Психонеуроимунологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Психонеуроимунологија
Класификација и спољашњи ресурси
МеСХД011598

Психонеуроимунологија (ПНИ) или психонеуроендокриноимунологија (ПНЕ) је нова медицинска дисциплина, основане с краја 20. века,[1] која се бави проучавањем физичког и психичког интегритета организма, заснованог на одржавању динамичке равнотеже, хомеостазе, и дејству сложеног скупа реакција нервног, ендокриног и имунолошког система.[2][3][4]

Било полазећи од телесног аспекта, било од психолошког или душевног, у медицини све више је уврежен став колико су уско та два подручја међусобно повезана.[5] Дуго времена стручњаци су настојали открити шта је узрок, а што последица, или да ли првенствено процеси у нашем уму утичу на телесне процесе, или да физичка/телесне промене настају као резултат одговарајућимхемоционалних и менталних стања.[6][7] За оба приступа могуће је наћи мноштво доказа, што постаје разумљиво у новије време када све више постаје јасно да је истина – и једно и друго - да психа и тело чине неодвојиву целину и да се процеси у њему одвијају истовремено.[8][9] Једна од новијих наука која већ и у свом називу указује на везу изумеђу ума и тела је психонеуроимунологија.[10]

Историја[уреди | уреди извор]

Све доскоро нисмо били у стању да схватимо шта је наш ум нити како функционише. Стари Египћани су, поред свих својих славних достигнућа у уметности и науци, веровали да је мозак бескористан орган и бацали су га приликом балсамовања својих фараона. Аристотел је био убеђен да душа пребива у срцу, не у мозгу чија је једина улога била да охлади кардиоваскуларни систем. Декарт, је сматрао да душа улази у тело кроз мајушну мождану жлезду, епифизу. Али без икаквих чврстих доказа, ниједна од ових теорија није се могла потврдити, у многим областима неуронауке па и психонеурологији.

Клод Бернар, отац модерне физиологије, са својим ученицима

Клод Бернар француски физиолог даје, око 1860. године основне поставке хомеостазе (механизма успостављања нарушеног склада у организму) и први пут наводи улогу вегетативног нервног система у њеној регулацији.

Валтер Канон, професор физиологије на Харвардском универзитету, у својој књизи "Мудрост тела", 1932. године, од грчке речи хомоиос, и стаза, увео је појам „хомеостаза". У свом раду са животињама, Канон је приметио да свака промена емоционалног стања у организму животиње, као што је анксиозност, невоља или бес, која прати потпун престанак кретања желудца. Ове студије су истраживале однос између ефеката емоција и перцепција на аутономни нервни систем, а то су симпатични и парасимпатички одговори који су иницирали препознавање заустављања, борбености или одговора на летење. Његови налази су с времена на време објављени у стручним часописима, а потом се сумирана у књизи Тхе Мецханицал Фацторс оф Дигестион, објављеној 1911. године.

Пионир у области истраживања повезаности ума и тела, или психонеуроимунологије, је научница др Цандаце Перт, професор-истраживач из Георгетоwн Медицал центер у Wасхингтону. Др Перт је у својим истраживањима открила уверљиве одговоре на питања о повезаности емоција и здравља/болести, и описала их у својој књизи „Молекуле емоција, наука ума и тела” (Молецулес оф Емотион, тхе Сциенце бехинд минд анд бодy). Као резултат својих истраживања она је престала да говорити о телу и уму као одвојеним целинама и увела је нови појам – „Телоум” енгл. Bodymind.[11]

Раније се сматрало се да су сви процеси у нашем телу/психи под контролом можданих функција, које су одређене синаптичким везама између милиона неурона. Синапсе су обликовале мреже и одређивале неуралне везе, за које се сматрало да одређују сваки аспект перцепције, интеграције и понашања.

Међутим истраживања Милеса Херкенхама, Цандаце Перт и бројних других истраживача доказано је да се највећи део информација које круже у мозгу не регулишу синаптичким везама између можданих ћелија, већ специфичним рецепторима — или способношчу рецептора да се веже само са једним лигандом и процењује се да се мање 2% неуралне комуникација заиста одвија на нивоу синапси.

