Пређи на садржај

Simfonija br. 9 (Betoven)

С Википедије, слободне енциклопедије

Simfonija br.
Horska simfonija Ludvig van Betoven
Stranica (list 12 rekto) iz Betovenovog manuskripta
KljučD-mol
Opus125
PeriodKlasično-romantičarski (tranzicioni)
TekstFridrih Šilerova „Oda radosti”
JezikNemački
Komponovao1822–1824
PosvetaKralj Frederick William III of Prussia
Trajanjeoko 70 minuta
ČinovaČetiri
BodovanjeOrkestar sa SATB horom i solistima
Premijera
Datum7. maj 1824. (1824-05-07)
LokacijaPozorište u Karntnertoru, Beč
DirigentMihael Umlauf i Ludvig van Betoven
IzvođačiKarntnertor kućni orkestar, Društvo ljubitelja muzike sa solistima: Henriet Sontag (sopran), Karolajn Anger (alto), Anton Hejzinger (tenor), i Josef Sejpelt (bas)

Simfonija br. 9 ili Deveta simfonija, D-mol, opus 125, je horska simfonija, finalna kompletna simfonija Ludviga van Betovena, komponovana između 1822. i 1824. Prvi put je izvedena u Beču 7. maja 1824. Simfoniju mnogi kritičari i muzikolozi smatraju Betovenovim remek-delom i jednim od vrhunskih dostignuća u istoriji muzike.[1][2] Kao jedno od najpoznatijih dela u muzici opšte prakse,[1] jedna je od najčešće izvođenih simfonija u svetu.[3][4]

То је Betovenova najveća i najmonumentalnija simfonija.[5] Betoven ju je komponovao između 1818. i 1823. godine. Koncipirana je u četiri velika stava i ukupnog je trajanja oko 1 sat i 6 minuta. Premijerno je izvedena u „Kertnertor Teatru“ u Beču, 7. maja 1824. godine. To je u pravom smislu te reči rezime i kruna Betovenovog simfonijskog stvaralaštva. Prva tri stava su instrumentalni, dok u finalnom četvrtom stavu, opsežnih dimenzija, Betoven uvodi kvartet vokalnih solista i veliki mešoviti hor, čime je simfonijski oblik revolucionisao za ceo XIX vek. I upravo kako to biva sa velikim muzičkim delima, i Betovenova Deveta nije imala slavnu premijeru. Tek je nekih desetak godina kasnije, mladi Rihard Vagner svojim dirigovanjem ovog dela, jasno ukazao na njegovu istorijsku vrednost. Još jedan podatak danas svedoči o tom istorijskom značaju: centralna horska partija iz finalnog stava, Oda radosti,[6][7] danas je zvanična himna Evropske Unije.

Godine 2001, Betovenov originalni, rukom pisani rukopis partiture, koji čuva Berlinska državna biblioteka,[8][9] dodat je na listu Programa za sećanje na svetsku baštinu koju su ustanovile Ujedinjene nacije, postavši tako prva muzička partitura.[10][11]

Forma i analiza

[уреди | уреди извор]

Prvi stav je Allegro ma non troppo, un poco maestoso. Polazeći od osnovnog melodijskog jezgra, probija se i obrušava jedna titanska muzička misao. To je glas sudbine. Scena njenog prizivanja se ponavlja, ponovo eskalira i mitski heroj se pojavio u svom obliku, sa motom:Ti možeš biti ili beskrajno srećan ili beskonačno bedan. Posle ove, prve teme nema uobičajene druge, već joj Betoven suprotstavlja, da bi dobio valjan kontrast, čitav niz instrumentalnih motiva. Sve se to u burnom toku razvija i prepliće u razvojnom delu, a nakon reprize, ponavljanje uvodnog burnog motiva kao da kaže: Ti si ipak bedan.

Drugi stav je Molto vivace - Presto. To je skerco. Evo prve promene u odnosu na nasleđenu klasičnu simfoniju: skerco je postao drugi stav! Uobičajena trodelna forma je nešto labavija, a stavom sve vreme dominira igra derviša i senki, u jednom vrlo žustrim melodijskom i ritmičkom pokretu. Poslednji akordi su kao potez slikarske kičice.

Treći stav je Adagio molto e cantabile - Andante moderato - Adagio. Treći stav je sada lagani stav. To je u odnosu na prethodne stavove, veoma melodiozan i pevljiv stav, kao trenutak predaha. Samo, u njegovom drugom delu, fanfare u trubama i orkestru, zloslutno podsećaju na surovu stvarnost. Završni akordi odjekuju prazninom. A onda...

