Убиство Кити Ђеновезе

С Википедије, слободне енциклопедије
Kiti Đenoveze
Kiti Djenoveze
Пуно имеKetrin Suzan Đenoveze
НадимакKiti
Датум рођења7. jul 1935.
Место рођењаBruklin, Njujork, Sjedinjene Američke Države
Датум смрти13. mart 1964.
Место смртиKvins, Njujork, Sjedinjene Američke Države
Узрок смртиUbistvo - ubodne rane od noža
ЗанимањеKonobarica

Ubistvo Kiti Đenoveze (en. Catherine Susan Genovese – Kitty Genovese) се догодило у Квинсу, Њујорку (ен. Queens, New York ), 13.03.1964. у раним јутарњим часовима испред зграде у којој је живела.

Млада 28-годишња Кити се враћала са посла када ју је испред зграде напао Винстон Мозли (ен. Winston Moseley). Кити је избодена, а затим и силована, док није преминула због нанетих повреда.

Ово убиство постало је познато медијима, а касније и целом свету због чињенице да су му сведочили комшије из суседних зграда, од којих нико није адекватно реаговао нити позвао помоћ.

Живот Кити Ђеновезе[уреди | уреди извор]

Кити Ђеновезе је рођена у Бруклину (ен. Brooklyn), Њујорк, 07.07.1935. године. Њени родитељи Рејчел и Винсент Ђеновезе (ен. Rachel and Vincent Genovese) су имали петоро деце од којих је Кити била најстарија. Кити је завршила средњу школу [[Prospect Heights High School]] у Њујорку, након чега се њена породица због убиства којем је њена мајка сведочила преселила у Нови Канан (ен. New Canaan), Конектикат (ен. Connecticut), док је Кити остала у Њујорку.

Из Бруклина се сели у Квинс, где се запошљава као конобарица у кафићу Ev’s 11th Hour. Деценију касније се са девојком Мери Ен Зилонко (ен. Mary Ann Zielonko) преселила у апартман у Кју Гарденсу (ен. Kew Gardens), мирном кварту где су углавном становали припадници средње класе.

Убиство[уреди | уреди извор]

Кити се 13. Марта 1964. године враћала из кафића у ком је радила, око 3 и 20 ујутру и паркирала се близу своје зграде. Излазећи из аута, приметила је како јој прилази мушкарац са ножем у руци. Почела је да бежи ка улазним вратима своје зграде, међутим мушкарац ју је сустигао, убовши је два пута у леђа. Кити је почела да вришти: “Боже! Убо ме је! Молим вас помозите! Молим вас помозите!”.

Комшија, Роберт Мозер (ен. Robert Mozer), из суседне зграде викнуо је: “Остави ту девојку на миру!” што је уплашило и на кратко отерало нападача. Кити, озбиљно повређена, успела је да се сакрије близу улаза своје зграде. Десет минута касније, видевши да јој нико не прилази у помоћ, нападач се вратио, нанео јој још неколицину убода, а затим је силовао, узео новац и побегао. Нашла ју је комшиница, блиска другарица, Софија Фарар (ен. Sophia Farrar) која је викала да неко позове полицију. Након пар минута,стигле су полиција и хитна помоћ која је покушала да је спаси, али је због нанетих повреда умрла у амбулантним колима, на путу до болнице.

Винстон Мозли[уреди | уреди извор]

Винстон Мозли (ен. Winston Moseley) рођен је 1935. године у Квинсу. Поседовао је кућу у Јужном Озоне парку (ен. South Ozone Park), где је и живео. Био је запослен у Remington Rand-u, где је управљао пословним машинама. [1] Његова мајка Фани Мозли (ен. Fannie Moseley) му је тек у касном детињству саопштила да Алфонс Мозли (ен. Alphonse Moseley) заправо није његов биолошки отац. Родитељи су му често били раздвојени, а Винстон је био бистро дете опчињено мравима.

Мозли је оженио Паулину 1954. године са којом се касније и развео, затим оженивши Елизабет Грант (ен. Elizabeth Grant) 1961. године. Имао је троје деце из та два брака. [2]

Тада 29-годишњи Винстон, без дотадашњег криминалног досијеа, признао је приликом сведочења да је убио Кити и описао цео злочин до детаља, поткрепљујући физичке доказе. Рекао је да се возио више од сат времена у ноћи 13. марта 1964. тражећи жртву, када је око три сата ујтру спазио Кити. Нагласио је да није имао никакав мотив и да је просто тражио жене за жртве, јер се оне нису много опирале. [3]

Мозли је у свом признању изјавио да када је први пут чуо комшије како довикују да престане и да се склони од Кити, на кратко се повукао да би променио капу и сакрио лице, како га не би препознали. Такође је нагласио да је имао осећај да ће се сва светла из станова околних зграда погасити и да ће се људи повући без покушаја да помогну, што се и десило.

