Расо

С Википедије, слободне енциклопедије
Слана вода

Расо или расол (рус. рассол) јесте слана вода у којој се кисели поврће. Садржи доста минерала и витамин C. Употребљава се као лек против мамурлука. Убрзава варење и делује на пробаву, па се такође користи код многих дијета за мршављење. Добар је за варење. Треба повести рачуна о томе да расо и кисели купус нису превише слани, јер со диже притисак.[1]

Добијање[уреди | уреди извор]

Крајем новембра, или почетком децембра, потребно је купити купус који мора бити чврст. Међу најбољима су футошки, шумадијски и хоргошки. Главице купуса се најпре очисте од спољних листова, мало се зареже корен, а затим се ређају у буре које на дну има славину за претакање расола. Купус се распоређује тако да корен буде окренут ка дну бурета. Потом треба прокувати и охладити воду у којој ће се растворити со. На 100 кг купуса иде 3 килограма соли. Буре се налије да купус огрезне, а затим се поклопи неким тешким предметом, који ће држати главице да не пливају по каци. Буре треба добро затворити и оставити на неком прохладном месту где ће остати током целе зиме. Треба водити рачуна да није на сувише хладном месту јер у супротном може да замрзне.[2]

Делотворност[уреди | уреди извор]

Расо је богат витамином C, иначе најбољи савезник против прехладе. Такође садржи и витамин Е, савршени антиоксиданс, витамин К, важан за коагулацију, као и витамине Б комплекса. Од минерала у расолу су заступљени фосфор, калцијум, сумпор и калијум. Осим ових присутни су и бакар, цинк, гвожђе, и магнезијум. Зависно од начина кисељења купуса, лековитост расола може да се појача. Расо је делотворнији уколико се, приликом кисељења, између редова купуса ставља грожђе, јабуке, дуње исечене на кришке или лишће винове лозе. Расо би требало да пију и оболели од реуме због тога што минерал калијум подстиче излучивање воде из организма. Пијење овог сока између оброка помаже код упале црева и дијареје. Препоручују се три чаше до литар расола током целог дана у малим количинама, у трајању од три до четири недеље, против чира на желуцу.

Историја[уреди | уреди извор]

Историјски подаци говоре да су градитељи Великог кинеског зида, пре 2.000 година, јели и кисели купус. Претпоставља се да је Војска Џингис Кана кисели купус представила Европи. Римска армија је такође користила кисели купус за спречавање цревних инфекција током дугог војевања. Крајем 18. века, на броду капетана Џејмса Кука ниједан морнар није умро због недостатка витамина C, захваљујући, између осталог, и томе што су на броду имали велике количине киселог купуса. Чувени немачки натуропата др Себастијан Кнајп, киселим купусом је лечио ране, опекотине, упале, дијабетес и гихт. Расо садржи и ензиме који учествују у детоксикацији организма. Присталице народне медицине тврде и да смањује могућност настанка карцинома црева, простате, плућа и желуца.[3]

Референце[уреди | уреди извор]