Руководство

Руководство је истраживачка област и практична вештина која прати способност индивидуе или организације да „води” или предводи друге индивидуе, тимове, или целокупне организације. Специјалистичка литература разматра различита гледишта, упоређује источни и западни приступ руководству, а исто тако (на Западу) америчке и европске приступе. Академско окружење САД дефинише руководство као „процес друштвеног утицаја у коме особа може да ангажује помоћ и подршку других у остваривању заједничког задатка”.

Студије руководства су проивеле теорије које укључују својства, ситуационе интеракције, функције, понашања, моћи, визије и вредности, харизме, савести и интелигенције, између осталих.

Руководство је утицај и процес утицаја на људе, на начин да они спремно и полетно теже ка остварењу скупних циљева. Вођењем се настоји да се постигне да запослени раде поуздано и горљиво. Најважнији чинилац руководства јесте сам вођа који се поставља на чело како би подстакнуо друге да остваре постављене циљеве.

Основно начело руководства

С обзиром да људи настоје да следе оне који им, према њиховом мишљењу, нуде средства за задовољење њихових властитих циљева, то значи да што више менаџери разумеју оно што мотивише подређене и како та мотивација делује, те што више у произвођењу својих акција користе то разумевање, то ће, веројатно, бити успешнији као вође.

Вештине руководства

• способност успешног и одговорног кориштења моћи (без злоупотребе)
• способност разумевања да људска бића имају различите мотиве
• способност инспирирања
• способност подстицања мотивације.

Стилови руководства

Главни чланак: Стилови водства

Сваки менаџер мора имати свој стил вођства и сам одлучује на који ће начин водити организацију. Избор стила вођства зависи од:

• карактеристика вође
• сила које долазе од подређених
• сила које дефинишу ситуацију.

Ситуацијски (контингенцијски) приступ руководству

Успешност вођства се темељи на факторима шире радне заједнице и стога је тешко рећи који стил вођства је најбољи. Стил вођства зависи од конкретне ситуације. Два су се научника највише бавила овим приступом, Фред Фидлер и Робер Хаус.

Фидлеров ситуацијски приступ

Фидлер сматра да људи постају вође не само због особних карактеристика већ и због различитих ситуацијских чиниоца, те интеракције између вође и чланова групе. Он предлаже два стила вођства:

• Стил који је оријентисан на задатак
• Стил који је оријентисан на добре међуљудске односе.

Фидлер је идентификовао три критичне димензије које могу помоћи при одабиру најуспешнијег стила вођства. То су:

1. позиција моћи
   • ступањ до којег моћ позиције омогућује вођи придобивање чланова групе на слагање с његовим смером → организацијски ауторитет.
2. структура задатка
   • ступањ до којег задатак може бити јасно дефиниран.
   • ступањ до којег се људи могу сматрати одговорнима за тај задатак.
3. односи вође и чланова групе
   • најважнија димензија, јер се односи на ступањ до којега чланови групе симпатизирају, верују му и спремни су га следе.

Теорија пута до циља

Хаус сматра да је основна функција вође да појасни и постави циљеве, те да помогне подређенима да пронађу најбољи пут за досезање циљева и уклањање препрека на том путу. Бит ове теорије је да вођа утиче на пут између понашања и циљева. То се може постићи:

• дефинисањем позиција и улога
• уклањањем препрека постигнућу
• придобивањем помоћи чланова скупине у постављању циљева
• подстицањем скупне кохезије
• смањивањем стреса и вањске контроле.

Ова теорија такође није дала одговор који стил водства је најбољи. Дефинише четири стила водства:

1. подржавајуће водство
   • разматра потребе запослених и ствара угодну организацијску климу.
2. партиципативно водство
   • подређени могу утјецати на одлуке надређених (резултира повећаном мотивацијом).
3. инструментално водство
   • даје подређенима смернице и шта се од њих очекује.
4. водство оријентирано на постигнуће
   • постављање изазовних циљева, тражење побољшаних резултата и поверење да ће подређени остварити високе циљеве.