... Iznenada ulazimo u finalno razrešenje. To je četvrti stav, Presto - Allegro assai, Oda radosti. Najpre je to orkestarski uvod. Počinje strahovitim disakordom koji kao da briše sve iza sebe, a iza njegovog ponavljanja slede varijacije na temu Ode radosti, koju je Betoven napisao prema tekstu Fridriha Šilera. Dugo je Betoven tražio najpodesniji način da pesmom i muzikom prikaže veličinu konačne pobede dobra nad zlim. Padali su mu na um i neki naivni usklici (Ne, ne ovo, ja tražim nešto drugo, na primer), ali se konačno opredelio za početni nastup baritona, koji nakon serije varijacija i ponavljanja uvodnog disakorda, nastupa rečima:' 'O prijatelji, ne ove zvuke. Zapevajmo umilnije i radosnije. Ovaj rečitativ baritona prihvataju ostali solisti i hor, te sa orkestrom nastavljaju seriju varijacija na stihove Šilerove Ode. Nakon jednog orkestarskog interludijuma punog strepnje, hor peva centralnu partiju:

Radosti, divna iskro Bogova, Kćeri polja nebeskih,
Tvojim žarom opijeni stižemo do hrama Tvog,
Kada tvoja moć izmiri i nestane razdor sav,
Svi su ljudi opet braća ispod nežnog krila Tvog!.

Serija varijacija se zatim produžava i dovodi do veličanstvene završnice. Svi slave Boga, ljubav i radost. Muzika i orkestracija stava je sva u stilu marševske, mornaričke i vojne muzike. Na kraju, solisti, hor i orkestar kliču: Budite zagrljeni milioni!, čime je Betoven konačno potcrtao idejnu osnovu svog stvaralaštva, najplemenitiji uzor i ideal čovečanstva: Prevazilaženje svih raskola i približavanje naroda sveta. Ovaj stav nema ni prave kulminacije ni kraja, nakon Budite zagrljeni, instrumentalna koda u žustrom Prestu, kao da prekida muzički razvoj, jedan pravi perpetuum mobile na temu radosti.

Betovenova Deveta Simfonija redovno je prisutna na programima koncerata svuda u svetu. Po pravilu se izvodi kao celovečernje delo, ali dirigenti prema potrebi, mogućnostima, prilikama i ukusu, mogu delo izvoditi i kao finalno na konkretnom simfonijskom koncertu. Gotovo svaki dirigent obavezno u svojoj umetničkoj biografiji ima i po nekoliko velikih izvođenja ovog moćnog dela. U svečanijim i prazničnim prilikama, ova se Simfonija gotovo redovno izvodi. Na njenim dostignućima, napajali su se i kasniji veliki simfoničari, kao što su bili Berlioz, List, Maler, Skrjabin i Šostakovič.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Cook 1993, Product description (blurb). "Beethoven's Ninth Symphony is acknowledged as one of the supreme masterpieces of the Western tradition. More than any other musical work it has become an international symbol of unity and affirmation."
  2. ^ Service, Tom (9. 9. 2014). „Symphony guide: Beethoven's Ninth ('Choral')”. The Guardian. „the central artwork of Western music, the symphony to end all symphonies” 
  3. ^ "Lansing Symphony Orchestra to perform joyful Beethoven's 9th" by Ken Glickman, Lansing State Journal, 2 November 2016
  4. ^ "Beethoven's Ninth: 'Ode to Joy'" Архивирано 1 децембар 2017 на сајту Wayback Machine, Great Falls Symphony, 2017/18 announcement
  5. ^ Bonds, Mark Evan, "Symphony: II. The 19th century", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition. London: Macmillan. 2001. ISBN 978-0-333-60800-5.  . , 29 vols. 24:837.
  6. ^ „History of the Schiller House”. stadtgeschichtliches-museum-leipzig.de. Архивирано из оригинала 10. 5. 2017. г. Приступљено 21. 5. 2017. 
  7. ^ Schiller, Friedrich (21. 10. 1800). „[Untitled letter]”. wissen-im-netz.info (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 29. 5. 2019. 
  8. ^ „Die Staatsbibliothek: Geschichte 1810–1945” [History 1810–1945] (на језику: немачки). Приступљено 1. 2. 2012. 
  9. ^ staatsbibliothek-berlin.de Архивирано 12 март 2012 на сајту Wayback Machine in German. Retrieved 25 February 2012
  10. ^ „Memory of the World (2001) – Ludwig van Beethoven: Symphony No 9, D minor, Op. 125”. 
  11. ^ „Die Staatsbibliothek: Zahlen und Fakten” [Facts and Figures] (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 12. 3. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2012. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Simfonija br. 9 на Викимедијиној остави.

Analize

Audio

Video

Drugi material

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Simfonija_br._9_(Betoven)&oldid=28525076”