Францес Сцхмитт је потом увео нови назив „информацијске супстанце” како би описао низ трансмитера, пептида, хормона и протеинских лиганада који путују кроз екстрацелуларне флуиде како би дошли до својих специфичних циљних рецептора.

Након ових истраживања развила се хипотеза је да су пептиди (неуропешптиди) и остале информацијске супстанце биохемикалије емоција – и да је тело нека врста несвесног ума. Наиме по овој хипотези пептиди циркулишу телом проналазећи своје циљне рецепторе у подручјима која су много удаљенија него што се икада раније сматрало могућим и по таки мождани систем чине сличним ендокрином систему.

Отркривено је да се неуропептиде не налази само међу редовима нервних ганглија на свакој страни кичме, већ и у самим органима. Нове групе неуроналних ћелија тела које садрже пептиде, у мозгу назване су „НУЦЛЕИ”, и они су извори највећег дела повезивања на нивоу мозак—тело и тело—мозак.[4][12]

Општа разматрања[уреди | уреди извор]

Савремена медицина, иако ефикасна у многим подручјима, често наилази на препреке јер не узима довољно у обзир повезаност тела и ума. Постоји читав низ обољења која се тешко лече, као што су реуматоидни артритис, лупус, алергије, у којима сопствени имуни систем уместо да брани напада тело коме припада. Пирсталице психонеуроимунологије бројна аутоимуна обољења описују као резултат заустављања или искривљења протока информацијских супстанци — протока емоција, и сматрају да додатни третмани, који се односе на промену функционисања ума могу дати важан допринос лечењу. А тај проток информација због њихове огромне количине које морају да теку нагоре, према мозгу (као централном компјутеру) или надоле, према техничкој подршци, морају се уредити у сложене низове угнежђених мрежа с много грана.

Замислите бор, с командним центром на врху и пирамидом грана које се пружају надоле и деле у мноштво подцентара

Из наведених размишљања развила су се психонеуроимунолошких истраживања која требају открити који се механизми налазе у основи деловања стресних доживљаја на функцију имунолошкога система. Психонеуроимунолошка истраживања методолошки су захтевна јер терба да утврде узрочно-последичне везе између психичких фактора и појединих показатеља функције имунолошкога система (нпр. стресни доживљаји најчешће доводе до промена у понашању (промене у исхрани, неспавању итд.), које могу утиецати на имунолошке функције. Због тога је у психонеуроимунолошким истраживањима потребно контролисати све релевантне чиниоце.[13]

Корелација између имуног и централног нервног система[уреди | уреди извор]

Деценијама уназад истраживања веза између појединих делова или функција организма, утврдила су да постоји оркестрирана двосмерна комуникација која се јавља између централног нервног система (ЦНС) и имунолошког система, која значајно утиче на физичко и психичко здравље и благостање. ЦНС, заједно са симпатичким нервним системом (СНС), обезбеђују сигнале имунолошком систему као важном аспекту у мрежи за надгледање појединих функција које чувају здравље у организму након инфективног или антигеног изазова.[14][15]

Већина наших сазнања из ове комуникације, су субјекти истраживања психонеуроимунологије (ПНИ). Она су проистекла из експерименталних манипулација животињама и клиничког опажања, утврђених у испитивањима ин виво или ин витро. Тако је захваљујући психонеуроимунологиј откривен широк спектар психолошких, физичких и физиолошких стресора који могу утицати на урођену и адаптивну имунолошку функцију.

