Rukovodstvo

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Rukovodstvo je istraživačka oblast i praktična veština koja prati sposobnost individue ili organizacije da „vodi” ili predvodi druge individue, timove, ili celokupne organizacije. Specijalistička literatura razmatra različita gledišta, upoređuje istočni i zapadni pristup rukovodstvu, a isto tako (na Zapadu) američke i evropske pristupe. Akademsko okruženje SAD definiše rukovodstvo kao „proces društvenog uticaja u kome osoba može da angažuje pomoć i podršku drugih u ostvarivanju zajedničkog zadatka”.[1][2]

Studije rukovodstva su proivele teorije koje uključuju svojstva,[3] situacione interakcije, funkcije, ponašanja,[4] moći, vizije i vrednosti,[5] harizme, savesti[6][7] i inteligencije,[8] između ostalih.[2]

Rukovodstvo je uticaj i proces uticaja na ljude, na način da oni spremno i poletno teže ka ostvarenju skupnih ciljeva. Vođenjem se nastoji da se postigne da zaposleni rade pouzdano i gorljivo. Najvažniji činilac rukovodstva jeste sam vođa koji se postavlja na čelo kako bi podstaknuo druge da ostvare postavljene ciljeve.[9][10]

Osnovno načelo rukovodstva[уреди]

S obzirom da ljudi nastoje da slede one koji im, prema njihovom mišljenju, nude sredstva za zadovoljenje njihovih vlastitih ciljeva, to znači da što više menadžeri razumeju ono što motiviše podređene i kako ta motivacija deluje, te što više u proizvođenju svojih akcija koriste to razumevanje, to će, verojatno, biti uspešniji kao vođe.[11]

Veštine rukovodstva[уреди]

  • sposobnost uspešnog i odgovornog korištenja moći (bez zloupotrebe)
  • sposobnost razumevanja da ljudska bića imaju različite motive
  • sposobnost inspiriranja
  • sposobnost podsticanja motivacije.

Stilovi rukovodstva[уреди]

Svaki menadžer mora imati svoj stil vođstva i sam odlučuje na koji će način voditi organizaciju. Izbor stila vođstva zavisi od:

  • karakteristika vođe
  • sila koje dolaze od podređenih
  • sila koje definišu situaciju.

Situacijski (kontingencijski) pristup rukovodstvu[уреди]

Uspešnost vođstva se temelji na faktorima šire radne zajednice i stoga je teško reći koji stil vođstva je najbolji. Stil vođstva zavisi od konkretne situacije. Dva su se naučnika najviše bavila ovim pristupom, Fred Fidler i Rober Haus.

Fidlerov situacijski pristup[уреди]

Fidler smatra da ljudi postaju vođe ne samo zbog osobnih karakteristika već i zbog različitih situacijskih činioca, te interakcije između vođe i članova grupe.[12][13] On predlaže dva stila vođstva:

  • Stil koji je orjentiran na zadatak
  • Stil koji je orjentiran na dobre međuljudske odnose.

Fidler je identifikovao tri kritične dimenzije koje mogu pomoći pri odabiru najuspešnijeg stila vođstva. To su:[14]

  1. pozicija moći
    • stupanj do kojeg moć pozicije omogućuje vođi pridobivanje članova grupe na slaganje s njegovim smerom → organizacijski autoritet.
  2. struktura zadatka
    • stupanj do kojeg zadatak može biti jasno definiran.
    • stupanj do kojeg se ljudi mogu smatrati odgovornima za taj zadatak.
  3. odnosi vođe i članova grupe
    • najvažnija dimenzija, jer se odnosi na stupanj do kojega članovi grupe simpatiziraju, veruju mu i spremni su ga slede.

Teorija puta do cilja[уреди]

Haus smatra da je osnovna funkcija vođe da pojasni i postavi ciljeve, te da pomogne podređenima da pronađu najbolji put za dosezanje ciljeva i uklanjanje prepreka na tom putu. Bit ove teorije je da vođa utiče na put između ponašanja i ciljeva. To se može postići:

  • definisanjem pozicija i uloga
  • uklanjanjem prepreka postignuću
  • pridobivanjem pomoći članova skupine u postavljanju ciljeva
  • podsticanjem skupne kohezije
  • smanjivanjem stresa i vanjske kontrole.

Ova teorija takođe nije dala odgovor koji stil vodstva je najbolji. Definiše četiri stila vodstva:

  1. podržavajuće vodstvo
    • razmatra potrebe zaposlenih i stvara ugodnu organizacijsku klimu.
  2. participativno vodstvo
    • podređeni mogu utjecati na odluke nadređenih (rezultira povećanom motivacijom).
  3. instrumentalno vodstvo
    • daje podređenima smernice i šta se od njih očekuje.
  4. vodstvo orijentirano na postignuće
    • postavljanje izazovnih ciljeva, traženje poboljšanih rezultata i poverenje da će podređeni ostvariti visoke ciljeve.

