Рупице на лицу

Рупице на лицу су мала природна удубљења на површини лица, настале услед поремећаја функције одређених снопова мишићних влакана, најчешће на образима и бради. Могу се уочити и на леђима (Венерине рупице) и неким другим деловима тела, а могу појавити или нестати након извесног периода.

Опис

Може бити занимљиво да је средњевековни "идеал лепоте" женске љупкости укључивао и овај детаљ у цртама лица, због чега су даме носиле ноћне калуп-маске за остављање удубљења на одговарајућим позицијама.

Физиологија

Рупице на телу су последица деформације или нефункционалности одговарајућих мишића, особито оних на лицу. Могу бити узроковане и варијацијом у структури великог јагодичног мишича (зyгоматицус мајор). Уочено је да присуство двоструке или бифидне форме овог мишића може објаснити формирање образних рупица. Ова бифидна варијација мишића полази као једнострука структура из јагодичних костију. Према се дели на горњи сноп који се у типском положају убацује изнад уста. Један доњи сноп се умеће испод уста. Зато су рупице на лицу посебно уочљиве при осмеху или сваком развлаћењу усног отвора, односно усни и гримасама лица.

Генетика

Wиедеманн (1990) је наслеђивање рупица на лицу описао као неправилно доминантно. Једнострано је посматрао рупице код 5-годишње девојчице чија је мајка такође имала сличне рупице кад је била дете, такође у свом левом образу, и то само када се смејала. Према старости, потпуно су јој нестале. Такође споменуо је билатералне образне рупице 14-годишњег дечака, чија је мајка имала билатералне рупице која је нестала према одраслој доби. У другој породици, брат и сестра, њихов отац, три стрица, као и њихов деда и прадеда, имали су такође рупице у оба образа. У овој породици, рупице су увек биле присутне при рођењу, а нису постојале мање уочљиве ни током живота.

Имајући то у виду и класичногенетички приступ прихвата ово својство као аутосомно доминантну фенотипску ознаку, иако се одавно доводи у сумњу модел једноставног Менделовског наслеђивања диморфизма: лице без рупица - лице с рупицама.Међутим, и у универзитетским уџбеницима новије генерације, присуство рупица на лицу се наводи као пример потпуно или "ирегуларно" доминантног својства, које је вероватно под контролом једног гена, али и под утицајем неких других. Могуће је да је то последица свакодневне уочљивости ове ознаке и недостатка проверљиве аргументације међу негаторима класичне хипотезе о начину наслеђивања ове особине.