Пређи на садржај

Славко Копач

С Википедије, слободне енциклопедије
Славко Копач
Лични подаци
Датум рођења(1913-10-21)21. октобар 1913.
Место рођењаВинковци, Аустроугарска
Датум смрти23. новембар 1995.(1995-11-23) (82 год.)
Место смртиПариз, Француска
Уметнички рад
Пољесликарство, вајарство, керамика
Правацмаргинална уметност
Утицаји одРачића, Краљевића и Јунека

Славко Копач (Винковци, 21. октобар 1913 – Париз, 23. новембар 1995), био је хрватски сликар, вајар, керамичар и заговорник арт брут уметности. Једини је уметник тог профила, са простора бивше СФРЈ, који је на позив Жана Дибифеа, 1948. године учествовао у стварању чувеног француског друштва Арт Брут. У Хрватској данас постоји Галерија Славко Копач која је у оквиру Градског музеја Винковци.[1]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 21. октобра 1913. године у Винковцима, у коме је провео детињство, завршио основну и средњу школу и матурирао. Умјетничку академију у Загребу, уписао је 1933. године а дипломирао 1937. године у класи проф. Владимира Бецића. Узори су му били неприкосновени ауторитете Рачић, Краљевић и Јунека, коме млади Копач има захвалити што је, добио стипендију француске владе за даље школовање и усавршавање у Паризу, и упознавање Француске и њене уметничке метрополе.[2]

У предвећерје Другог светског рата, септембу 1940. вратио се у Краљевину Југославију и добио место професора цртања на мостарској гимназији. Током 1941. премештен је из Мостара на место професора II класичне гимназије у Загребу. На тој дужности био је до фебруара 1943. године, када је отишао у Фиренцу, ради усавршавања у струци. У Фиренци је крај рата и остао све до 1948. године. За време боравка у Фиренци излагао је своја дела на многим изложбама, а самосално у Фиренци, Трсту и Риму.[1]

На позив Жана Дибифеа, 1948. године. одлази у Париз и учествује у стварању чувеног француског Друштва Арт Брут. Ово друштво основано је као врста отпора културној и академској уметности, за коју Дибифе каже:

„Доминантна култура гуши сваки нови продор у уметности и тако је лишава енергије. Резултат је гушење уметничког израза. Сирова ( фр.-брут) уметност је решење овог проблема. Само је она имуна на утицаје културе и не може бити асимилирана, јер сами уметници не могу или не желе да се асимилују“.

Друштво су поред Жана Дибифеа чинили и Андре Бретон, Жан Полан, Шарл Ратон, Анри-Пјер Роше, Мишел Тапије и Едмон Бомсел. Ова група уметника инспирацију је налазила у уметности самоуких, психијатријских болесника, деце и уопште, код људи са друштвених маргина, без икаквог уметничког образовања.[3]

Славко Копач је поред активног уметничког рада, био и први секретар, кустос и конзерватор збирке Друштва Арт Брут, до 1975. године. У једној књизи коју му Дибифе покланио, пише:

„Свом драгом Славку Копачу, једином на свету који је уз мене упућен у дивну мистерију арт брута.“

Када је Дибифе, 1971.године , поклонио збирку од 5.000 дела, граду Лозани, престала Копичева функција кустоса збирке. После пет година, осниван је Музеј Арт Брут у Лозани и Копач је прешао у Управни одбор Музеја, који је већ 2001. године имао збирку од 30.000 дела.[4]

Премину је 23. новембра 1995. године у Паризу.

Дело[уреди | уреди извор]

Рани радови Славка Копача, слике портрета, ведуте, пејзажи и мртве природе, већином у уљу и акварелу, су под утиајем импресионизма и загребачке сликарске средине. У њима уметник гради израз на реалистичкој и постимпресионистичкој традицији хрватскога модернога сликарства. Широким потезом збирно решава просторне планове, а пригушеним тоновима ускога колористичкога регистра постиже прозрачност атмосфере.[5]

За време боравка у Италији сликао је аквареле с надреалним обележјима велике композицијске и просторне слободе, и почиње експериментисати са спонтаним разливањем водених техника (акварел и туш) на подлози као изразом несвеснога на слици, што га приближава надреализму.[4]

Одласком у Италију четрдесетих година 20. века, иако још увек одан класичним техникама акварела и гваша (у нераскидивој коегзистенцији с цртежом), све се више прикланио надреалистичким темама, спонтаности и унутрашњем ритму крњечи постулате академске умјетности.

