Proleće (слика)

Примавера

Алегорија пролећа
Уметник	Сандро Ботичели
Година	1482.
Правац	Ренесанса
Техника	Уље на дрвету
Димензије	202 × 314 cm
Место	Уфици

Примавера, позната и као Алегорија пролећа, дело је италијанског ренесансног сликара Сандра Ботичелија. Дело је настало 1482. године, техником уља на дрвету. Ова слика прилично импозантних димензија (202 x 314 цм), позната као једна од најчувенијих митолошких алегорија, насликана је највероватније по наруџбини Лоренца ди Пјерфранческа Медичија за медичијевску Вилу Кастело, мада постоји полемика о томе на коју ћемо се касније осврнути. Првобитно слика није имала назив а историчар уметности Ђорђо Васари први је назива Ла Примавера након што ју је видео у Вили Кастело 1550. године. Слика се данас налази у галерији Уфици у Фиренци.

Краћа биографија уметника

Главни чланак: Сандро Ботичели

Ботичели је рођен 1445. године у Фиренци, а умро 1510. године у свом родном месту. Био је ученик фра Филипа Липија и његова техника се пре свега фокусирала на линију, док су му облици били благо осенчени. Такође, познат је по специфичном начину употребе боје.

Анализа уметничког дела

Пролеће припада раном ренесансном сликарству и настаје под утицајем Ботичелијевих претходника који започињу тренд сликања тема из грчке митологије и алегоријских слика у духу хуманизма. Постоји одређено неслагање по питању времена настанка слике, али се са сигурношћу може ставити у деценију од 1475. до 1485. године. То је период самог краја ране ренесансе у Италији, која оквирно траје од 1400. до 1479. године. Тај крај у историји уметности облежен је удруживањем великих уметника тога доба у замисли папе Сикстуса IV којим је предвиђено да се поново изгради Папска капела, под новим називом, у част поменутог папе – Сикстинска капела. Том приликом Сандро Ботичели, Пијетро Перуђино, Доменико Гирландајо и Косимо Росели уједињени су у заједничком циљу да украсе зидове капеле фрескама које ће у шеснаест великих слика испричати Христосов и Мојсијев живот. Након успешног завршетка овог подухвата Ботичелијева већ велика репутација добија нову димензију, те је тако добио прилику да слика за престижну и опште познату породицу Медичи.

У периоду око настанка ове слике Ботичели слика већи део његове алегоријске и митолошки инспирисане уметности као што су Венера и Марс, Рађање Венере, и друге. Сви ти радови чине једну хомогену групу и што се тиче њиховог наратива као и стилског изражаја. Занимљиво је што није планирано да ове слике буду изложене пред великом публиком већ су стваране за појединце, наручиоце, углавном из хуманистичких кругова који су били посебно заинтересовани за класичну митологију и проучавање антике. Полеће је једна од првих познатих слика из посткласичног периода који приказује богове и богиње у пуној величини и скоро голе. Неке од поза и фигура преузете су од грчких скулптура, иако се може приметити из благе издужености торзоа и суптилно избачених стомака да су прерађене да одговарају тренутној фирентинској естетици.

Портрет „Прољећа” представља један од раних примјера ренесансног идаела женске лепоте.

Пролеће је једна од најпознатијих слика западњачке уметности и о њој је написан изузетан број књига и текстова који се баве њеним тумачењем. Оно у чему се већина критичара слаже је да слика алегорија бујања пролећа, мада постоје и друга тумачења међу којима је и схватање слике као илустрације идеала неплатонске љубави. Оно што је очигледно су утицаји из књижевности која је посредовала између Ботичелија и митологије међу којима је најјаснији утицај Овидија, нарочито његове поеме Фасти. Препознаје се такође веза са Лукрецијевом поемом De Rerum Nature. Још један од могућих утицаја може бити италијански филозоф Марсило Фићини који је преводио и ширио Платонову филозофску мисао током ренесансе. Као добар пријатељ породице Медичи могуће је да се у неком тренутку упознао са Ботичелијем док је се идеја за слику Пролеће тек рађала у уметниковој свести. Постоји веровање да је концепт слике настао у дирекној вези за Фићином који је наводно Ботичелију послао писмо излажући му своју филозофију и изазивајући га на интерпретацију његовог хороскопа у коме је постојала конјункција Меркура и Венере који су се судећи по неким спекулацијама управо због тога појавили у овом делу.

На слици видимо шест женских фигура и две мушке, као и бебу Купидона са повезом преко очију, који се сви налазе међу стаблима поморанџе. Општи изглед слике подсећа на фламанске таписерије које су биле популарне на крају средњег века и током ренесансе. Посматрано са лева на десно, видимо фигуру младог мушкарца који држи палицу у руци успемрену ка небу и тамним облацима који се налазе у горњем левом углу слике. Поред њега је група од три девојке у прозрачним белим хаљинама, од које две носе раскошне огрлице. Судећи по положајима тела чини се да девојке играју држећи се за руке. У централном горњем делу слике је беба Купидон који са напетим луком циља ка девојкама. Испод њега налази се централни лик слике. У неку ризолована фигура жене у плавој хаљини која је огрнута црвеном тканином чини се да узвраћа поглед посматрачу. Слично се може рећи и за фигуру са њене леве стране, девојку са круном од цвећа, која посеже за цвећем сакупљеним у набору њене цветне хаљине. Поред ње налази се још једна женска прилика у прозирној белој хаљини коју је зграбила мушка фигура на крајњем десном делу слике. Та мушка фигура највише одскаче међу насликаним ликовима. Надуваних образа, напетог израза лица, са неприродном бојом коже он се снажно издваја у односу на остале што је додатно наглашено ветром који дува из правца његовог уласка у слику, и који помера хаљину његове заробљенице, док код девојке са цвећем која се налази поред њих, као и код осталих ликова на слици, ветар очигледно дува у супротном правцу.