Литература

• Блаке, Р.; Моутон, Ј. (1964). Тхе Манагериал Грид: Тхе Кеy то Леадерсхип Еxцелленце. Хоустон: Гулф Публисхинг Цо. 
• Царлyле, Тхомас (1841). Он Хероес, Херо-Wорсхип, анд тхе Хероиц Хисторy. Бостон: Хоугхтон Миффлин. ИСБН 978-1-4069-4419-8. 
• Цхемерс, M. (1997). Ан интегративе тхеорy оф леадерсхип. Лаwренце Ерлбаум Ассоциатес, Публисхерс. ИСБН 978-0-8058-2679-1. 
• Фиедлер, Фред Е. (1967). А тхеорy оф леадерсхип еффецтивенесс. МцГраw-Хилл: Харпер анд Роw Публисхерс Инц. 
• Хеифетз, Роналд (1994). Леадерсхип wитхоут Еасy Ансwерс. Цамбридге, Массацхусеттс: Харвард Университy Пресс. ИСБН 978-0-674-51858-2. 
• Хемпхилл, Јохн К. (1949). Ситуатионал Фацторс ин Леадерсхип. Цолумбус: Охио Стате Университy Буреау оф Едуцатионал Ресеарцх. 
• Херсеy, Паул; Бланцхард, Кен; Јохнсон, D. (2008). Манагемент оф Организатионал Бехавиор: Леадинг Хуман Ресоурцес (9тх изд.). Уппер Саддле Ривер, Неw Јерсеy: Пеарсон Едуцатион. ИСБН 978-0-13-017598-4. 
• Минер, Ј. Б. (2005). Организатионал Бехавиор: Бехавиор 1: Ессентиал Тхеориес оф Мотиватион анд Леадерсхип. Армонк: M. Е. Схарпе. 
• Спенцер, Херберт (1841). Тхе Студy оф Социологy. Неw Yорк: D. А. Апплетон. ИСБН 978-0-314-71117-5. 
• Титтеморе, Јамес А. (2003). Леадерсхип ат алл Левелс. Цанада: Боскwа Публисхинг. ИСБН 978-0-9732914-0-7. 
• Вроом, Вицтор Х.; Yеттон, Пхиллип W. (1973). Леадерсхип анд Децисион-Макинг. Питтсбургх: Университy оф Питтсбургх Пресс. ИСБН 978-0-8229-3266-6. 
  • Јаy W. Лорсцх (Спринг 1974) Боок Ревиеw: Леадерсхип анд Децисион Макинг бy Вроом & Yеттон, МИТ Слоан Манагемент Ревиеw 15(3): 100
• Вроом, Вицтор Х.; Јаго, Артхур Г. (1988). Тхе Неw Леадерсхип: Манагинг Партиципатион ин Организатионс. Енглеwоод Цлиффс, Неw Јерсеy: Прентице-Халл. ИСБН 978-0-13-615030-5. 
• Ван Wормер, Катхерине С.; Бестхорн, Фред Х.; Кеефе, Тхомас (2007). Хуман Бехавиор анд тхе Социал Енвиронмент: Мацро Левел: Гроупс, Цоммунитиес, анд Организатионс. УС: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-518754-0. 
• Монтана, Патрицк Ј.; Бруце Х. (2008). Манагемент. Хауппауге, Неw Yорк: Баррон'с Едуцатионал Сериес, Инц. ИСБН 978-0-944740-04-0. 
• Сцхултз, Дуане П. Сцхултз, Сyднеy Еллен (2010). Псyцхологy анд wорк тодаy : ан интродуцтион то индустриал анд организатионал псyцхологy (10тх изд.). Уппер Саддле Ривер, Н.Ј.: Прентице Халл. стр. 171. ИСБН 978-0205683581. 
• Мурраy Хиеберт, Бруце Клатт, Тхе Енцyцлопедиа оф Леадерсхип: А Працтицал Гуиде то Популар Леадерсхип Тхеориес анд Тецхниqуес [1 ед.], 9780071363082, 0071363084, МцГраw-Хилл, 2000
• Хадлеy Цантрил (1958) "Еффецтиве демоцратиц леадерсхип: а псyцхологицал интерпретатион", Јоурнал оф Индивидуал Псyцхологy 14: 128–38, анд пагес 139–49 ин Псyцхологy, Хуманисм анд Сциентифиц Инqуирy (1988) едитед бy Алберт Х. Цантрил, Трансацтион Боокс.
