Клавир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Клавир (пиано)
Steinway Vienna 011.JPG

Клавир (Piano), је инструмент са диркама код којег се тон производи ударом филцем прекривеним чекићем о металну жицу.[1] Због својих великих техничких и изражајних могућности клавир је један од инструмената са најбогатијом музичком литературом. Опсег клавира обухвата тонове од субконтра A (2A) до c5. Музика за клавир најчешће се пише у два линијска система. Горњи систем се углавном изводи десном руком, и најчешће се записује у виолинском кључу док се доњи систем углавном изводи левом руком и записује у бас-кључу.[2] Извођач чији је инструмент клавир зове се пијаниста.

Историја клавира[уреди]

Клавир је наследник чембала, клавикорда и других некадашњих инструмената са диркама. Општеприхваћено мишљење је да је изумитељ клавира Бартоломео Кристофори, који је своју идеју по први пут реализовао око 1720. године, тако што је уместо тада коришћеног механизма гавранових пера која окидају жицу направио систем чекића који звук производе ударцем о жицу. Тиме је постигао зависност јачине одсвираног тона од јачине удара прста на дирку што је у то време била новост, јер се раније окидањем жице преко механике дирки могла постизати само једна јачина тона. Због овога су се први клавири називали „piano e forte“ (итал. piano e forte - тихо и гласно). Piano e forte је први почео правити Готфрид Зилберман (Gottfried Silberman), немачки израђивач инструмената са диркама. Његови ученици су наставили производњу ових инструмената и усавршавали је у Енглеској и Бечу, по којима су развијени механизми добили имена. Израда клавира са бечком механиком била је најмасовнија на прелазу из 19. у 20. век. Временом ју је потиснула енглеска механика, која је и данас доминантна.

Делови клавира[уреди]

Резонатор и оквир[уреди]

Пресек концертног клавира

Спољашњи део клавира чини дрвено кућиште са три ноге. Само кућиште има облик положене харфе, а на његовој горњој страни се налази поклопац који се може отворити. Две ноге између којих се налазе педали се као и клавијатура налазе на предњем делу кућишта. Трећа нога се налази на задњем делу кућишта.

Унутар кућишта налази се оквир направљен од челика или ливеног гвожђа на коме су затегнуте жице чијим вибрирањем се производе тонови. Око жица за најдубље тонове (од 2A до 1Fis) се налази додатни намотај бакарних нити да би се добила боља звучност. По две жице има сваки тон од 1G до Ais, а по три све остале (H до c5). Жице су причвршћене за металне чивије, чијим се затезањем и отпуштањем клавир штимује.

На дну кућишта се налази дрвени резонатор са попречним ребрима који је направљен од јеловине.

Клавијатура и механизам[уреди]

Механика клавирских чекића
Једна октава клавијатуре клавира

Клавијатура клавира има 88 дирки - 52 беле и 36 црних. Беле дирке су у прошлости по правилу прекриване слојем слоноваче, док се данас за ове сврхе махом користи пластика. Њима су представљени дијатонски тонови C, D, E, F, G, A и H. На црним диркама се свирају повишени дијатонсики тонови који немају своје еквиваленте међу онима који су преко белих већ доступни (нпр. дирка за eis не постоји јер одговара тону f) а којих у једној октави има пет - Cis, Dis, Fis, Gis, Ais или Des, Es, Ges, As, Be.

Притиском прста на дирку покреће се механизам који филцом обложеном чекићу преноси удар прста на клавијатури. Чекић удара жицу и спушта се испод њеног нивоа, како би ова могла слободно да вибрира. Када се прст повуче са дирке, чекић се врати у првобитни положај а на ударену жицу се спушта пригушивач, који спречава даље вибрације.

Педали[уреди]

Педалима се изражајне могућности клавира обогаћују. Најчешће употребљаван је десни педал. Њиме се пригушивачи подижу са жица, дозвољавајући им да слободно вибрирају. Тиме се не постиже само природно вибрирање жица него и слободна |резонанција међу њима.

Леви педал (или итал. Una corda) користи се за постизање меког и баршунастог звука. Његовим притискањем се клавијатура помера мало удесно, заједно са целим механизмом, па чекић уместо у три удара у две жице, или уместо у две у једну.

Средњи педал се ретко користи и велики број клавира израђено је без њега. Ефекти који се постижу употребом средњег педала нису стандардизовани и зависе од произвођача.