Ови ликови тумачени су на многобројне различите начине. У кључу митолошке алегорије појачане плодноси света коју доноси пролеће Елана Капрети у књизи Ботичели наводи да би ликови гледано са десна на лево били Зефир, мартовски ветар, који киднапује нимфу Клорис која је у митологији повезана са пролећем, цвећем и бујањем природе. По том тумачењу девојка са цвећем поред њих била би Клорис након што ју је Зефир претворио у богињу пролећа. Такво тумачење уклопило би се у Овидијеву представу мита о Клорис која својим чарима привлачи бога пролећног ветра који је својим напаствовањем претвара у Флору, богињу цвећа. Централна женска фигура најчешће је тумачена као богиња Венера. Такво тумачење може се потврдити тиме што она стоји испред жбуна мирте која је њена заштитна биљка. Венера, богиња љубави и лепоте, али и брака овде је представљена у својој зрелости. То може да се посматра као њена еволуција у односу на слику Рађање Венере у којој је Ботичели приказује као младу девојку, а природу око ње не слика бујну и бремениту као овде. Мирта којом је Венера окружена традиционално се сматрала за биљку која симболише секусалност, брак и трудноћу. У том кључу Венера се може тумачити, заједно са девојкама са њене леве стране, које би биле три Грације, као приказ женске чедности, лепоте и уживања у љубави, односно својеврсно проповедање плодоносне брачне љубави и нека врста подсећања да се сексуално задовољство треба искусти тек након брака. Занимљиво је ипак што једна од Грација гледа у бога Меркура, док мали Купидон циља у њеном правцу, те се то евентуално може тумачити као врло суптилна амбивалентност у генерално прилично транспарентној поруци која је у складу са моралом доба. Испреплетане руке Грација алудирају на дарежљивост и способност размене дарова која је типична за љубавнике , али може да се посматра и као комплимент породици Медичи по чијој наруџбини ова слика настаје. Крајњи леви лик би представљао Меркура који штити гај растерујући претеће облаке.

Оваква основна идентификација ликова је широко прихваћена и из ње проистиче неколико праваца могућих тумачења. Једно од њих је да Венера представља беневоленцију (хуманитас) која је кључ ренесансног доба и својим положајем на слици раздваја материјално (десно) од духовног (лево). Хуманитас промовише идеал антрополошког оптимизма, сигурности у човека, његове способности и емпатије према другима. Такво тумачење било би у сладу са интересовањима Медичија тог времена који су неговали неоплатонске идеале типичне за ренесансу, у којима се стапала мисао грчког филозофа Платона са најплеменитијим концепцијама хришћанства. Под утицајем неоплатонизма могуће је да силовање нимфе Клорис представља њен пад у физички свет те отуд та подела на леву и десну страну слике. Такав прелаз се може тумачити и у кључу алхемије по чијим принципима једини начин да се постигне чистоћа је пролазак кроз мучно искуство које ће „спалити“ све несавршености. На тај начин би Клорис била прочишћена напаствовањем, а Флора би била виши стадијум њеног постојања.

Осим насликаних ликова за тумачење је битно и окружење које Елена Карпети у својој књизи назива „hortus connclusus“. Само један од многих примера за то је начин на који дрвеће уоквирује лик Венере који је изузетно сугестиван и тумачен на различите начине. Уопште целокпуан гај у који Ботичели смешта своје ликове изузетно је богат детаљима и по неким критичарима у њему је насликано преко пет стотина различитих биљних врста, и више од стотину педесет различитих цветова. Такође, највероватнији разлог зашто је окружење управо гај поморанџиног дрвећа је то што су поморанџе биле једна од ознака Медичијевих по чијој наруџбини ова слика настаје. Још једно суптилно подсећање на наручиоце слике су и огрлице које носе две од три Грације које су у бојама породице Медичи.

Комлексност тумачења ове слике још више је продубљена несигурношћу разлога због кога настаје. Наиме, у то време слике су углавном наручиване са одређеним поводом који је донекле диктирао њихову тематику. Код ове слике, тај повод је помало нејасан. Могуће је да је слику наручио Лоренцо Медичи у част рођења његовог нећака Ђулија ди Ђулијана де Медичија, али се касније предомислио након убиства Ђулијевог оца, те је слика онда требала да буде венчани поклон за Лоренца ди Пиерфранческа де Медичија који се оженио 1482. године. (због оваквих несигурности долази и несигурност у годину настанка слике) Често је спекулисано да је за лик Меркура на слици позирао управо Лоренцо, а његова невеста Семиранда је представљена као Флора, или Венера. Такође, једна од теорија је да је модел за Венеру била Симонета Веспући, жена Марка Веспућија и могуће љубавница Ђулијана де Медичија, за кога се такође по неким теоријама верује да је могао бити модел за Меркура.

Спољашње везе

• (језик: енглески) Sandro Botticelli (Primavera) na hubpages.com