Uliks (роман)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уликс
Насловна страна првог издања
Настанак
АуторЏејмс Џојс
ЈезикЕнглески
Садржај
Жанр / врста делаМодернистички роман
ЛокализацијаДаблин, 16–17. јун 1904
Издавање
ИздавачСилвија Бич
Датум2. 2. 1922.
Број страница732, у два тома
Тип медијаШтампа: књига са тврдим повезом
Класификација
OCLC ?54106672
DDC ?823.912

Уликс (енгл. Ulysses) је модернистички роман ирског писца Џејмса Џојса. Први пут је објављен у наставцима у америчком журналу, Литтле Ревиеw (Мали Преглед), од марта 1918. до децембра 1920. године, а потом га је 2. фебруара 1922. године, на Џојсов четрдесети рођендан, целог објавила Силвија Бич у Паризу. Сматран је једним од најважнијих дела модернистичке књижевности.[1] Диклен Киберд је рекао да пре Џојса ниједан писац фикције није тако осмислио процес размишљања.[2] Име Уликс изведено је од латинског имена Одисеј, хероја Хомерове епске поеме Одисеја. Роман успоставља низ паралела између поеме и романа, са структуралном везом између ликова и искустава Леополда Блума и Одисеја, Моли Блум и Пенелопе, Стивена Дедалуса и Телемаха. Роман је веома алузиван и истовремено садржи стилове различитих епоха енглеске књижевности. Од објављивања, књига је изазвала многе полемике и контраверзне ситуације, почевши од суђења због опсценог садржаја. Године 1921. у Америци је дошло до судског гоњења због опсцености у роману, а у наредним деценијама су уследиле критичке расправе. Због тока свести, пажљиве структуре, богате карактеризације, обилног хумора, игре речи, пародија и алузија, овај роман се сматра једним од највећих дела у књижевности. Широм света, Џојсови обожаваоци данас славе 16. јун као Блумсдеј.[3][4]

Позадина[уреди | уреди извор]

Џојс се први пут сусрео са ликом Одисеја/Уликса у Уликсовима авантурама које је написао Чарлс Лемб као адаптацију Хомеровог дела. Ово име је инспирисало Џојса да у школи напише есеј о лику под називом Мој омиљени херој.[5][6] Џојс је сматрао Уликса једним свеобухватним ликом у књижевности. Размишљао је о томе да назове своју збирку прича Даблинци (1914) именом Уликс у Даблину[7], и ова идеја је постојала све док није написан огроман роман под називом Уликс 1914.

Локације[уреди | уреди извор]

Уликс Мапа Даблина[8]
  1. Кућа Леополда Блума у Еклс улици број 7[9] – епизода 4 (Калипсо), епизода 17 (Итака) и епизода 18 (Пенелопа)
  2. Пошта, Вестленд Роу, епизода 5 (Лотофази)
  3. Свенијева фармација, улица Ломбард, Линколн плејс[10] (где је Блум купио сапун). Епизода 5 (Лотофази)
  4. Фрименс журнал, улица Принца[11] која излази на улицу О’Конел, епизода 7 (Еол), не тако далеко од продавнице слаткиша Грахама Лемона, Доња О’Конелова улица 49, где почиње епизода 8 (Лестригонци)
  5. Дејви Бирнанов паб – епизода 8 (Лестригонци)
  6. Национална билблиотека Ирске – епизода 9 (Сцила и Харибда)
  7. Хотел Ормонд – обала реке Лифи, епизода 11 (Сирене)
  8. Паб Барнија Кирнана – епизода 12 (Киклоп)
  9. Породилиште – епизода 14 (Волови сунца)
  10. Бордел Беле Коен – епизода 15 (Кирка)
  11. Кабина за возаче, мост Бат, епизода 16 (Еумеј)

Радња романа се одвија у Даблинском заливу, који почиње у Сандикову на југу града и завршава се у Хаут Хеду на северу.

Структура[уреди | уреди извор]

Уликс, Егоист Пресс, 1922

Уликс је подељен на 3 књиге и 18 епизода, садржи приближно око 265 хиљада речи. Епизоде немају наслове поглавља, већ су само нумерисане у Габлеровом издању. У другим издањима паузе између епизода су представљене на различите начине. На први поглед, већи део књиге изгледа неуређено и хаотично; Џојс је једном рекао да је ставио у роман пуно мистерија и загонетки, тако да ће професори наставити вековима да расправљају о томе шта је он мислио, и да је на тај начин створио бесмртни роман.[12] Две шеме које су Стјуарт Гилберт и Херберт Горман објавили накод издавања романа помогле су у одбрани Џојса за оптужбе неморала и учиниле су да везе са Одисејем буду јасније, а такође и објашњавају унутрашњу структуру дела.

