а узалуда нам јуначка срца. Силновити су Турци око наше границе... Све вам је у запису што коме имате даровати... Извршите дакле помњиво ову службу и нека вам само корист опћине владуштаго града Дубровника буде пред очима... Господо поклисари! Приближио се ево тренутак, да се латите тешког и опасног посла својег посланства.

Након свечаности поклисари би напустили градске зидине. Одлазили би на Плоче у унапријед одређену кућу, односно самостан Св. Јакова, и ондје остајали до дана када би Влада одлучила да крену пут Цариграда. Дан прије одласка достављан им је харач и придружила би им се пратња. Била су увијек два поклисара, а пратњу су чинили коморници, наоружана пратња, драгомани (тумачи), поп, бријач и остала послуга. Бити поклисаром била је посебна част, али и голема обавеза, па и ризик. Прихваћајући се те части и обавезе, прије одласка они "стављају на располагање своје имање и живот за јавну службу". Ношено благо је било огромно, а пут далек. Путовање у једном смјеру је трајало два мјесеца. Божо Сарака и Антун Черва (двојица поклисара) из Хутова су кренули 6. маја, а у Цариград су стигли 10. јула. Због сигурности, поклисари нису увијек ишли истом рутом.

Презимена ове двојице поклисара (Сарака и Черва) су у могућој вези са службом коју су обављали. I црвена боја (червена) је била боја племства, кнезова, здура...