Reference[уреди]

  1. ^ Chemers 1997.
  2. 2,0 2,1 Chin, Roger (2015). „Examining teamwork and leadership in the fields of public administration, leadership, and management”. Team Performance Management. 21 (3/4): 199—216. doi:10.1108/TPM-07-2014-0037. 
  3. ^ Locke et al. 1991
  4. ^ Goldsmith Marshall, "Leaders Make Values Visible", 2016
  5. ^ Richards & Engle, 1986, p. 206
  6. ^ Arvey, R. D.; Rotundo, M.; Johnson, W.; Zhang, Z.; McGue, M. (2006). „The determinants of leadership role occupancy: Genetic and personality factors”. The Leadership Quarterly. 17: 1—20. CiteSeerX 10.1.1.333.3080Слободан приступ. doi:10.1016/j.leaqua.2005.10.009. 
  7. ^ Judge, T. A.; Bono, J. E.; Ilies, R.; Gerhardt, M. W. (2002). „Personality and leadership: A qualitative and quantitative review”. Journal of Applied Psychology. 87 (4): 765—780. PMID 12184579. doi:10.1037/0021-9010.87.4.765. 
  8. ^ Lord, R. G.; De Vader, C. L.; Alliger, G. M. (1986). „A meta-analysis of the relation between personality traits and leader perceptions: An application of validity generalization procedures”. Journal of Applied Psychology. 71 (3): 402—410. doi:10.1037/0021-9010.71.3.402. 
  9. ^ Tagger, S.; Hackett, R.; Saha, S. (1999). „Leadership emergence in autonomous work teams: Antecedents and outcomes”. Personnel Psychology. 52 (4): 899—926. doi:10.1111/j.1744-6570.1999.tb00184.x. 
  10. ^ Smith, J. A.; Foti, R. J. (1998). „A pattern approach to the study of leader emergence”. The Leadership Quarterly. 9 (2): 147—160. doi:10.1016/s1048-9843(98)90002-9. 
  11. ^ Weihrich, Koontz: Menedžment, MATE, Zagreb
  12. ^ Witzel, Morgen (2005). Encyclopedia of History of American Management. Thoemmes Continuum. стр. 157. ISBN 978-1-84371-131-5. 
  13. ^ „Fred Edward Fiedler”. Архивирано из оригинала на датум 27. 07. 2011. Приступљено 2. 6. 2011. 
  14. ^ Trahair, R. C. S. (1994). From Aristotelian to Reaganomics: A Dictionary of Eponyms with Biographies in the Social Sciences. Greenwood Publishing Group. стр. 206. ISBN 9780313279614. 

Literatura[уреди]