Одговор ЦНС-а на стресоре јавља се углавном путем два пута,[16]

  • Преко хипоталамо-хипофизно-адреналне (ХПА) осовине
  • Симптичког нервног система.[17]

Као одговор на стресоре, хипоталамус лучи кортикотропин-релеасе хормом (ЦРХ) и аргинин вазопресин (АВП) у систем хипофизе. Пораст ЦРХ резултује нисходно ослобађањем пептида из хипофизе који су произведени диференцијалним цепањем про-опиомеланокортина (ПОМЦ), са најрелевантнијим пептидом који одговара стресу као адренокортикотропни хормон (АЦТХ). АЦТХ се излучује у циркулишућу крв и изазива отпуштање глукокортикоида (ГЦ), који регулише метаболизам глукозе, из коре надбубрежне жлезде. ЦРХ такође стимулише норадренергичке неуроне у ЦНС. Активација норадренергичних путева од стране ЦРХ резултује секрецијом норепинефрина (НЕ) од стране периферног симпатичног нервног система и индукује ослобађање нруроепинефрина и епинефрина (ЕПИ) из надбубрежне медуле. Када се доживи стрес, тело се спрема за брзо реаговање путем повећања срчане фреквенције и крвног притиска уз помоћ катехоламина и промена метаболизма глукокортикоидом - као што је то случај у класичном одговору "бој-лет" који је први предложио Валтер Цаннон.[18]

Као дневни одговори на стрес током дана, настају флуктуацијски периферних нивоа ЦРХ, АЦТХ, ГЦ, НЕ и Епи, као и других неурохормони емитери који се јављају у функција промена природних ритмова и стимулуси који се региструју на нивоу ЦНС-а. Не само да су ови хормони важни за регулисање метаболичког одговора на стрес, већ и делују као гласници ћелијама имуног система.

Поред доступности ових неурохормона ћелијама имуног система, практично сваки хормон који се традиционално сматра неуроендокриним у природи показао је да утиче на Т и / или Б лимфоците и моноците, регулишући пролиферацију, производњу цитокина и / или домаћин ефекторских функција.[19]

Ћелије имуног система експримирају рецепторе за широк спектар хормона, укључујући хормон раста, катехоламине, глукокортикоиде, пролактин, опиоиде и хормоне штитне жлезде (да именујемо само неколико).[20][21] Такође сматра се да се неурилни дериватима, као што је ЦРХ, могу сами произвести у ћелијама имуног система, 5 а познато је већ дуже време да Т ћелије и мозак познају и реагују и на неке друге молекуле.

Дакле, с обзиром на сличности између ЦНС-а и имунолошког система, није изненађујуће што исти сигнали који привлаче пажњу мозга – нпр. стресор, такође изазва промене у имунитету. Такве сличности између система често су утицале на истраживања и размишљаја о имунолошком систему као „лутајућем мозгу” ровинг браин.[4]

Физиолошки аспекти емоција[уреди | уреди извор]

„Емоције“ су муњевите одлуке које се независно доносе на нижем нивоу. Како формирање рационалне мисли потраје много секунди, често је немогуће промишљено реаговати на кризну ситуацију – зато области мозга нижег нивоа морају муњевито да процене ситуацију и донесу одлуку, емоцију, без дозволе с врха. Према томе емоције су информације које путују између две „степенице” — ума и тела – као пептиди и њихови рецептори на физичком нивоу, и на тај начин настају осећаји које називамо емоције на нематеријалном нивоу.[22]

Са аспекта физиологије емоције можемо сматрати хемијским лигандима који се везују уз рецепторе у телу. Емоције делују као унутрашњи лиганди и реактивирају сећања на иста стања каква смо већ доживели. Према томе емоције су информацијски садржај који се размењују путем психосоматске мреже са многим системима, органима и ћелијама укљученим у тај процес, а неуропептиди и њихови рецептори су биохемикалије мозга.[23]

Дакле, емоције (страх, бес, ужас итд.) тренутни су аларми који се активирају на нижем нивоу, настали еволуцијом, са сврхом да упозоре командни центар на потенцијално опасну или озбиљну ситуацију. Ћовек нема много свесне контроле над емоцијама, и нпр. колико год вежбао држање говора пред бројном публиком, и даље осећа нервозну или трему пред наступ

Потиснуте трауме узроковане оптерећујућим емоцијама могу се сачувати у разним деловима тела, и утицати на нашу способност да осећамо тај део или чак на покретљивост. Постоји готово бесконачан број путева за наш несвесни ум да ступи у додир и измени функционисање тела.