“Вратио сам се да завршим шта сам започео”, признао је на суду Мозли. Додао је да када се вратио до већ повређене Кити, она је још увек лежала на поду јецајући за помоћ. Тада је већ доста искрварила. Рекао је да не зна колико ју је пута убо, али да је то радио све док није испустила и последњи дах. [4]

Полицијска истрага[уреди | уреди извор]

Било је 4 сата ујутру када је полиција закуцала на врата Мери Ен Зиелонко, дугогодишње девојке Кити Ђеновезе. Тек око 7 ујутру дошао је детектив Мишел Санг (ен. Mitchell Sang) да испита Мери Ен, затекавши ту и комшију Карла Роса (ен. Karl Ross) који је тешио Мери Ен уз алкохол. Детектив је напослетку ухапсио Карла због сметњи у разговору и нереда, сматрајући га наметљивим, а помало и сумњивим.

Касније су стигли и детективи за убиства Џон Керол (ен. John Carroll) и Џери Бернс (ен. Jerry Burns) који су испитивали Мери Ен о њеној вези са Кити. Цео разговор је добио непријатно и неумесно преусмерење искључиво на сексуални живот две девојке. Испитивање је трајало шест сати. Детективе је и у разговору са комшијама занимао само емотивни и приватни живот Мери Ен и Кити. Мери Ен је на крају сматрана главном осумљиченом. [5]

Пет дана након убиства Кити Ђеновезе ухапшен је Винстон Мозли током пљачке. Он је одмах признао злочин који је починио, признавши притом још два убиства. Двадесетчетворогодишњу Ени Меј Џонсон (ен. Annie Mae Johnson) је силовао, упуцао, а затим и спалио у њеном стану у Јужном Озоне парку у фебруару, док је другу девојку, Барбару Кралик (ен. Barbara Kralik) која је имала само 15 година, силовао и избо у кући њених родитеља у Спрингфилд Гардену претходне године у јулу.

Мозли никад није осуђен за убиства Ени Меј I Барбаре, иако је описао све детаље убистава за које се сматра да их је само убица могао знати. [4]

Суђење[уреди | уреди извор]

Мозли је оптужен за убиство Кити Ђеновезе, али не и за убиства остале две девојке, Барбаре и Ени Меј, које је тврдио да је починио. Разлог за то јесте компликација у пресуди, јер је још један човек Алвин Мишел (ен. Alvin Mitchell) признао да је убио петнаестогодишњу Барбару Кралик. [2]

Винстоново суђење почело је 8. јуна 1964. године, пред Првостепеним судом коме је преседавао судија Ирвин Ј. Шапиро (ен. Irwin J. Shapiro). На почетку, одбрана Винстона Мозлија тврдила је да није крив због лудила. Међутим, током суђења Мозли је детаљно описао догађаје убистава Кити, Барбаре и Ени Меј, као и остала силовања и пљачке, због чега је проглашен правно здравим. Порота је већала седам сати и на крају су одлучили да га прогласе кривим 11. јуна у 10:30 часова. [6] Седам дана касније званично је осуђен за убиство првог степена на смртну казну. У то време у Њујорку је још увек био на снази закон о смртној казни помоћу електричне столице. Када је пресуда изречена Мозли није показивао емоције. Ипак, већина у судници се радовала. Чак је и сам судија изјавио: “Не верујем у смртне казне, али када видим овакве монструме, не бих оклевао да им и сам пресудим!”. [5]

Државни Апелациони суд у Њујорку 1. јуна 1967. године утврдио је да је Првостепени суд погрешио тиме што је одбацио доказе о менталном стању Мозлија на његовом саслушању. Мозлијева казна смањена је на доживотни затвор. [4]

Реакција јавности[уреди | уреди извор]

Овај догађај није одмах добио медијску пажњу. Тек две недеље након бруталног инцидента, када је начелник полиције града Њујорка, Мајкл Џ. Марфи (ен. Michael J. Murphy) рекао новинару Абрахаму Росенталу (ен. Abraham Rosenthal) о убиству, и додао да сматра да је "Прича из Квинса за памћење" , започета је истрага и писање новог чланка. [7][8]

