Пређи на садржај

Слинки

С Википедије, слободне енциклопедије
Слинкy направљен од метала

Слинки је прекомпримована хеликсна опружна играчка коју је изумео Ричард Џејмс почетком 1940-их. Она може да изведе бројне трикове, укључујући путовање низ степенице од краја до краја, док се протеже и поново обликује уз помоћ гравитације и сопственог замаха, или док изгледа као да левитира неко време након што је је одбачен. Ове занимљиве карактеристике допринеле су његовом успеху као играчке у матичној земљи, Сједињеним Државама, што је резултирало развојем многих популарних играчака са слинкијевим компонентама у широком спектру земаља.

Историја[уреди | уреди извор]

Слинки је изумео и развио амерички морнарички инжењер Ричард Т. Џејмс 1943. године, и демонстрирао га је у робној кући Гимбелс у Филаделфији новембра 1945. Играчка је била хит, продавши целокупан инвентар од 400 јединица за деведесет минута. Џејмс и његова супруга Бети основали су Џејмс Индустрије у Клифтон Хајтсу у Пенсилванији, да би произвели Слинки и неколико сродних играчака као што су Слинки Дог и Сузи, Слинки Ворм. Године 1960, Џејмсова супруга Бети постала је председник Џејмс Индустрија, а 1964. преселила је операције назад у Холидејсеург у Пенсилванииа. Године 1998, Бети Џејмс је продала компанију предузећу Пуф Продукти, Инк.

Слинки је првобитно коштао 1 УСД, али су многи платили много више због повећања цена опружног челика у целој држави Пенсилванија; међутим, током читаве своје историје имао је скромне цене као резултат жеље Бети Дјејмс да играчка буде приступачна за сиромашне купце. Слинки се користио не само као играчка у играоници. Он се појавио у учионици као наставно средство, у рату као радио антена и у физичким експериментима агенције НАСА. Он је увршћен је у Национални хол славних играчака при Стронгу у Рочестеру у Њујорку 2000. године. Слинки је 2003. године именован у списку „Век играчака“ Удружења индустрије играчака.[1] У својих првих 60 година Слинки је продао 300 милиона примерака.[2]

Настанак[уреди | уреди извор]

Године 1943, Ричард Џејмс, морнарички машински инжењер стациониран у бродоградилиштима Вилијам Крамп & Санс у Филаделфији, развијао је опруге које су могле да подржавају и стабилизују осетљиве инструменте на бродовима у узбурканом мору.[3][4] Џејмс је случајно оборио једну од опруга с полице и посматрао како опруга у низу лукова „закорачује“ на хрпу књига, на сто и на под, где се поново смотала и стајала усправно.[5][6] Џејмсова супруга Бети касније се присетила: „Дошао је кући и рекао: ’Мислим да ако имам право својство челика и праву затезање; могао бих га натерати да хода.’“[7] Џејмс је експериментисао са различитим врстама челичне жице током следеће године, и коначно пронашао опругу која хода. Бети је у почетку била сумњичава, али се предомислила након што је играчка била фино подешена и деца из суседства су показала узбуђено интересовање за њу.[6] Она је назвала играчку Слинки (што значи „углађена и грациозна“), након што је пронашла реч у речнику,[5][6] и одлучила да та реч тачно описује звук металне опруге која се шири и урушава.[8]

Са зајмом од 500 УСД, пар је основао Џејмс Индустрије (првобитно Џејмс Спринг & Вајер Компани), у којој је 400 Слинки јединица направљено у локалној машинској радњи и ручно умотано у жути папир. Цена им је била 1 УСД по комаду.[6] Свака је била висока 2212" висока, и садржала 98 намотаја висококвалитетног плаво-црног шведског челика.[9] Џејмсови су имали потешкоћа с продајом Слинкија продавницама играчака, али су у новембру 1945. добили дозволу да поставе косу раван у одељку за играчке робне куће Гимбелс у Филаделфији за демонстрацију играчке. Слинки је био хит, и првих 400 примерака продато је у року од деведесет минута.[6][9] Године 1946, Слинки је представљен на Америчком сајму играчака.

Накнадни развоји[уреди | уреди извор]

Ричард Џејмс је отворио продавницу у Олбанију у држави Њујорк, након што је развио машину која је могла да производи Слинки у року од неколико секунди.[5][9] Играчка је била пакована у кутију са црним словима и рекламирање је заситило Америку. Џејмс се често појављивао у телевизијским емисијама за промоцију Слинкија. Године 1952, дебитовао је Слинки дог. Остале Слинки играчке представљене педесетих година прошлог века укључују Слинки воз Локо, Слинки црв Сузи и Слинки Луде Очи, пар наочара које користе Слинкије преко очних отвора причвршћених за пластичне очне јабучице. Џејмс Индустрије је лиценцирао патент за неколико других произвођача, укључујући Вилкенинг Мфг. Ко. из Филаделфије и Торонта, који су производили играчке усредсређене на опруге, попут скочне жабе господина Виглија и каубоја господина Виглија.[9] У прве две године, предузеће Џејмс Индустрије је продало 100 милиона слинкија (по цени од 1 УСД по комаду, што би било еквивалентно 6 милијарди УСД, прилагођено инфлацији, у бруто приходу током тих 5 година).[6]

