Симфонија бр. 3 (Бетовен)
Симфонија број 3, Ес - Дур, опус 55, Ероика, Лудвига ван Бетовена.[1][2]
Настала је током 1803. и 1804. године. Премијерно је изведена у Бечу 7. априла 1805. године, у организацији тада истакнутог Бечког виолинисте и концертмајстора Франца Клемента.
Била је прави бум у симфонијској музици тога времена. Имала је до тада најдуже време трајања и значајно проширен, али веома јединствен сонатни став. Симфонија је просечног трајања око 49 минута.
Прича о њеном настанку веома је позната. Првобитно је била замишљена као ода Наполеону, за кога се до самокрунисања за цара веровало да проноси Европом идеје француске револуције. Наполеон је након тог фаталног 31. марта 1804. године као цар пошао путем завојевања и тираније, што је слободољубивог и до сржи демократији наклоњеног Бетовена натерало да дело преради у велику симфонију, дајући јој мото У спомен на једног великог хероја.
Форма и анализа
[уреди | уреди извор]Јединство и ширина класичног сонатног става су посебно видљиви у првом ставу, Allegro con brio. Почиње са два снажна удара у читавом оркестру, а затим се снажно развијају прва и друга тема сонатног става, евоцирајући нам идеалног хероја и његову борбу. Веома је опсежан развојни део који са ефектним контрастима форте-пиано, разрађује теме експозиције. Реприза, око које се Бетовен двоумио због дужине развојног дела, мајсторски понавља теме и уводи у најпре патетичну и на крају ефектну коду.
Други став, Adagio assai је најмонументалнији (пре Густава Малера) и у музичкој литератури јединствен посмртни марш. Управо је он то сећање на једног великог хероја. У њему се, кроз форму од три бочна дела и два трија, музика у ритму процесије и марша постепено кува, достиже веома болну кулминацију, изјада се и исповеди, а на крају замире, као последњи знак живота великог хероја.
Трећи став, Allegro vivace, је већ устаљени скерцо у симфонијској музици. Уместо дотадашњег менуета, кога Бетовен замењује (у својој претходној, Другој симфонији), скерцом. То је заправо, убрзани менует. У Ероици, трећи став је једна гротеска, игра сенки, која у свом предаху, трију, има карактеристичне фанфаре три, понекад пет, хорни.
Финални став, Allegro molto, доноси разрешење. Кроз уводну тему и једанаест варијација (то је облик којим се Бетовен радо служио у свом стваралаштву), приказује нам се коначна победа великог хероја, победа добра над злим. Коначну потврду, она добија у завршној коди, у темпу Престо, карактера дитирамба.
I као што је била судбина бројних других великих дела, ни ова симфонија није у почетку наилазила на разумевање. Ипак, она је као драгоцена партитура и уџбеник оркестарског звука, пуна два века редовно присутна на програмима концерата свих симфонијских ансамбала света. Једна конциденција: ова симфонија, која је дала овом музичком роду нов развојни ток, написана је управо у време, години, избијања Првог српског устанка.
Референце
[уреди | уреди извор]Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- A site about the Eroica Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јануар 2010)
- Full score
- Program notes for the Philadelphia Orchestra
- George, Christopher T. (decembar 1998). „The Eroica Riddle: Did Napoleon Remain Beethoven's "Hero?"”. Beethoven: Letters, Journals and Conversations. Napoleonic Scholarship: The Journal of the International Napoleonic Society. 1. ISBN 978-0-8371-9899-6.
- Symphony No. 3 is available in PDF format created from MuseData.
- Symphony No. 3: Песме на сајту IMSLP (језик: енглески)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