Реакција јавности се изгледа није променила. Према чланку Њујорк Тајмса из 28.12.1974, десет година након убиства Кити Ђеновезе, 25-огодишња Сандра Зелер (ен. Sandra Zahler) је пребијена и убијена у раним јутарњим часовима на Божић у стану који је надгледао место убиства Кити. Комшије су рекле да су чуле вриске и "жестоку борбу" али поново ништа нису учиниле. [9]

Појаве необазирања на невоље људи који су се нашли у тешкоћама, па и у смртној опасности, и непристицање у помоћ, и кад је то понашање у супротности моралним нормама, постале су подстицај за систематска емпиријска истраживања о помагању и непомагању другима. Такво понашање "посматрача који ништа не предузима" било је шездесетих година повод за истраживање Латане и Дарли (ен. Latane and Darley). [10]

Њујорк Тајмс[уреди | уреди извор]

Тајмсов наслов „38 људи који су видели убиство нису звали полицију" који је написао Мартин Гансберг (ен. Martin Gansberg)је објављен две недеље након убиства. Чланак је првенствено објављен са грешком "37 људи који су видели убиство нису звали полицију" али је касније исправљен. У чланку је описан догађај убиства Кити Ђеновезе и детаљно описано како 38 очевидаца није ништа урадило да помогне.

Чланак је привукао пажњу јавности, јер су уочени мањак емпатије, отуђење и деперсонализација живота у великом граду. [11]

Алтруизам[уреди | уреди извор]

Алтруизам (лат. alter - други) представља несебичну бригу за добробит других људи. Термин означава животни став који укључује несебичност, наклоност, љубав према другоме и спремност да му се помогне, по цену личне штете и жртве, без икакве накнаде или спољашње награде. [12] Термин алтруизам први је употребио Огист Конт око 1830. године. Супротан појам је егоизам.

Према Аронфриду (ен. Aronfreed), једном од стручњака за питање социјализације, алтруистичко понашање садржи следеће три карактеристике:

  1. уживљавање у психичко стање другога
  2. антиципацију пријатних последица наших поступака за другога
  3. властито задовољство својим поступком [13]

Шварц (хе. שלום שוורץ) заступа мишљење да се о алтруистичком понашању може говорити само у случају када се поступа према интернализованим моралним нормама. Без знања о томе шта је морално, без трајних диспозиција да се према моралним нормама, а које постају регулатори наших поступака, поступа и без њиховог активирања у ситуацијама на које се норме могу применити, нема алтруистичког понашања. [14]

На основу истраживања процеса доношења одлуке која претходи алтруистичком понашању, закључује да је за предузимање алтруистичког акта потребно да постоје:

  1. намера да се предузме нешто што је добро за другога
  2. осећање одговорности за поступак за који се оцењује да је од користи за другога
  3. знање да је тај поступак у складу са друштвеним моралним нормама [15]

Алтруистички чинови спадају под шире просоцијално понашање, које описује свако понашање које помаже другој особи, без обзира који је мотив иза тога. Просоцијална понашања нису нужно алтруистична. Алтруистички чин је фундаментално несебичан: особа је мотивисана искључиво жељом да помогне неком коме је то потребно, док је просоцијално понашање свако понашање које помаже другом, без обзира на то да ли мотив себичан или несебичан.

Дифузија одговорности[уреди | уреди извор]

Дифузија одговорности је појава коју су такође описали Латане и Дарли. Претпоставили су да што је више проматрача у некој кризној ситуацији, то је мања вероватноћа да ће неко помоћи. Њиховом истраживању и потврђивању ове претпоставке, претходио је трагичан догађај у Њујорку којем је Кити Ђеновезе изгубила живот. [15]

Ефекат посматрача[уреди | уреди извор]

Ефекат посматрача је специфична врста дифузије одговорности - када реакције људи у одређеним ситуацијама зависе од присуства других. Настаје када више појединаца посматра како се одвија ситуација, а не реагују јер знају да би неко други могао реаговати и због тога имају мањи осећај одговорности. [15]

Утицај догађаја на друштво[уреди | уреди извор]

9-1-1[уреди | уреди извор]

WНYЦ - јавни Њујоршки радио, изјавио је како је „чувено убиство помогло у стварању 9-1-1 система”. Све до 1960их није постојао централни број који су људи звали у хитним случајевима. [16] [17]

Уметност[уреди | уреди извор]

Поред разних књига из психологије, о убиству Кити Дјеновезе се може читати и чути у разним књигама за ширу јавност, телевизијским програмима, песмама.

