Трговачко право

Леx мерцаториа (лат. Lex marcatoria), често се назива и право трговаца, представља део привредног права које су користили трговци широм Европе током средњег века. Заснива се на сличном енглеском општем праву као систем прилагођене и најбоље праксе, које је реализовано кроз систем трговачких судова дуж главних трговинских путева. Функционисало је као међународно трговинско право. Закон трговаца истицао је уговорне слободе и отуђивост имовине, истовремено одбацујући правне техничке појединости и одлучивање о предметима еx аеqуо ет боно. Посебна карактеристика била је ослањање трговаца на правни систем који су они развили и којим су они управљали. Државе или локалне власти су се ретко мешале или се нису пуно мешале у унутрашњу домаћу трговину. Тржиште под леx марцаториа је цветало и државе су узимале велику количину пореза.

Последњих година, нове теорије другачије тумаче ове средњовековне расправе, сматрајући га као предлог за правну реформу или документ који се користи у инструкцијске сврхе. Ове теорије сматрају да се ова расправа не може описати као скуп закона који су били примењиви у то време, већ као жељу правника да побољша и олакша судске поступке између трговаца. Текст је састављен од 21 одељка и анекса. Одељци описују процедурална питања као што су присуство сведока и однос између овог закона и општег закона. Сматра се грешком да се он дефинише као систем искључиво базиран на уобичајеној пракси, када постоје структуре и елементи из постојећег правног система, као што су уредбе и концепти у складу са Романо-каноничког процедуром.

Историја

Трговачко право је првобитно био скуп правила и принципа одређених од стране трговаца којима се регулише њихово пословање. Састоји се од правила и уобичајених пракси за трговце у Европи, са неким локалним варијацијама. Произашло је из потребе за брзом и ефективном јурисдикцијом, коју спроводе специјализовани судови. Идеја водиља трговачког права је да треба да произилази из комерцијалне праксе, да одговара на потребе купаца и да буде разумљив и прихватљив трговцима. Међународно трговачко право данас дугује неке од основних принципа трговачком праву. Ту спадају избор арбитражних институција, процедура, применљивог закона и арбитара, као и идеја да треба да одражава обичаје, употребу и добру сарадњу међу странкама.

Роба и услуге су се слободно кретале током примене средњовековног трговачког права, чиме се створило више богатства за све укључене. Дискутабилно је и да ли је закон једнак по природи, био спонтан као метода решавања спорова, или се подједнако примењивао на све који су му подређени. Трговачко право је такође било начин на који су локалние заједнице заштитиле своја тржишта. Локални краљеви или лордови уводили су порезе и постављали трговинска ограничења. Године 1303. Едвард I је издао Царта Мерцаториа, повељу страним трговцима у Енглеској, која им је гарантовала слободу трговине, уз одређену заштиту и изузеће по закону. Иако је Едвард II опозвао ту повељу, због жалби енглеских трговаца, страни трговци су задржали већину својих права у пракси, али су се она у великој мери разликовала како је време пролазило, смењивали се догађаји и државне политике.

Администрација

Трговачко право је проистекло из обичаја и пракси међу трговцима и могло се примењивати преко локалних судова. Међутим, трговцима је требало да брзо решавају своје спорове, некада за сат, са најнижим трошковима и најефикаснији могући начин. Јавни судови то нису омогућавали. Суђенје пред судовима одвојило би их од посла, што би значило гублјенје новца. Трговачко право је обезбедило брзу и ефективну правду. То је омогућено кроз неформалне поступке, са либералним процедуралним правилима. Трговачко право је доносило пропорционалне пресуде у оквиру трговинских спорова, у духу "фер цене", добре трговине и једнакости.

Судије су биране према томе колико су добро познавали трговину и према практичном знању. Њихова репутација заснивала се на на томе колико их је јавност доживљавала као познаваоце трговања и њиховој праведности. Постерено, професионално правосуђе развило се преко трговачких судија. Међутим, њихове вештине и репутација и далје ће се ослањати на практична знања о трговачкој пракси. Ове карактеристике представљају важне мере за именованје међународних трговинских арбитара и дан данас.

Трговачко право своје порекло дугује чинјеници да грађански закон недовољно реагује на све веће захтеве трговине, као и на чинјеницу да је трговина у среднјем веку практично била у рукама оних који се могу назвати космополитским трговцима , који су желели брзу и ефикасну надлежност. Спроводило се углавном у специјалним судовима, као што су они еснафски у Италији, или судови у Немачкој и Француској, или као у Енглеској, у Стејпл или Пајпаудер судовима.