Рита Картер, аутор књиге Мапирање ума, о емоцијама пише:

Емоције уопште нису осећања, већ урођени механизми у организму који су се развили током еволуције да би нас одвратили од опасности и навели на поступке који би нам могли бити корисни.

Физиолошки аспекти стреса[уреди | уреди извор]

Стање нарушене хомеостазе називамо стресом, а надражај који је изазвао стрес – стресором. Стресори могу бити спољсшњии или унутарашњи, физички или психолошки.

Стресни доживљаји повезани су с појачаном активношћу симпатичкога дела вегетативнога нервног система, али и са променама у излучивању неких хормона, што може изазвати значајно смањење функције имунолошког система (кроз измењено понашање).

Реакције на стрес, колико год биле захтевне због повишене активности више система организма, по својој суштини су корисне и пожељне јер омогућавају поновно успостављање нарушене равнотеже. Међутим, ако су стресне реакције учестале или дуготрајне, представљају оптерећење за организам. Уколико се организам не успе одупрети и вратити хомеостазу, долази у стање дистреса које може организам учинити подложним болестима.

Аутономни нервни и ендокрини систем имају највећу улогу у деловању стреса. Оба система су врло блиско повезана са кором мозга, односно делом мозга у коме свесно доживљавамо као емотивну узбуђеност у условима стреса.[4]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Псyцхонеуроиммунологy МеСХ, Десцриптор Дата 2018, Дате Естаблисхед 1.1.1988.
  2. ^ Роок ГАW, Лоwрy ЦА, Раисон CL (2015). Хyгиене анд отхер еарлy цхилдхоод инфлуенцес он тхе субсеqуент фунцтион оф тхе иммуне сyстем. Браин Рес 1617: 47–62.
  3. ^ Адер Р (1983). Девелопментал псyцхонеуроиммунологy. Дев Псyцхобиол 16: 251–267.
  4. ^ а б в г „А неw таке он псyцхонеуроиммунологy”. www.апа.орг. Приступљено 2021-02-02. 
  5. ^ Батесон П, Баркер D, Цлуттон-Броцк Т, Деб D, D'Удине Б, Фолеy РА ет ал (2004). Девелопментал пластицитy анд хуман хеалтх. Натуре 430: 419–421
  6. ^ Грееноугх WТ, Блацк ЈЕ, Wаллаце ЦС (1987). Еxпериенце анд браин девелопмент. Цхилд Дев 58: 539–559.
  7. ^ Данесе А, МцЕwен БС (2012). Адверсе цхилдхоод еxпериенцес, аллостасис, аллостатиц лоад, анд аге-релатед дисеасе. Пхyсиол Бехав 106: 29–39.
  8. ^ Хубел ДХ, Wиесел ТН Браин анд висуал перцептион. Оxфорд Университy Пресс: Оxфорд & Неw Yорк; (2005).
  9. ^ Хенсцх ТК (2005). Цритицал период пластицитy ин лоцал цортицал цирцуитс. Нат Рев Неуросци 6: 877–888.
  10. ^ 1. Адер Р, Фелтен DL & Цохен Н. Псyцхонеуроиммунологy (3рд едитион). Сан Диего, ЦА: Ацадемиц Пресс, 2001 (у библиотеци Института за Физиологију).
  11. ^ Кеане РW & Хицкеy WФ. Иммунологy оф тхе Нервоус Сyстем, Оxфорд Унив.Пресс,1997
  12. ^ Сиегел А, Залцман СС. Тхе Неуроиммунологицал Басис оф Бехавиор анд Ментал Дисордерс, Спрингер, 2008.