У 50-им и 60-им годинама 20. века сликарство му је интимније и поетичније, а истраживао је и нове материјале (гума, пиесак, метал, а у скулптури дрво, камен, папир, стакло). Стимулисан умјетношћу „нетакнутих ликовном културом”« (самоуких умјетника, особа с менталним тешкоћама и деца) негују интуитиван и спонтан израз ослобођен било какве конвенције, његово сликарство тада добија даљње потстицаје: враћа се уљу, регистар боја сужава на смеђу, а цртеж, често близак стилу шарања по зидовима, у његовим делима уноси доброћудни хумор и луцидност, постаје база његова визуалнога израза. Радио је и у керамици.

За живота злагао је у Загребу, Фиренци, Риму и Паризу., апосмртно су му слике излагане у Паризу (1996. ретроспектива), Загребу (1997. ретроспектива), Осијеку (1998), Винковцима (1998, 2004), Ђакову (2005) и Славонском Броду (2006) и на групним изложбама 125 врхунских дела хрватске уметности (Загреб 1996), Бранко Ружић и сувременици (Загреб 2001) и Педесете године у хрватској умјетности (Загреб 2004).

Бавио се и опремом и илустрацијом ексклузивних публикација, углавном са властитим текстовима и песмама у слободној форми, у којима је успоставља подједнаку вредност цртежа и писма. Поетским цртежима на граници надреалнога илустровао је и опремио библиофилско издање песме А. Бретона Ау регард дес дивинитéс (Париз 1949) и израдио бакрорезе за уникатну књигу Р. Ившића Мéтéорес (Париз 1967). Год. 1950. сарађивао је у Алманацх суррéалисте ду деми-сиèцле (Париз).[5]

Значајнија ликовна дела[уреди | уреди извор]

Значајна ликовна дела Славко Копач у колекцији галерије Цхаве су :

  • Париска лука, уље на дрвету, 1949.
  • Бергер, колаж на картону 1985.
  • Говедина под дрвећем, уље на платну, 1963.
  • Пар испод дрвета, уље на платну, 1966.
  • Жена која седи, уље на платну, 1970.
  • За Маделен и Пјер, пастел и мастило на папиру, 1970.
  • Француска, уље и колаж на платну, 1973.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Славко Копац, Цроатиан (1913—1995) Артист'с Галлерy
  2. ^ „Славко Копач”. Галерија Дивила. Архивирано из оригинала 30. 03. 2018. г. Приступљено 29. 3. 2018. 
  3. ^ Салут à Јеан Дубуффет ет Славко Копач, 1985. п=55
  4. ^ а б „СЛАВКО КОПАЧ Опус који припада врхунским дометима хрватске и свјетске ликовне умјетности”. Јутарњи.хр ОБЈАВЉЕНО: 18.02.2014. Приступљено 29. 3. 2018. 
  5. ^ а б Ана Шепаровић и Дарја Томић (2009) Копач, Славко, Хрватски биографски лексикон, Лексикографски завод „Мирослав Крлежа ”

Литература[уреди | уреди извор]

  • Фабрице Флахутез, Паулине Гоутаин ет Роберта Трапани, Славко Копач. Омбрес ет матиèрес, Схадоwс анд Материалс, Парис : Галлимард, Хорс сéрие Цоннаиссанце, 2022 352 п. (ISBN 978-2-07-295610-2)
  • Алпхонсе Цхаве, Салут à Јеан Дубуффет : Јеан Дубуффет ет Славко Копач, Венце, Галерие Алпхонсе Цхаве, 1985 (цаталогуе де л'еxпоситион)
  • Гаéтан Пицон, Јеан Дубуффет ет Франçоис Матхеy, Рéтроспецтиве Јеан Дубуффет, Парис, Мусéе дес артс дéцоратифс, 1961, 398 п.
  • Лаурент Данцхин ет Мартине Лусардy, Арт Брут ет цомпагние : Ла фаце цацхéе де л'арт цонтемпораин, Парис, 1995, 187 п. ISBN 978-2-7291-1121-2.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Slavko_Kopač&oldid=27451618”