Правни концепти

Трговачко право је било саставлјено од таквих употреба и обичаја који су били уобичајени за привреднике и трговце у свим деловима Европе, мало се разликовало на различитим локалитетима по посебним особеностима. Манје процедуралних формалности значило је бржу диспензацију правде, нарочито када је реч о документацији и доказима. Из практичних потреба, средњовековно трговачко право изазвало је "обавезно писанје". Овим, повериоци су могли слободно пренети дуговања на њих. "Обавезно писанје" свргло је потребу за сложенијим облицима доказа, јер је важило као доказ дуга, без додатних доказа; пренос дуга; пуномоћја; или формалну погодба за продају. Трговачко право је такође ојачало концепт партијске аутономије: без обзира на правила трговачког права, странке су увек биле слободне да бирају да ли ће покренути случај пред судом, које доказе ће предати и који ће се закон применити.

Пријем

Закон трговаца је одбијен као космополитански и међународни систем трговачке правде до краја средњовековног времена. Ово је у великој мери резултат усвајања националних кодекса трговачког права. Такође је било повезано са све већом модификацијом локалних обичаја ради заштите интереса локалних трговаца. Резултат замене трговачких законских кодова са национално регулисаним кодексима био је губитак аутономије трговинских трибунала од стране државних судова. Главни разлог за овај развој била је заштита државних интереса.

Национализација трговачког права није занемарила праксу трговаца или њихову прекограничну трговину. Неке институције су наставиле да функционишу, а државне судије су биле постављене за њихову трговачку експертизу, као модерне трговинске судије за решавање спорова. Закони трговаца нису били искорењени, него једноставно кодирани. Национални кодекси су грађени на принципима утврђене комерцијалном трговинском праксом и у великој мери су одражавали значајна правила трговачког права. То је, на пример, био случај у Француској. Трговачки кодекс је публикован 1807. године, где су правила о трговачком праву била очувана тако да регулишу формирање, извршавање и раскид уговора. Заправо, национална држава је реконструисала трговачко право по њеном угледу.

Развој општег права

Лорд Менсфилд је био шампион у укључивању трговачког права у општи закон.

Енглески судови су примењивали трговачке обичаје само ако "сигурни" у њихову природу , "у складу са законом" и "постоје од незапамћеног времена". Енглеске судије су такође захтевале да се тргочаки обичаји докажу пре него што доспеју на суд . Али чак још 1608. године, врховни судија Едвард Коке описао је трговачко право као "део обичног закона", а Вилијам Блекстон ће се касније сложити. Традиција се наставила нарочито под Лордом Мансфиелдом, за кога се каже да је отац енглеског трговачког права. Правила трговачког права су одржавана у животу путем правичности и адмиралских судова у поморским пословима. У САД-у, традиције трговачких закона су преовладале у опште принципе и доктринама комерцијалне правне филозофије.

Историја трговачког права у Енглеској је била подљена на три фазе: прва пре времена Коке, када је то била посебна врста закона - у односу на општи закон - била је извршавана у специјалним судовима за посебну класу заједнице (тј. трговине); друга фаза је била једна од транзиција, трговачко право је извршавано на судовима за општо законодавство, али као орган обичаја, да се докаже као чињеница у сваком појединачном случају сумње; трећа фаза, која се наставила до данашњег дана, датира из периода председништва над краљевом клупом Лорда Менсфилда, под којим се обликовао у трговачко право садашњице. Трговачком праву модерно енглеско право дугује основна начела у закону о партнерству, преговарачким инструментима и трговачким оценама.

Господин Џон Холт (Врховни судија 1689-1707) и Лорд Мансфиелд (Врховни судија, 1756-1888) били су водећи заговорници укључивања трговачког права у општи закон. Холт није завршио задатак, вероватно из сопственог конзервативизма (погледати Клерк в Мартин ) и зато је Лорд Мансфиелд постао познат као "оснивач трговачког права ове земље" (Велика Британија). Док је седео у Гилдхал-у, Лорд Мансфиелд је створио,

тело суштинског трговачког права, логично, праведно, модерно по карактеру и истовремено у складу са принципима општог закона. Било је то због генија Лорда Менсфилда да је усклађивање комерцијалног обичаја и општог закона спроведено са скоро потпуним разумевањем захтева трговачке заједнице и основних принципа старог закона и да је та заједница идеје била доказано прихваћена за обе стране и трговце и адвокате.