  13. ^ Миливој Боранић и сурадници Психонеуроимунологија Повезаност имуносустава са живчаним и ендокриним суставом ИСБН 978-953-0-31574-7 УДК: 612.017:159.9](075.8) Издавач: Школска књига Година: 2008. Увез: тврди Језик: хрватски Број страница: 277
  14. ^ Даруна, Ј. Х. (2004): Интродуцтион то Пхyцхонеуроиммунологy (Фирст Едитион). Елсавиер Инц.
  15. ^ Гамулин, С., Марушић, M., Ковач, З. I сурадници (2005): Патофизиологија 6. Медицинсака наклада, Загреб
  16. ^ Данесе, Андреа; Леwис, Степхание Ј. (2017). „Псyцхонеуроиммунологy оф Еарлy-Лифе Стресс: Тхе Хидден Wоундс оф Цхилдхоод Траума?”. Неуропсyцхопхармацологy (на језику: енглески). 42 (1): 99—114. ИССН 1740-634X. дои:10.1038/нпп.2016.198. 
  17. ^ Гуyтон, А. C. (1978): Медицинска физиологија. Медицинска књига, Београд-Загреб
  18. ^ Цаннон W. Тхе wисдом оф тхе бодy. Неw Yорк: Нортон Пубс; 1932.
  19. ^ Гласер Р, Киецолт-Гласер ЈК Нат Стресс-индуцед иммуне дyсфунцтион: имплицатионс фор хеалтх. Рев Иммунол. 2005 Мар; 5(3):243-51. ПубМед
  20. ^ Кхансари ДН, Мурго АЈ, Фаитх РЕ. Еффецтс оф стресс он тхе иммуне сyстем. Иммунол Тодаy. 1990;11:170–175. ПубМед
  21. ^ Цхроусос ГП. Стрессорс, стресс, анд неуроендоцрине интегратион оф тхе адаптиве респонсе. Тхе 1997 Ханс Селyе Мемориал Лецтуре. Анн Н Y Ацад Сци. 1998;851:311–335. ПубМед
  22. ^ Худек-Кнежевић, Ј., Кардум, I. (2005): Стрес и тјелесно здравље. Наклада слап, Ријека
  23. ^ Тауск Ф, Еленков I, Моyнихан Ј. Псyцхонеуроиммунологy. Дерматол Тхер. 2008 Јан-Феб; 21(1):22-31.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Псyцхонеуроиммунологy: Метходс анд Протоцолс." Yан, Qинг (Ед.) Сериес: Метходс ин Молецулар Биологy, Вол. 934, п277-299 Спрингер УСА.
  • Дантзер Р ет ал.: Фром инфламматион то сицкнесс анд депрессион: wхен тхе иммуне сyстем субјугатес тхе браин. Нат Рев Неуросци 9: 46-56, 2008.
  • Беллингер, D. L., Лортон, D., Лубахн, C. & Фелтен, D. L. ин Псyцхонеуроиммунологy 3рд едн Вол. 2 (едс Адер, Р., Фелтен, D. L. & Цохен, Н.) 55–112 (Ацадемиц, Сан Диего, 2001).
  • Боннеау, Р. Х., Падгетт, D. А. & Схеридан, Ј. Ф. ин Псyцхонеуроиммунологy 3рд едн Вол. 2 (едс Адер, Р., Фелтен, D. L. & Цохен, Н.) 483–498 (Ацадемиц, Сан Диего, 2001).
  • Гласер, Р. ет ал. Стресс-индуцед модулатион оф тхе иммуне респонсе то рецомбинант хепатитис Б ваццине. Псyцхосом. Мед. 54, 22–29 (1992).
  • Адер, Р., Фелтен, D. L. & Цохен, Н. (едс) Псyцхонеуроиммунологy 3рд едн (Ацадемиц, Сан Диего, 2001).
  • Рабин, Б. С. Стресс, Иммуне Фунцтион, анд Хеалтх: тхе Цоннецтион (Wилеy–Лисс & Сонс, Неw Yорк, 1999).
  • Wебстер, Ј. I., Тонелли, L. & Стернберг, Е. M. Неуроендоцрине регулатион оф иммунитy. Анну. Рев. Иммунол. 20, 125–163 (2002)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Psihoneuroimunologija&oldid=27448147”