Амбасадор

Амбасадор (латински ambactus - слуга, француски ambassadeur)^[1] је дипломата највишег ранга који представља одређену земљу. Старији назив је поклисар.

Амбасадори, као опуномоћени представници своје земље, предају акредитивна писма највишем представнику власти државе или међународне организације у којој ће представљати своју земљу и заступати њене интересе.

Земља у којој је постављен, даје амбасадору на коришћење и дозвољава му контролу над одређеним делом своје територије, а сама територија, особље па и возила у власништву амбасадора уживају дипломатски имунитет у тој земљи. Оваква територија се назива амбасада.

На Бечком конгресу 1815. године дат је законски оквир дипломатског ранга према међународном праву:

"Амбасадори“ су посланици највишег ранга, опуномоћени да заступају највишег представника власти своје државе.

У члану 14. Бечке конвенције о дипломатским односима се предвиђа: Став 1. шефови мисије деле се на три класе, и то: а) амбасадоре или нунције акредитоване код шефова држава и друге шефове мисија одговарајућег ранга; б) посланике, министре или интернунције акредитоване код шефова држава; ц) отправнике послова акредитоване код министарства иностраних послова.

По ставу 2. никаква разлика не може се правити између шефова мисија на основу њихове класе, осим у погледу презеансе и етикеције. Односно најопштије се у овом смислу одређује према члану 15. да се државе споразумевају о класи којој треба да припадају шефови њихових мисија.

У формалном обраћању уобичајено је ословити амбасадора са: „(Ваша, Његова, Њена) Екселенцијо(а)” додајући име и/или земљу коју саговорник (представљени) заступа. Често су у употреби и мање формални облици ословљавања, попут „Амбасадоре“ прећено именом или обрнуто, док се у неким земљама користи и поздрав: „Господин Амбасадор“.

Сврха[уреди | уреди извор]

Страна држава којој је додељен амбасадор мора прво дати своју сагласност за ту особу (агреман). У неким случајевима догађа се и да држава пријема одбије да да сагласност, те проглашава дотичну особу непожељном. Овакав поступак доводи до опозивања амбасадора. У складу са Бечким конгресом из 1815. и Бечком конвенцијом о дипломатским односима из 1961. године, амбасадору се гарантује дипломатски имунитет и лична сигурност док живи у тој држави.^[2]^[3]

Заштита грађана[уреди | уреди извор]

Због савремених начина путовања, данашњи свет је постао релативно мало место. Имајући ово на уму, сматра се важним да нације света имају бар мали број људи који ће живети у иностраним престоницама како би пружали помоћ и заштиту својим сународницима у иностранству. Као службеник иностране службе, од амбасадора се очекује да штити грађане своје земље у земљи домаћину.^[4]^[3]

Подршка просперитету[уреди | уреди извор]

Још један резултат развитка модерних начина и могућности интернационалних путовања је раст трговине између нација. За већину земаља, национална економија је сада део глобалне економије. То значи повећање могућности за продају и трговину са другим народима. Када две земље међусобно тргују, обично је корисно за обе стране да имају амбасадора и додатно особље које живи у другој земљи, где делују као посредници у различитим трговинским разменама.^[4]^[3]

Рад на јачању мира[уреди | уреди извор]

Каменом темељцем страних дипломатских мисија сматра се рад на развијању мира. Овај задатак може постати борба против међународног тероризма, трговине дрогом, корупције, трговине људима и слично. Амбасадори раде на заустављању ових деловања помажући људима широм света. Оваква врста активности је од изузетне важности и углавном се спроводи у сарадњи са Министарством одбране државе као и шефом државе.^[4]^[3]

Успон модерне дипломатије[уреди | уреди извор]

Успон модерног дипломатског система био је производ италијанске ренесансе (од око 1300. године). Употреба амбасадора постала је политичка стратегија у Италији током 17. века. Политичке промене у Италији промениле су улогу амбасадора у дипломатским пословима. Пошто су многе државе у Италији биле мале, биле су посебно осетљиве на веће државе. Систем амбасадора користио се за дисперзију информација и заштиту рањивијих држава.

Ова пракса се тада ширила Европом током италијанских ратова. Употреба и стварање амбасадора током 15. века у Италији имала је дугорочне ефекте на Европу и, с друге стране, светску дипломатску и политичку прогресију. Европа и даље користи исте услове права амбасадора које су они установили у 16. веку, у вези са правима амбасадора у земљама домаћина, као и са одговарајућим дипломатским процедурама. Амбасадор је коришћен као представник државе одашиљања да преговара и шири информације како би одржавали мир и успоставили односе са другим државама. Овај покушај коришћен је у настојању да се одрже мирни односи са другим народима и да се стварају савези у тешким временима.

Данас је употреба амбасадора широко распрострањена. Државе и недржавни актери користе дипломатске представнике како би се суочили са свим проблемима који се јављају у оквиру међународног система. Амбасадори сада обично живе у иностранству или у земљи у којој су додељени дуги временски период, тако да су упознати са културом и локалним људима. На овај начин они су политички ефикаснији и поузданији, што им омогућава да постигну циљеве које земља домаћин жели.

Изванредни и опономућени амбасадор[уреди | уреди извор]

Бечки конгрес из 1815. формализовао је систем дипломатског ранга према међународном праву:

Амбасадори су дипломати највишег ранга, који формално представљају шефа државе, са пуномоћним овлашћењима (тј. пуним ауторитетом заступају владу). У савременој употреби, већина амбасадора на страним радним местима као шефови мисије носе пуни назив изванредног и опуномоћеног амбасадора.^[5]