Пређи на садржај

U sedlu sa đavolom

С Википедије, слободне енциклопедије
У седлу са ђаволом
Постер филма
Изворни насловРиде wитх тхе Девил
РежијаАнг Ли
СценариоЏејмс Шејмус
Базирано нароману Wое То Ливе Он, Данијела Вудрела
Главне улогеТоби Магвајер
Скит Улрик
Година1999.
Трајање139 минута
Језикенглески
Буџет35.000.000 долара
Зарада635,096 долара[1]
Веб-сајтwww.universalstudiosentertainment.com/ride-with-the-devil/
IMDb веза

У седлу са ђаволом (енгл. Ride with the Devil) је амерички ревизионистички ратни вестерн филм из 1999. године, режисера Анг Лија.

Подаци о филму

[уреди | уреди извор]

Главне улоге

[уреди | уреди извор]

Оно што је већини људи са наших простора 90-тих година донело велику несрећу и патњу, америчком књижевнику Данијелу Вудрелу је донело инспирацију. Као мало који амерички писац, он је у распаду бивше Југославије, односно у насиљу које је тај распад проузроковао, нашао доста сличности са најкрвавијим и најтрауматичнијим догађајем америчке историје - Америчким грађанским ратом. Његов роман Wое То Ливе Он је тим догађајима приступио из перспективе на коју обично нисмо навикли у делима која обрадују то раздобље јер је пратио судбине обичних, малих људи које политика није занимала и који су се у сукоб укључили стицајем несретних околности и мимо своје воље. Тај роман је постао један од највећих бестселера 90-тих, па је било логично да на њега око баци и Холивуд. Екранизација овог романа је изазвала доста изненађења, али највише у кадровском смислу - осим што "У седлу са ђаволом" представља глумачки деби популарне америчке кантауторке Џуел, режија је поверена угледном тајванском режисеру Анг Лију, чија су специјалност до тада биле углавном сентименталне драме. Међутим, док је америчка критика углавном благонаклоно дочекала овај филм публика није, због чега овај квалитетан филм није забележио и адекватан финансијски успех.

Филм започиње у пролеће 1861. године у претежно робовласничкој држави Мисури, која је формално остала верна Унији, делом и због великог броја немачких имиграната и њихових потомака међу које спада и млади Џејк Родел (Тоби Магвајер). I док се већина његових сународника определила за Север, Џејк одлучује бити веран свом најбољем пријатељу Џеку Булу (Скит Улрик), младом робовласничком аристократи чијег су оца убили припадници унионистичких паравојних формација званих Џејхокери. Џејк и Џек Бул се прикључују Бушвакерима, јужњачким герилцима који су се супротставили северњачкој војсци, а у њиховој групи је и Данијел Холт (Џефри Рајт), црни бивши роб којем је његов господар, један од чланова дружине и аристократа Џорџ Клајд (Сајмон Бејкер), поклонио слободу па бивши роб покушава да се одужи свом бившем господару као његов телохранитељ и пријатељ. Након годину и по дана Мисури је опустоштен прљавим герилским ратом у којем се не бирају средства, а Џејк и Џек Бул често са својих руку морају прати крв људи са којима су донедавно живели у слози и миру. Њихова дружина, након што је једва спасила живе главе, проналази уточиште на крај једне јужњачке фарме гдје им храну доноси лепа удовица Сју Ли Шели (Џуел Килшер) и с којом ће Џек Бул започети љубавну везу. Након што и та фарма постане метом напада у којем Џек Бул страда, Џејк ће Сју Ли Шели отпратити дубље на југ у безбедности код јужњацких јатака, а потом се поновно прикључити групи од око 400 јужњацких герилаца која спрема спектакуларни напад на просеверњачки град Лоренс у Канзасу под вођством чувеног јужњацког герилског вође Вилијама Кантрила. Герилци у нападу на град масакрирају готово све војно способне мушкарце (Масакр у Лоренсу), али их потом врло брзо разбија северњачка коњица при чему и Џејк и Данијел Холт буду рањени а Џорж Клајд гине. Након тога Џејк и Данијел одлазе код јатака код којих су оставили Сју Ли Шели која је у међувремену родила дете Џека Була, након цега Џејк почиње преиспитивати своје даље учешце у рату...

О филму укратко

[уреди | уреди извор]

Анг Ли је овим филмом вероватно разуверио све скептике који су сумњали у то да је он способан режирати акционе сцене; иако их овај филм има релативно мало, односно нису претерано спектакуларне, гледаоцима це дуго остати у сећању због бруталности и крволочности које осликавају. Оно што филму даје епски карактер је пре свега Лијево настојање да детаљно ослика своје ликове, па су најбоље сцене филма ипак оне у којима Џејк, Данијел, Џек Бул и други герилци у паузама измеду борби покушавају пронаћи неки смисао ситуације у којој су се нашли. Очигледно је да се Ли много угодније осећао режирајуци те секвенце што филм продужује на више од два сата. Глума је, као што је то обичај код Лијевих филмова, на завидној висини, иако се за Тобија Магвајера може рећи да је у неку руку његов лик готово немогуће разликовати од лика који је тумачио у филму Кућна правила. Скит Улрик је прилично површан јужњачки аристократа, док је право откриће Џефри Рајт у улози бившег црног роба а који се бори за Конфедерацију из сложених мотива који ће се открити тек пред крај филма. Од епизодиста је добро поменути и Џонатана Рајс-Мејерса као психопатског герилца - крвожедног и хладнокрвног убицу, а такоде се мора признати да је кантри певачица Џуел добро обавила свој први глумачки посао. Иако је Ли у суштини добро обавио посао, "У седлу са ђаволом" није филм који је могао претендовати на Оскара, и то захваљујући томе што у другом делу филма Ли губи ритам превише развлачећи прицу и разочарава максимално предвидљивом завршетком. Свему томе треба додати и неке недоречености у мотивацији ликова, док је са друге стране за сваку похвалу труд око аутентичности због којег су глумци увежбали аутентичан говор какав је био на америчком Средњем Западу средином 19. века. Оно што можда ипак највише нервира је то што сценариста Шејмус и режисер Ли нису доследни - док нам на почетку показују како је рат у стању на најбруталнији могући начин расцепити некада хармоничну заједницу и окренути брата против брата, дотле пред крај филма одустају од било каквог моралног преиспитивања и нуде нам старомодну и предвидљиву романсу као решење за све светске проблеме. Иако Лијев филм у неку руку представља неуспех, ипак је то занатски добро урађено и узбудљиво дело које це гледаоцима са простора бивше Југославије изгледати као прилицно непријатни дежа ви [тражи се извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Риде wитх тхе Девил (1999)”. Боx Оффице Мојо. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]