Врсте клавира[уреди]

Пијанино[уреди]

Пијанино итал. pianino (деминутив) инструмент је мање величине намењен за кућну употребу и направљен са сврхом уштеде простора. Има мањи резонатор него клавир, због чега су му жице распоређене усправно (енгл. Upright piano). Мањи резонатор значи и мањи волумен звука, али иначе овај инструмент звучи исто као и клавир.

Израђивачи клавира[уреди]

Кроз историју су појављивали се и нестајали бројни градитељи клавира, који су га усавршавали. Ипак постоје неки произвођачи клавира које су се до дан данас одржали. Неки од њих су познати у целом свету:

  • Steinway & Sons
  • Bosendorfer
  • Forster
  • Petrof
  • Grotrian-Steinweg
  • Yamaha
  • Korg
  • Roland
  • ...

Примери из музичке литературе[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Definition of "pianoforte". Приступљено 26. 1. 2017. 
  2. Scholes, Percy A.; John Owen Ward (1970). 978-0-19-311306-0 The Oxford Companion to Music (10th ed.) Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Oxford and New York: Oxford University Press. стр. lvi. 

Литература[уреди]

  • Dolge, Alfred (1911). Pianos and Their Makers: A Comprehensive History of the Development of the Piano from the Monochord to the Concert Grand Player Piano. Covina Publishing Company. 
  • Isacoff, Stuart (2012). A Natural History of the Piano: The Instrument, the Music, the Musicians – From Mozart to Modern Jazz and Everything in Between. Knopf Doubleday Publishing. 
  • Fine, Larry; Gilbert, Douglas R (2001). 978-1-929145-01-0 The Piano Book: Buying and Owning a New or Used Piano (4th ed.) Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Jamaica Plain, MA: Brookside Press. ISBN 978-1-929145-01-0.  Gives the basics of how pianos work, and a thorough evaluative survey of current pianos and their manufacturers. It also includes advice on buying and owning pianos.
  • Good, Edwin M. (2001). 978-0-8047-4549-9 Giraffes, black dragons, and other pianos: a technological history from Cristofori to the modern concert grand (2nd ed.) Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4549-9.  is a standard reference on the history of the piano.
  • Pollens, Stewart (1995). The Early Pianoforte. Cambridge, MA: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11155-3.  is an authoritative work covering the ancestry of the piano, its invention by Cristofori, and the early stages of its subsequent evolution.
  • Sadie, Stanley; John Tyrrell, ур. (2001). 978-0-19-517067-2 The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd ed.) Проверите вредност параметра |url= (помоћ). London: Macmillan Publishers. ISBN 978-0-19-517067-2.  contains a wealth of information. Main article: Edwin M. Ripin, Stewart Pollens, Philip R. Belt, Maribel Meisel, Alfons Huber, Michael Cole, Gert Hecher, Beryl Kenyon de Pascual, Cynthia Adams Hoover, Cyril Ehrlich, Edwin M. Good, Robert Winter, and J. Bradford Robinson. "Pianoforte".
  • Banowetz, Joseph; Elder, Dean (1985). The pianist's guide to pedaling. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34494-6. 
  • Carhart, Thad (2002) [2001]. The Piano Shop on the Left Bank. New York: Random House. ISBN 978-0-375-75862-1. 
  • Ehrlich, Cyril (1990). The Piano: A History. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816171-4. 
  • Giordano, Sr., Nicholas J. (2010). Physics of the Piano. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954602-2. 
  • Lelie, Christo (1995). Van Piano tot Forte (The History of the Early Piano) (на језику: холандски). Kampen: Kok-Lyra. 
  • Loesser, Arthur (1991) [1954]. Men, Women, and Pianos: A Social History. New York: Dover Publications. 
  • Parakilas, James (1999). Piano Roles: Three Hundred Years of Life with the Piano. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08055-1. 
  • Reblitz, Arthur A. (1993). Piano Servicing, Tuning and Rebuilding: For the Professional, the Student, and the Hobbyist. Vestal, NY: Vestal Press. ISBN 978-1-879511-03-3. 
  • Schejtman, Rod (2008). Music Fundamentals. The Piano Encyclopedia. ISBN 978-987-25216-2-2. 
  • White, William H. (1909). Theory and Practice of Pianoforte-Building. New York: E. Lyman Bill. 

Спољашње везе[уреди]