Провоси
Провоси (нл: прово) су били холандски контракултурни покрет 1960-их, оријентисан на провоцирање насилних реакција власти, употребом ненасилних провокативних тактика.
Назив прово долази од речи провокација, а дато је групи младих која је изводила симболичке акције, организовала манифестације и избацивала слогане против неслободарског карактера друштва. Користили су комбинацију ненасиља и апсурдног хумора ради постизања друштвене промене. На провосе су утицали дада, анархизам, хипици, ситуационисти и многи други.
Спровођење провокативних акција је започело 1964. и 1965. када је Роберт Јаспер Гроотвелд почео одржавати “хаппенинге” (дешавања) око кипа Хет Лиевердије (Мали просјак) који је граду Амстердаму поклонила велика компанија за производњу дувана. Ту су, уз учешће публике, критиковали потрошњу дувана и градски смог као симболе западне цивилизације. Та дешавања су се претворила у масовне манифестације, све више усредсређене на теме гушења слободе, а омладину која је ту долазила су касније прозвали провосима.
1965. приликом веридбе принцезе Беатриx са Немцем Клаусом вон Амсбергером дошло је до првих провокативних акција скупине којој је пошло за руком да омете раскошан владарски обред. Отада су се у Амстердаму редовно понављале акције уперене против структура власти: полиције, државне, бирократије, војске, потрошње, итд.
12. јула 1965. је изашао први број часописа “Прово”, који је одмах био заплењен због садржаја и због дељења на улици без одобрења. У наредне две године је издато још петнаест бројева, од којих неки и у 25.000 примерака.
У марту 1966. године за време венчања Беатриx и Клауса, провоси су организовали протест, бацали димне бомбе и сузавце на свечану поворку, а затим се сукобили са полицијом. Догађаје је преносила телевизија у земљи и иностранству, што је провосе учинило светски познатим.
Провоси су сматрали да је носилац будуће друштвене промене “провотаријат”, у који су спадали уметници, битници, хипици, интелектуалци, активисти и “улични провотаријат”. Једна од најранијих кампања коју су водили је била за легализацију марихуане у Холандији.
Најпознатије иницијативе провоса били су такозвани бели планови, којима су практичним примером указивали на другачије вредности од преовлађујућих. Неки од белих планова су били:
- Бели бицикли су били јавни бицикли обојени у бело и остављени свуда по граду на употребу људима. Представљали су противтежу приватном власништву и аутомобилској потрошњи (иако је овај план провоса својевремено дочекан као радикална утопија, пар деценија касније је примењен у неким европским градовима, попут Беча, од стране градских власти).
- Бели димњаци су припадали онима који нису загађивали атмосферу.
- Бели план за становање је нудио “револуционарно решење стамбеног проблема” и предвиђао је да свако уђе у празан стан и да тамо живи. Овај план је био претеча сквотерског покрета у Холандији.
- Бели план за полицајце је предвиђао прелазак од полицијске службе завођења јавног реда на службу социјалних радника и помагања људима.
- Бели план за жене је предвиђао отварање саветовалишта за брачне и сексуалне проблеме и контролу рађања.
- Бели план за децу предвиђа да неколико парова наизменично чувају једни другима децу, по један дан недељно.
Провоси су полазили од претпоставке да се холандско друштво не може револуционисати, па су предлагали борбу на свој начин, буђењем свести људи о приликама у којима живе, помоћу шока и директне акције. Роел Ван Дуyн, један од покретача је говорио: “Човек може бити револуционар колико хоће, али пре ће сунце изаћи на западу него што ће избити револуција у Холандији. Да смо у Шпанији или Сан Домингу, без даљњег бисмо били револуционари. Али овде код нас, где чак и наша побуна удара о гранитни блок буржоаског конзервативизма, једино што нам преостаје је провокација.”
Њихове акције нису прошле незапажено код становништва, па на општинским изборима у Амстердаму у јулу 1966. године освајају 13.000 гласова (2.5%), што је довољно да један њихов кандидат, Бернард де Вријес, буде изабран.
Убрзо се покрет проширио и на друге европске градове, па долази и до првог (а уједно и последњег) међународног конгреса провоса у дворцу Боргхарен од 12. до 14. новембра 1966. Ипак, видело са да се покрет много више заснивао на спонтаности ширења начина живота него на покушају организације. 13. маја 1967. се разнолика маса провоса окупила у парку Вондел у Амстердаму да би расправљала о распуштању покрета, и иако су мишљења била подељена, покрет после тога престаје да постоји, а ни часопис више није излазио. Провосе су наследили кабутери (нл: кабоутерс - патуљци).
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