  • Blake, R.; Mouton, J. (1964). The Managerial Grid: The Key to Leadership Excellence. Houston: Gulf Publishing Co. 
  • Carlyle, Thomas (1841). On Heroes, Hero-Worship, and the Heroic History. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-1-4069-4419-8. 
  • Chemers, M. (1997). An integrative theory of leadership. Lawrence Erlbaum Associates, Publishers. ISBN 978-0-8058-2679-1. 
  • Fiedler, Fred E. (1967). A theory of leadership effectiveness. McGraw-Hill: Harper and Row Publishers Inc. 
  • Heifetz, Ronald (1994). Leadership without Easy Answers. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-51858-2. 
  • Hemphill, John K. (1949). Situational Factors in Leadership. Columbus: Ohio State University Bureau of Educational Research. 
  • Hersey, Paul; Blanchard, Ken; Johnson, D. (2008). Management of Organizational Behavior: Leading Human Resources (9th изд.). Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Education. ISBN 978-0-13-017598-4. 
  • Miner, J. B. (2005). Organizational Behavior: Behavior 1: Essential Theories of Motivation and Leadership. Armonk: M. E. Sharpe. 
  • Spencer, Herbert (1841). The Study of Sociology. New York: D. A. Appleton. ISBN 978-0-314-71117-5. 
  • Tittemore, James A. (2003). Leadership at all Levels. Canada: Boskwa Publishing. ISBN 978-0-9732914-0-7. 
  • Vroom, Victor H.; Yetton, Phillip W. (1973). Leadership and Decision-Making. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0-8229-3266-6. 
  • Vroom, Victor H.; Jago, Arthur G. (1988). The New Leadership: Managing Participation in Organizations. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-615030-5. 
  • Van Wormer, Katherine S.; Besthorn, Fred H.; Keefe, Thomas (2007). Human Behavior and the Social Environment: Macro Level: Groups, Communities, and Organizations. US: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518754-0. 
  • Montana, Patrick J.; Bruce H. (2008). Management. Hauppauge, New York: Barron's Educational Series, Inc. ISBN 978-0-944740-04-0. 
  • Schultz, Duane P. Schultz, Sydney Ellen (2010). Psychology and work today : an introduction to industrial and organizational psychology (10th изд.). Upper Saddle River, N.J.: Prentice Hall. стр. 171. ISBN 978-0205683581. 
  • Murray Hiebert, Bruce Klatt, The Encyclopedia of Leadership: A Practical Guide to Popular Leadership Theories and Techniques [1 ed.], 9780071363082, 0071363084, McGraw-Hill, 2000
  • Hadley Cantril (1958) "Effective democratic leadership: a psychological interpretation", Journal of Individual Psychology 14: 128–38, and pages 139–49 in Psychology, Humanism and Scientific Inquiry (1988) edited by Albert H. Cantril, Transaction Books.
  • House, Robert J. (1971). „A path-goal theory of leader effectiveness”. Administrative Science Quarterly. 16 (3): 321—339. JSTOR 2391905. doi:10.2307/2391905. 
  • House, Robert J. (1996). „Path-goal theory of leadership: Lessons, legacy, and a reformulated theory”. Leadership Quarterly. 7 (3): 323—352. doi:10.1016/S1048-9843(96)90024-7. 
  • Lewin, Kurt; Lippitt, Ronald; White, Ralph (1939). „Patterns of aggressive behavior in experimentally created social climates”. The Journal of Social Psychology: 271—301. 
  • Kirkpatrick, Shelley A.; Locke, Edwin A. (1991). „Leadership: Do traits matter?” (PDF). Academy of Management Executive. 5 (2). 
  • Spillane, James P.; Halverson, Richard; Diamond, John B. (2004). „Towards a theory of leadership practice”. Journal of Curriculum Studies. 36 (1): 3—34. doi:10.1080/0022027032000106726. 
  • Vroom, Victor; Sternberg, Robert J. (2002). „Theoretical Letters: The person versus the situation in leadership”. Leadership. 13 (3): 301—323. doi:10.1016/S1048-9843(02)00101-7. 
  • Bourion, Christian (2006). A Management System Exempt from Power: Learning to Manage with Consideration for Others.. ISBN 978-0-230-00218-0. 
  • {{Cite book|ref=harv|last=Bleicher|first=Knut|title= Das Konzept Integriertes Management. 7. Auflage. |location= Frankfurt/New York |year=2004|isbn=978-3-593-37634-9
  • Levine, Stuart R.; Crom, Michael A.; Carnegie, Dale (1993). The leader in you: how to win friends, influence people, and succeed in a changing world. Simon & Schuster. New York. ISBN 978-0-671-79809-3. 
  • Neuberger, Oswald (2002). Führen und führen lassen. Völlig neubearb. 6. Auflage. UTB. Stuttgart. ISBN 978-3-8252-2234-5. 
  • Pinnow, Daniel F. (2005). Führen - Worauf es wirklich ankommt. 5. Auflage. Gabler. Wiesbaden. ISBN 978-3-8349-0016-6. 
  • Horst-Joachim Rahn (2010). Erfolgreiche Teamführung. 6. völlig überarb. Auflage. Hamburg. ISBN 978-3-937444-66-6. 
  • Ders. (2008). Personalführung kompakt. Ein systemorientierter Ansatz. Oldenbourg. München. ISBN 978-3-486-58506-3. 
  • Hans-Joachim Reeb; Siegfried-Michael Moerchel (1992). Menschenführung. Praktisches Handbuch für Vorgesetzte in der Bundeswehr. Walhalla, Regensburg u.a. ISBN 978-3-8029-6012-3. 
  • Max Graf zu Solms (1932). Führerbestellung. (Bau und Gliederung der Menschengruppen. Teil II). Leipzig. 
  • Steinkellner, Peter (2005). Systemische Intervention in der Mitarbeiterführung. Carl-Auer-Verlag. Heidelberg. ISBN 978-3-89670-347-7. 
  • Weibler, Jürgen (2001). Personalführung. Vahlen. München. ISBN 978-3-8006-2675-5. 
  • Wunderer, Rolf. Führung und Zusammenarbeit. 5. Auflage. München/Neuwied. ISBN 978-3-472-05250-0. 

Spoljašnje veze[уреди]