• Хоусе, Роберт Ј. (1971). „А патх-гоал тхеорy оф леадер еффецтивенесс”. Административе Сциенце Qуартерлy. 16 (3): 321—339. ЈСТОР 2391905. дои:10.2307/2391905. 
• Хоусе, Роберт Ј. (1996). „Патх-гоал тхеорy оф леадерсхип: Лессонс, легацy, анд а реформулатед тхеорy”. Леадерсхип Qуартерлy. 7 (3): 323—352. дои:10.1016/С1048-9843(96)90024-7. 
• Леwин, Курт; Липпитт, Роналд; Wхите, Ралпх (1939). „Паттернс оф аггрессиве бехавиор ин еxперименталлy цреатед социал цлиматес”. Тхе Јоурнал оф Социал Псyцхологy: 271—301. 
• Киркпатрицк, Схеллеy А.; Лоцке, Едwин А. (1991). „Леадерсхип: До траитс маттер?” (ПДФ). Ацадемy оф Манагемент Еxецутиве. 5 (2). Архивирано из оригинала (ПДФ) 27. 06. 2010. г. Приступљено 01. 01. 2019. 
• Спиллане, Јамес П.; Халверсон, Рицхард; Диамонд, Јохн Б. (2004). „Тоwардс а тхеорy оф леадерсхип працтице”. Јоурнал оф Цуррицулум Студиес. 36 (1): 3—34. дои:10.1080/0022027032000106726. 
• Вроом, Вицтор; Стернберг, Роберт Ј. (2002). „Тхеоретицал Леттерс: Тхе персон версус тхе ситуатион ин леадерсхип”. Леадерсхип. 13 (3): 301—323. дои:10.1016/С1048-9843(02)00101-7. 
• Боурион, Цхристиан (2006). А Манагемент Сyстем Еxемпт фром Поwер: Леарнинг то Манаге wитх Цонсидератион фор Отхерс.. ИСБН 978-0-230-00218-0. 
• {{Ците боок| реф=харв|ласт=Блеицхер|фирст=Кнут|титле= Дас Конзепт Интегриертес Манагемент. 7. Ауфлаге. |лоцатион= Франкфурт/Неw Yорк |yеар=2004|исбн=978-3-593-37634-9
• Левине, Стуарт Р.; Цром, Мицхаел А.; Царнегие, Дале (1993). Тхе леадер ин yоу: хоw то wин фриендс, инфлуенце пеопле, анд суццеед ин а цхангинг wорлд. Симон & Сцхустер. Неw Yорк. ИСБН 978-0-671-79809-3. 
• Неубергер, Осwалд (2002). Фüхрен унд фüхрен лассен. Вöллиг неубеарб. 6. Ауфлаге. УТБ. Стуттгарт. ИСБН 978-3-8252-2234-5. 
• Пинноw, Даниел Ф. (2005). Фüхрен - Wорауф ес wирклицх анкоммт. 5. Ауфлаге. Габлер. Wиесбаден. ИСБН 978-3-8349-0016-6. 
• Хорст-Јоацхим Рахн (2010). Ерфолгреицхе Теамфüхрунг. 6. вöллиг üберарб. Ауфлаге. Хамбург. ИСБН 978-3-937444-66-6. 
• Дерс. (2008). Персоналфüхрунг компакт. Еин сyстемориентиертер Ансатз. Олденбоург. Мüнцхен. ИСБН 978-3-486-58506-3. 
• Ханс-Јоацхим Рееб; Сиегфриед-Мицхаел Моерцхел (1992). Менсцхенфüхрунг. Практисцхес Хандбуцх фüр Воргесетзте ин дер Бундесwехр. Wалхалла, Регенсбург у.а. ИСБН 978-3-8029-6012-3. 
• Маx Граф зу Солмс (1932). Фüхрербестеллунг. (Бау унд Глиедерунг дер Менсцхенгруппен. Теил II). Леипзиг. 
• Стеинкеллнер, Петер (2005). Сyстемисцхе Интервентион ин дер Митарбеитерфüхрунг. Царл-Ауер-Верлаг. Хеиделберг. ИСБН 978-3-89670-347-7. 
• Wеиблер, Јüрген (2001). Персоналфüхрунг. Вахлен. Мüнцхен. ИСБН 978-3-8006-2675-5. 
• Wундерер, Ролф. Фüхрунг унд Зусамменарбеит. 5. Ауфлаге. Мüнцхен/Неуwиед. ИСБН 978-3-472-05250-0.