Сенг-чао

С Википедије, слободне енциклопедије

Сенг-Чао (кинески: 僧肇, пињин: Сēнгзхàо, Вејд-Џајлс: Сенг-Цхао, јапански: 僧肇, Сōјō; 384–414[1]) је био кинески филозоф који је повезао текстове будистичке школе празнине и таоизма.[2]

Његови списи представљају једини извор на основу ког се данас може проучавати рани кинески будизам школе Средњег пута. На његово су дело утицали и таоистички мислиоци као Лао Це и Чуанг Це.[3]

Живот[уреди | уреди извор]

Сенг-Чао је познат као први ученик Кумарађиве. Спомиње се у Мемоарима истакнутих редовника. Помагао је при преводу индијских будистичких списа на кинески, али је писао и властите.

Сенг-чао је умро кад је имао само тридесет година.

Учење[уреди | уреди извор]

Сенг-Чао је написао неколико огледа који су сабрани у књигу Чао Лум, или Сенг-чаови огледи. У једном од њих, чији је наслов „Нема стварне нестварности“, каже се:

„Све ствари садрже у себи оно што чини да нису биће (yу), а такође, оно што чини да нису небиће (wу). Због првог, оне јесу биће, а ипак нису небиће. Због другог, оне јесу небиће, а ипак нису биће ... Засто је тако?

Претпоставите да је биће заиста биће, онда би било биће за сва времена и не би дуговало своје биће стицају узрока. Претпоставите да је небиће заиста небиће, онда би било небиће за сва времена и не би дуговало своје небиће поништењу узрока. Ако небиће дугује своје небиће узрочности, онда небиће није стварно небиће... Јер ако су све ствари небиће, онда ништа неће настати... Ако нешто настане, не може у потпуности бити ништа...

Ако желимо да тврдимо да су све ствари биће, ипак то биће нема стварно биће. Ако желимо да тврдимо да су небиће, оне ипак имају своје облике и одлике. Поседовање облика и одлика није исто што и биће, а стварно не бити биће није исто што и биће. Пошто је тако, јасно је начело „непостојања стварне нестварности.“[4]
— Цхао Лун, глава 2.

Он је доказивао да се ствари у сваком тренутку непрестано мењају. Све што у ма ком датом тренутку постоји, заправо је нова ствар из тог тренутка и није истоветно са ствари која је постојала у прошлости.[4] У огледу под насловом „О непроменљивости ствари“, Сенг-Чао вели:

„Представа о променљивости код већине људи састоји се у томе што мисле ду се ствари из прошлости не преносе у садашњост. Они стога кажу да постоји променљивост, а да нема непроменљивости. I моја представа о непроменљивости је да се ствари из прошлости не преносе у садашњицу. Зато ја, напротив, велим да постоји непроменљивост а да променљивости нема, јер се ствари из прошлости не преносе у садашњицу. Да постоји непроменљивост и да променљивости нема, јер ствари из прошлости не ишчезавају са прошлошћу... Ако за прошлим стварима трагамо у прошлости, оне у прошлости нису биле небиће. Ако трагамо за тим прошлим стварима у садашњости, оне у садашњости нису биће... То ће рећи, прошле ствари су у прошлости и нису ствари које су ишчилеле из садашњости. Слично овоме, садашње ствари су у садашњости у нису нешто пренесено из прошлости... Последица није узрок, али због узрока постоји последица. Чињеница да последица није узрок показује да се узрок не преноси у садашњост. А чињеница да пошто постоји узрок постоји последица, показује да узроци не ишчезавају у прошлости. Узрок се не преноси нити је ишћезао. Тако је теорија непроменљивости јасна.“[4]
— Цхао Лун, глава 1.

У истом огледу Сенг-чао вели: Био једном човек по имену Фан-чи, који се, поставши монах у младости, вратио кући кад му је коса оседела. Угледавши га, суседи су узвикнули од изненадења што виде човека из прошлости који је још жив. Фан-чи рече: 'Ја изгледам као човек из прошлости, али нисам он'. У сваком тренутку постојао је један Фан-чи, Фан-чи овог тренутка није Фан-чи који је дошао из прошлости, а Фан-чи из прошлости није био садашњи Фан-чи који се повукао у прошлост. Судећи на темељу чињенице да се све у сваком тренутку мења, кажемо да постоји промена а да трајности нема. А судећи на темељу чињенице да све у сваком тренутку остаје у том тренутку, кажемо да постоји трајност а да промене нема.[4]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ју-Лан, Фунг (1977). Историја кинеске филозофије. Београд: НОЛИТ. 
  • Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ Chan, Wing-tsit (translated and compiled). A Source Book in Chinese Philosophy. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1963: 343.
  2. ^ Зен, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  3. ^ Chan, Wing-tsit (translated and compiled). A Source Book in Chinese Philosophy. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1963: 344.
  4. ^ а б в г Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije ), NOLIT, Beograd. (1977). стр. 271-285.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Seng-čao&oldid=26784651”