— Статут трговаца 1285 (11 Едв I и 13 Едв I) ака "Статут Ацтон Бурнелл"

Међунардони закон трговине и арбитраже

Заповест рговачког права је поново потврђена у новом међународном трговачком закону. Баријере националне трговине су срушене с циљем да уведу трговину. Нови трговински закон је заснован на комерцијалној пракси усмереној на ефикасност тржишта и приватизацији. Решење спорова је такође еволуирало и функционални методи као међународна комерцијална арбитража је сада доступна. Ови развоји су такође привукли заинтересованост емпиријске социологије закона. Принципи средњовековног трговачког права - ефикасност, партијска аутономија и избор арбитратора – примењују се, а арбитратори често доносе пресуде на основи муштерије. Нови трговински закон обухвата велики део међународног трговинског закона.

Садашњи и будући комерцијални (трговински) закон

Збирно, националне државе донекле деле средњевековно трговачко право, али то је далеко од уништења. Локални интереси су тријумфовали у средњевековном добу, баш као и национални интереси данас. Модерна варијанта трговачког права је развијање закона и решавање спорова у сајбер простору. Интернет продавци су најбрже растући трговци у историји. Странке могу решити спорове о доменима. У виртуелном суду документи се подносе и прегледају онлајн – ретко су оспорени пред традиционалним судовима. ИЦАНН УДРП (и то је предлог Брзе Суспензије) и Номиет ДРС су примери тога. Средњовековни, модерни и сајбер простор трговинских закона су суочени са компаративним проблемима извршавања. Решавања проблема су понекад различита, али реакција тржишта је главни подстицај да се усагласи са решењем.

На даље, трговачко право је понекад коришћено у међународним споровима између привредних субјеката. Најчешће, о тим споровима одлучују арбитри којима је понекад дозвољено (експлицитно имплицитно) да примењују принципе трговачко права. Стога, неки правни стручњаци претпостављају транснационалне комерцијалне законе. Најранији и константно унапређиван комплет правила су Транслеx принципи сакупљани и формулисани од стране Клауса Питера Бергера (Колонијски универзитет) и његовог Центра транснационалних закона.

Оно што остаје од прописа трговачког права данас је квалификована вера у саморегулацију трговаца и опирање да предају ефикасност трговачке праксе како би се исказало ограничење.

Литература

• ЈХ Бакер, 'Тхе Лаw Мерцхант анд тхе Цоммон Лаw' (1979) 38 Цамбридге Лаw Јоурнал 295
• ЈС Рогерс, Тхе Еарлy Хисторy оф тхе Лаw оф Биллс анд Нотес (1995) цхаптер 1
• WХ Хамилтон, 'Тхе Анциент Маxим Цавеат Емптор' (1931) 50 Yале Лаw Јоурнал 133, wхо схоwс тхат цавеат емптор невер хад анy плаце ин Роман лаw, ор цивил лаw, ор леx мерцаториа анд wас пробаблy а мистаке wхен имплементед инто тхе цоммон лаw.
• C Гросс анд Х Халл (едс), Селден Социетy, Селецт Цасес он тхе Лаw Мерцхант (1908–32)
• Басил, Бестор, Цоqуиллетте анд Донахуе, Леx Мерцаториа анд Легал Плуралисм: А Лате Тхиртеентх Центурy Треатисе анд Итс Афтерлифе (1998)
• Г Малyнес, Цонсуетудо вел леx мерцаториа (Лондон, 1622)
• W Митцхелл, Тхе Еарлy Хисторy оф тхе Лаw Мерцхант (Цамбридге, 1904)
• Јохн Wиллиам Смитх, Мерцантиле Лаw (ед. Харт анд Симеy, 1905).
• Wyндхам Беаwес, Леx Мерцаториа: Ор, А Цомплете Цоде оф Цоммерциал Лаw, Ф. C. анд Ј. (Ривингтон, 1813)

Спољашње везе

• Тхе Леx Мерцаториа он-лине Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јануар 2009)
• Тхе 'Лаw Мерцхант' анд тхе Фаир Цоурт оф Ст. Ивес, 1270–1324 бy Степхен Едwард Сацхс
• Боудреауx он Лаw анд Легислатион Подцаст он лаw вс. легислатион, инцлудинг модерн апплицатионс оф леx мерцаториа анд ецономиц тхеорy. ЕцонТалк ат Ецонлиб
• Транс-Леx, а ресеарцх анд цодифицатион платформ фор транснатионал лаw / леx мерцаториа
• Геса Барон: До тхе УНИДРОИТ Принциплес оф Интернатионал Цоммерциал Цонтрацтс форм а неw леx мерцаториа? Архивирано на сајту Wayback Machine (13. април 2018)
• Бернард Аудит: Тхе Виенна Салес Цонвентион анд тхе Леx Мерцаториа Архивирано на сајту Wayback Machine (12. март 2018)
• CISG (text)
• History and current implications of Lex mercatoria