Пуномоћје

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Уговор о пуномоћју је уговор између властодавца и пуномоћника којим се пуномоћник обавезује да, уз накнаду или бесплатно, у име и за рачун властодавца, предузима одређене правне послове, тако да они непосредно обавезују властодавца и другу уговорну страну. Приликом састављања пуномоћја треба увек обратити пажњу на неколико ствари, најпре треба навести податке о лицу које даје пуномоћ, затим навести податке о лицу којем се даје пуномоћ и на крају се наводи и описује посао који овлашћено лице треба да учини у име и за рачун даваоца пуномоћја. Увек треба консултовати и правно лице или физичко лице којем се пуномоћје презентује јер управо то лице може захтевати неке посебне услове и форме овлашћења без чије испуњености неће ни прихватити ваше пуномоћје.Уговор о пуномоћству је неформалан, једнострано или двострано обавезујући, а може бити доброчин или теретан. Уговор о пуномоћству има три битна елемента и то: правни посао који пуномоћник предузима у име и за рачун властодавца, накнаду за заступање и рок на који је пуномоћје дато.

Форма и оверавање пуномоћја[уреди | уреди извор]

Пуномоћје представља једнострану изјаву воље - овлашћење за заступање за који у принципу није нарочито битна форма, али форма прописана законом за неки уговор или који други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно за предузимање тог посла.

То практично значи да, уколико пуномоћ прати за који је закон прописао да мора бити у писменој форми и оверен у суду ( нпр Уговор о купопродаји непокретности).[1] Овера оваквог пуномоћја није нарочито скупа али конкретна вредност зависи од органа у којем је оверавате, мада и међу истим органима у различитим општинама постоји различита пракса око утврђивања накнаде за оверу пуномоћја.

Врсте пуномоћја[уреди | уреди извор]

Пуномоћје може бити опште и специјално. Опште пуномоћје се даје ради обављања послова који спадају у редовно пословање даваоца пуномоћја. Специјализовано се даје за обављање послова који не спадају у редовно пословање даваоца пуномоћја, с тим што је за сваки посебан случај преузимања меничне обавезе, закључивање уговора о јемству, поравнању, изабраном суду, као и одрицање од неког права без накнаде, потребно посебно овлашћење за сваки појединачни случај.

Права властодавца[уреди | уреди извор]

Властодавац има право да, у сваком моменту, сузи или у потпуности опозове права пуномоћника, чак и случају да се у пуномоћју одрекао право на то и то може да учини изјавом без посебне форме.

Властодавац има право да тражи одштету од пуномоћника уколико је овај прекорачио овлашћења и тиме нанео материјалну или нематеријалну штету властодавцу. Међутим, уколико је ова штета настала након сужавања или опозивања права пуномоћника, о којим он није био обавештен, властодавац нема право на одштету.

Права пуномоћника[уреди | уреди извор]

Пуномоћникова овлашћења су јасно дефинисана и он не сме да их прекорачи. Осим тога, у случају када се даје специјално пуномоћје, како би пуномоћник имао право да обавља одређене правне послове за властодавца потребно је да добије посебно овлашћење за сваки поједини случај. Ти правни послови су: преузимање меничне обавезе, закључивање уговора о јемству, о поравнању, о изабраном суду, као и одрицање неког права без накнаде.

Уколико властодавац сузи или опозове пуномоћје и тиме повреди уговор о налогу, уговор о делу или неки други уговор, пуномоћник има право на накнаду за насталу штету.[2]

Извори[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]