Неки од филмова и тв серијала су:

  • филм The Witness из 2015. године
  • филм Death Scream из 1975. године
  • серијал Perry Mason, епизода "The Case of the Silent Six"
  • серијал Law & Order епизода "Remand"
  • серијал History's Mysteries, епизода 15.2 "Silent Witnesses: The Kitty Genovese Murder"

Нека од књижевних дела инспирисана овим догађајем су:

  • кратка прича "The Whimper of Whipped Dogs" од Харлана Еллисона (ен. Harlan Ellison)
  • стрип The Watchmen
  • књига Twisted Confessions: The True Story Behind the Kitty Genovese and Barbara Kralik Murder Trials
  • књига "No One Helped": Kitty Genovese, New York City, and the Myth of Urban Apathy (2016), од Марсије Гала (ен. Marcia M. Gallo)

Музика:

  • Фил Охова (ен. Phil Ochs) песма "Outside of a Small Circle of Friends"
  • Руби Лин Рејнерова (ен. Ruby Lynn Reyner) песма "Kitty"
  • Песма корејског инди рок бенда Нел - "Dear Genovese"

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цоок, Кевин (2014). Киттy Геновесе: Тхе Мурдер, Тхе Бyстандерс, Тхе Цриме Тхат Цхангед Америца. Неw yорк цитy: W. W. Нортон & Цомпанy. ИСБН 978-0-393-23928-7. 
  2. ^ а б Пелонеро, C. (2014). Киттy Геновесе: А труе аццоунт оф а публиц мурдер анд итс привате цонсеqуенцес. Скyхорсе публисхинг. 
  3. ^ Агграwал, Анил (2010). Нецропхилиа: Форенсиц анд Медицо-Легал Аспецтс. Неw Yорк цитy: ЦРЦ пресс. ИСБН 978-1-42008-913-4. 
  4. ^ а б в МцФадден, Роберт D. (2016-04-04). „Wинстон Моселеy, Wхо Киллед Киттy Геновесе, Диес ин Присон ат 81”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 2022-04-22. 
  5. ^ а б Едиторс, Хисторy цом. „Киттy Геновесе”. ХИСТОРY (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-22. 
  6. ^ „А Црy ин тхе Нигхт - Тхе Киттy Геновесе Мурдер — Прологуе — Цриме Либрарy он труТВ.цом”. wеб.арцхиве.орг. 2013-03-22. Архивирано из оригинала 22. 03. 2013. г. Приступљено 2022-04-22. 
  7. ^ Расенбергер, Јим (2004-02-08). „Киттy, 40 Yеарс Латер”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 2022-04-22. 
  8. ^ Наст, Цондé (2014-03-03). „А Цалл фор Хелп”. Тхе Неw Yоркер (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-22. 
  9. ^ МцФадден, Роберт D. (1974-12-27). „А Модел'с Дyинг Сцреамс Аре Игноред Ат тхе Сите оф Киттy Геновесе'с Мурдер”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 2022-04-22. 
  10. ^ „Бyстандер Еффецт анд Диффусион оф Респонсибилитy | Симплy Псyцхологy”. www.симплyпсyцхологy.орг. Приступљено 2022-04-22. 
  11. ^ Росентхал, А. M. (1964). Тхиртy-Еигхт Wитнессес: Тхе Киттy Геновесе Цасе. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-21527-6. 
  12. ^ Видановић, Иван (2006). Речник социјалног рада. Београд. ИСБН 9788690418343. 
  13. ^ Аронфреед, Јустин (1968). Тхе социализатион оф интернализед цонтрол овер бехавиоур. Неw Yорк: Неw Yорк: Ацадемиц Пресс. 
  14. ^ Сцхwартз, Схалом Х. (1970). Морал Децисион Макинг анд Бехавиор. 
  15. ^ а б в Рот, Никола (2003). Основи социјалне психологије. Београд: Завод за удзбенике и наставна средства. 
  16. ^ „Ан Ицониц Мурдер Хелпед Цреате тхе 911 Сyстем | WНYЦ | Неw Yорк Публиц Радио, Подцастс, Ливе Стреаминг Радио, Неwс”. WНYЦ (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-22. 
  17. ^ „Хисторy оф 911: Америца'с Емергенцy Сервице, Бефоре анд Афтер Киттy Геновесе”. Индепендент Ленс (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-22. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ubistvo_Kiti_Đenoveze&oldid=26790628”