Године 1960, Ричард Џејмс је напустио компанију након што је његова супруга поднела захтев за развод и постао је еванђеоски мисионар у Боливији код Виклифских библијских преводилаца.[10] Бети Џејмс је управљала компанијом, жонглирала повериоце и 1964. године је преселила компанију у Холидејсберг у Пенсилванији. Ричард Џејмс је умро 1974. Компанија и њена линија производа проширили су се под вођством Бети Џејмс.[6] Године 1995, она је објаснила успех играчке агенцији Асошијетед прес рекавши: „То је њена једноставност.“[11]

Бети Џејмс је инсистирала да оригинални Слинки остане приступачан. Године 1996, када се цена кретала од 1,89 до 2,69 долара, рекла је за Њујорк тајмс: „Толико пуно деце не може имати скупе играчке, и ја осећам праву обавезу према њима. Згрожена сам када одем у божићну куповину и $60 до $80 за играчку није ништа”. У 2008. години Слинки је коштао $4 до $5, а Слинки догс око $20. [12]

Године 1998, Џејмс Индустрије су продате компанији Пуф Продукти, Инц. из Плимута у држави Мичиген, произвођачу пенастих спортских лопти.[6][12] Слинки је наставио продукцију у Холидајсбергу.[6] Године 2003, Џејмс Индустрије су се спојили са Пуф Продуктима, Инк, чиме је формирана фирма Пуф-Слинки, Инк.

Бети Џејмс је умрла од конгестивне срчане инсуфицијенције у новембру 2008, у својој деведесетој години, након што је била председница Џејмс Индустрија од 1960. до 1998.[12] Преко 300 милиона Слинкија продато је између 1945. и 2005. године, а оригинални Слинки и даље је бестселер.[6][9]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

Године 1999, Поштанска служба Сједињених Држава издала је поштанску марку Слинки.[13] Слинки је примљен у Националну кућу славних играчака 2000. године у њиховој серији марака Прославе века. Ричард Гајст је представио предлог закона о номиновању Слинкија за државну играчку у Пенсилванији 2001. године, али предлог није усвојен.[14] Исте године, Бети Џејмс је примљена у халу славних Удружења индустрије играчака.[12] Слинки је 2003. године именован на „Списак играчака века“ Удружења индустрије играчака, као једна од 100 најупечатљивијих и најкреативнијих играчака двадесетог века.[15]

Друге употребе[уреди | уреди извор]

Наставници средњих школа и професори на универзитетима користили су Слинкије за симулацију својстава таласа,[16][17] америчке трупе у Вијетнамском рату користиле су их као мобилне радио антене[18] (као и радиоаматерски оператори[19]), а НАСА их је користила у експериментима физике нулте гравитације у Спејс-шатлу.[5]

Слинки и сличне опруге могу се користити за стварање звучног ефекта налик на 'ласерски пиштољ'.[20] То се постиже држањем Слинкија у ваздуху и ударањем једног краја, што резултира металним тоном који нагло смањује висину тона. Ефекат се може појачати причвршћивањем пластичне чаше на један крај Слинкија.

Џон Кејџ је 1959. године компоновао авангардно дело под називом Звуци Венеције, које је користило (између осталог) клавир, мермерну плочу и венецијанску метлу, кавез за канаринаце и појачани Слинки.[21]

Метални Слинки се може користити као антена, која резонира између 7 и 8 МХз. Током рата у Вијетнаму коришћена је као преносна антена за локалну ВФ комуникацију. Ова поставка је имала много предности над алтернативама: мале димензије, брзу и тиху инсталацију, вишекратну употребљивост, добар полетни угао за локалну комуникацију и довољно добре перформансе. Такође се користио за проширење домета ручног радија.[22]

Године 1985, у сарадњи са Свемирским центром Џонсон и Музејом природних наука у Хјустону, астронаути Дискаверија направили су видео који демонстрира како се познате играчке понашају у свемиру. „Уопште не одскакује”, рекао је др M. Реа Седон за Слинки, „Он се некако спушта.” Видео је припремљен да подстакне интересовање деце школског узраста за основне принципе физике и феномен бестежинског стања.[23]

