Уговор о складиштењу

Уговор о складиштењу јесте такав уговор о обављању привредних услуга у коме се једна страна, складиштар, обавезује да прими на чување одређену робу I да преузме потребне или уговорене мере ради њеног очувања у одређеном стању I да је преда на захтев друге уговорне стране, оставодавца или другог овлашћеног лица, односно имаоца складишнице, а оставодавац се обавезује да му за то плати одређену накнаду односно провизију.

Карактеристике

По својим карактеристикама овај уговор спада међу именоване, двострано обавезујуће, теретнетеретне, уговоре са трајним престацијама, неформалне, формуларне уговоре и , по правилу, уговоре интуиту персонае. Према одредбама Закона о облигационим односима [1] овај уговор се закључује сагласношћу воља уговорних страна о његовим битним елементима, а то је роба која је предмет чувања. Сама предаја робе јесте акт извршења уговора. По техници закључивања, овај уговор спада међу формуларне уговоре, јер се закључује приступањем оставодавца општим условима пословања складиштара. Може се закључити I конклудентним радњама, али никако ћутањем складиштара.

Значај

Уговор о ускладиштењу има вишеструки правни значај. Овом делатношћу се омогућава специјализација привредних услуга, оствараују се значајни економски ефекти, јер се чување робе поверава квалификованом субјекту, уместо да сваки привредни субјект за себе обавља делатност чувања сопствене робе. Такође, овлашћењем одређених складишта да издају складишнице, које могу да циркулишу независно од робе, омогућује се симболичка циркулација робе, чиме се олакшава промет робе.

Врсте складишта

• Јавна складишта - организације које су дужне да приме на чување робу од сваког оставодавца уколико располажу одговарајућим слободним простором. Постоје јавна складишта општег типа која су дужна да приме на чување сваку робу, јавна складишта специјализованог типа која су дужна да на чување приме само ону робу за чије су чување регистрована и за чије чување располажу одговарајућим уређајима и опремом. Ова складишта могу издавати складишницу као хартију од вредности са традиционалним својством и робни запис за пољопривредне производе.
• Царинска складишта - користе се у међународном промету робе која се увози или извози, пре обављања потребних царинских формалности. Царина се на овако ускладиштену робу плаћа приликом напуштања складишта. Постоје у местима у којима постоје царинарнице и роба која с налази у њима је под сталним царинским надзором. I ова складишта су овлашћена да издају складишнице.
• Сместишта - врсте складишта које оснивају спољнотрговинске организације ради складиштења робе које оне увозе или извозе, пре него што се изврши њено царињење. Роба је под сталним царинским надзором, а царина се плаћа приликом дефинитивног извоза или увоза. Нису овлашћени да издају складишнице.
• Консигнациона складишта - оснивају их заступници иностраних компанија ради ускладиштења увезене робе до њене продаје домаћем купцу. Царина се плаћа приликом продаје. Роба се налази под царинским надзором. Ова складишта нису овлашћена да издају складишнице.
• Пијаце на велико - складишта која се оснивају ради бољег снабдевања трговине на мало. Ова складишта такође нису овлашћена да издају складишнице.

Обавезе складиштара (права оставодавца)

Прво, обавеза пријема робе. Јавна складишта имају обавезу на основу самог закона, уколико су испуњени прописани услови, да приме, зависно од своје врсте, одговарајућу робу сваког оставодавца. Остала складишта ову обавезу могу имати само на основу уговора. Затим, обавеза чувања робе. То је основна обавеза складиштара, па је у том циљу он обавезан да предузима све потребне и уговорене мере. Треће, обавеза вођења складишне књиге. Складишна књига предтавља регистар закључених уговора о ускладиштењу хронолошкимредом. Такође, складиштар има обавезу да води и матичну књигу складишница у којој се налазе копије свих издатих складишница. Четврто, обавеза издавања складишнице. Складишта које имају овлашћење да их издају, дужна су да издају складишницу на захтев оставодавца. Уколико оставодавац не поднесе овакав захтев, оваква складишта, као и она која не поседују овлашћење да их издају, оставодавцу само издају потврду о пријему робе на чување. Пето, обавеза омогућавања прегледа робе. Складиштар је дужан да омогући овлашћеном лицу преглед робе и узимање узорака. Затим, ту је и обавеза старања о интересима оставодавца. Тако кад прима робу на чување од стране трећег лица ( шпедитер,превозилац) за рачун оставодавца, складиштар је дужан да обезбеди права оставодавца према том трећем одговорном лицу (приговор, састављање записника). Седмо, обавеза извршења налога остводавца. ЗОО не предвиђа ову обавезу, али може бити уговорена. Налози се могу односити на вршење неких фактичких или правних радњи. На крају, ту је обавеза предаје ускладиштене робе овлашћеном лицу. Складиштар је дужан да у свако доба оставодавцу или законитом имаоцу складишнице преда робу.

Права складиштара (обавезе оставодавца)

Право обавештавања о својствима робе. Оставодавац је, приликом предаје робе на чување, дужан да обавести складиштара о свим својствима робе, посебно о оним која су битна за чување. Уколико је оставодавац пропустио да изврши ову обавезу, складиштар се може ослободити одговорности, ако је губитак или оштећење робе у узрочној вези са тим пропуштањем. Друго, право на накнаду, односно провизију. Складиштар има право на провизију која је уговорена тј. одређена тарифом или која је уобичајена. Плаћа се по правилу по издавању робе, али може се уговорити и сукцесивно плаћање. Треће, право на накнаду трошкова. Складиштар има право на накнаду тошкова за очување робе (трошкови осигурање, царине...). Затим, право законске залоге. Ради обезбеђења својих потраживања из уговора о ускладиштењу, складиштар има законско право залоге на роби која је предмет уговора. Такође, складиштар има и право на продају робе у одређеним случајевима: када продају захтева ималац варанта, када је истекао рок чувања робе, а роба није подигнута ни у накнадном року, када искористи своје законско право залоге.

Одговорност складиштара

Складиштар одговара за оштећење или губитак робе, осим ако докаже да је штета настала услед околности које се нису могле избећи или отклонити или је проузрокована кривицом оставодавца, манама или природним својствима робе или неисправном амбалажом. Закон о облигационим односима прихвата принцип ограничене одговорности складиштара. Он Одговара само до висине стварне штете( вредности робе). Као стварна вредност робе узима се она вредност коју је оставодавац пријевио складиштару приликом предаје робе.Изузетно, складиштар одговара за целокупну штету (стварна штета и измакла добит), ако је штету проузроковао крајњом непажњом или намерно, а то доказује оставодавац или друго овлашћено лице. Да би постојала одговорност складиштара неопходно је да прималац робе приликом пријема стави приговор складиштару на видљиве мане. Ако се ради о невидљивим, прималац је дужан да на поуздан начин обавести складиштара у року од 7 дана од преузимања робе, иначе ће се сматрати да је роба уредно примљена. Рокови нису прекулзивни, њима се само пребацује терет доказивања на примаоца робе.

Литература

• ,,Трговинско право", Мирко Васиљевиц, 2011., Правни факултет Универзитета у Београду, дванаесто допуњено издање
• Закон о облигационим односима ("Сл. лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 - одлука УСЈ и 57/89, "Сл. лист СРЈ", бр. 31/93 и "Сл. лист СЦГ", бр. 1/2003 - Уставна повеља)[2]