Године 1992, у Бишоповом музеју у Хонолулу на Хавајима одржана је интерактивна путујућа изложба коју је развио Франклинов институт из Филаделфије, под називом „Шта ствара музику?“. Између осталог, посетиоци су могли да испитају шта ствара музички звук стварањем таласа на верзији играчке Слинки дугој осам стопа.[24]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Тоy Индустрy Ассоциатион Анноунцес Итс 'Центурy оф Тоyс Лист' (Саопштење). Тоy Индустрy Ассоциатион. 2003-01-20. Архивирано из оригинала 2003-04-01. г. 
  2. ^ Фабрy, Меррилл (2015-11-27). „Хоw тхе Слинкy Спранг Инто Сторес 70 Yеарс Аго”. Тиме. Приступљено 2018-01-03. 
  3. ^ Доw, Схеила; Ноце, Јаиме Е., ур. (2002). Бусинесс Леадер Профилес фор Студентс. 2. Детроит: Гале. стр. 238—241. ИСБН 978-0-7876-6615-6. 
  4. ^ Хунтер, Рон; Wадделл, Мицхаел Е. (2008). Тоy Боx Леадерсхип: Леадерсхип Лессонс фром тхе Тоyс Yоу Ловед ас а Цхилд. Насхвилле, Теннессее: Тхомас Нелсон. стр. 22. ИСБН 978-0-7852-2740-3. Приступљено 2010-02-04. 
  5. ^ а б в г „Инвентор оф тхе Wеек: Тхе Слинкy”. МИТ Сцхоол оф Енгинееринг. Архивирано из оригинала 2009-02-22. г. Приступљено 2009-02-24. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и Wалсх, Тим (2005). Тимелесс Тоyс: Цлассиц Тоyс анд тхе Плаyмакерс Wхо Цреатед Тхем. Андреwс МцМеел Публисхинг. стр. 62—65. ИСБН 978-0-7407-5571-2. 
  7. ^ Прзyбyс, Јохн (1. 3. 1998). „Новел Идеас”. Лас Вегас Ревиеw-Јоурнал. Приступљено 2010-02-04. 
  8. ^ Барнес, Јулиан Е. (2001-01-28). „А Наме, а Наме, Дестинед фор Фаме”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 2009-02-26. 
  9. ^ а б в г д Рицх, Марк (2005). Wарман'с 101 Греатест Бабy Боомер Тоyс. Иола, Wисцонсин: КП Боокс. стр. 58–59. ИСБН 0-89689-220-4. 
  10. ^ „'Слинкy' браинцхилд”. Делаwаре Цоунтy Даилy Тимес. Приступљено 2014-01-25. 
  11. ^ „Беттy Јамес, wхо цофоундед Слинкy цомпанy, диес”. КXМБ-ТВ. Ассоциатед Пресс. 2008-11-22. Архивирано из оригинала 05. 12. 2008. г. Приступљено 2009-02-25. 
  12. ^ а б в г Хевеси, Деннис (2008-11-25). „Беттy Јамес, Wхо Намед тхе Слинкy Тоy, Ис Деад ат 90”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 2009-02-25. 
  13. ^ Соурцебоок фор Рецептиве анд Еxпрессиве Лангуаге. Детроит, Мицхиган: Wаyне Стате Университy Пресс. 2006. стр. 106. ИСБН 0-8143-3314-1. Приступљено 2009-02-25. 
  14. ^ „Регулар Сессион 2001–2002, Хоусе Билл 1893”. Пеннсyлваниа Генерал Ассемблy. Приступљено 31. 3. 2011. 
  15. ^ „Тоy Индустрy Ассоциатион Анноунцес Итс Центурy оф Тоyс Лист” (Саопштење). Бусинесс Wире фор Тоy Индустрy Ассоциатион. 2003-01-21. Приступљено 2009-02-19. 
  16. ^ „АЛЕX - Алабама Леарнинг Еxцханге”. алеx.стате.ал.ус. Приступљено 19. 2. 2018. 
  17. ^ Цоммуницатионс, Теxас А&M Енгинееринг (31. 1. 2018). „Студент Сервицес - Цоллеге оф Енгинееринг”. ессап.таму.еду. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 19. 2. 2018. 
  18. ^ Лалленсацк, Рацхаел. „Тхе Аццидентал Инвентион оф тхе Слинкy”. Смитхсониан Магазине (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-20. 
  19. ^ „Слинкy-цоил диполе”. www.нонстопсyстемс.цом. Приступљено 19. 2. 2018. 
  20. ^ „тхе еxпериМЕНТАЛС: еxпериментс - ласер цанон соунд еффецт - Тхе Лаб - Аустралиан Броадцастинг Цорпоратион'с Гатеwаy то Сциенце”. www.абц.нет.ау. Приступљено 19. 2. 2018. 
  21. ^ Феттерман, Wиллиам (1996). Јохн Цаге'с Тхеатре Пиецес. Роутледге. стр. 36. ИСБН 3-7186-5642-6. 
  22. ^ Ласт-Минуте Сурвивал Сецретс: 128 Ингениоус Типс то Ендуре тхе Цоминг Апоцалyпсе анд Отхер Минор ИнцонвениенцесНеопходна слободна регистрација. Цхицаго Ревиеw Пресс, Инцорпоратед. 2015. стр. 24. 
  23. ^ „Тоy Тиме ин Спаце”. Тхе Неw Yорк Тимес. 1985-04-16. Приступљено 2009-02-26. 
  24. ^ „Хонолулу Еxхибит Макес Мусиц”. Тхе Неw Yорк Тимес. 1992-08-02. Приступљено 2009-02-26. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]