Џојс и Хомер[уреди | уреди извор]

Џојс је поделио Уликса на 18 епизода, које приближно одговарају епизодама у Хомеровој Одисеји. Хомерова Одисеја[13] је подељена на 24 поглавља. Стручњаци сматрају да свака епизода Уликса има тему, технику и подударање између својих ликова и оних из Одисеје. Текст објављеног романа не садржи наслове епизода које се користе у наставку нити сличности које потичу из Линатијевих и Гилбертових шема. Док се радња Џојсовог романа одвија током једног обичног дана на почетку 20. века у Даблину, у Ирској, Хомеровом епском јунаку Тројанског рата Одисеју је требало 10 година да се врати кући из Троје на острво Итака[14]. Хомеров еп садржи жестоке олује, бродоломе, дивове, чудовишта, богове и богиње, и на тај начин се потпуно разликује од Џојсовог лика Леополда Блума који је био јеврејски аквизитер. Блум се поистовећује са Одисејем, Стивен Дедалус са Телемахом, а Блумова супруга Моли са Пенелопом која је 20 година чекала Одисеја[15].

Радња[уреди | уреди извор]

ПРВИ ДЕО – ТЕЛЕМАХ[уреди | уреди извор]

Епизода 1: Телемах[уреди | уреди извор]

Соба Џејмса Џојса данас Џејмс Џојс кула и музеј

Осам сати је ујутру, студент медицине Бак Малиген позива Стивена Дедалуса (младог писца који је представљен као главни јунак романа Портрет уметника у младости) на кров Сендиков Мартело куле где обојица живе. Однос између Стивена и Малигена је напет због Малигенове неумесне опаске на рачун Стивенове недавно преминуле мајке, Меј Дедалус, и због чињенице да је Дедалус позвао студента из Енглеске, Хејнса, да станује са њима. Њих тројица доручкују и шетају обалом, где Малиген захтева од Стивена кључ од собе и позајмицу. Док одлази, Стивен изјављује да се увече неће враћати у кулу.

Епизода 2: Нестор[уреди | уреди извор]

Стивен на часу историје предаје о победама краља Пира од Епира. После часа задржава једног од ученика, Сирила Сарџента, како би му показао како да изведе аритметичке вежбе. Стивен гледа у Сарџентово ружно лице и покушава да замисли љубав Сарџентове мајке према њему. Потом посећује школског директора Герета Дисија, од којег добија плату и писмо које треба да однесе у штампарију. Расправљају о исторји Ирске и улози Јевреја у економији. Док Стивен одлази, Диси му добацује како Ирска никад није прогнала Јевреје јер их никада нису ни пустили у државу. Ова епизода је извор неких најпознатијих реплика из романа, као што је Дедалусова тврдња да је историја ноћна мора из које покушава да се пробуди и да је Бог крик на улици.

Епизода 3: Протеј[уреди | уреди извор]

„Сандyмоунт Странд” гледа преко даблинског залива на „Хоwтх Хеад”

Стивен се шета по Сендимаунт плажи и ту проводи време размишљајући о филозофији, својој породици, студентском животу у Паризу и о смрти мајке. Стивен размишља док лежи међу стенама и гледа у пар са псом, потом пише неколико идеја за поезију, а затим чачка нос, и уринира иза стене. Ово поглавље карактерише ток наративног стила свести који жустро мења фокус. Стивеново образовање се огледа у многим нејасним референцама и страним фразама које су дале репутацију овој епизоди као једној од најтежих поглавља књиге.

ДРУГИ ДЕО – ОДИСЕЈ[уреди | уреди извор]

Епизода 4: Калипсо[уреди | уреди извор]

Приповедање се изненада мења. Поново је 8 сати ујутру, али се радња проширила на град и другог протагонисту књиге, Леополда Блума, јеврејског аквизитора. Епизода почиње познатом реченицом о томе како је господин Блум са задовољством појео изнутрице животиња и живине. Након почетне припреме доручка, одлучује да оде до месаре да купи свињски бубрег. Након повратка кући, завршава припрему доручка, а затим га уз пошту носи својој супрузи Моли у кревет. Једно од писама је од њеног концертног менаџера, Блејзиса Бојлана, са којим Моли има ванбрачну везу. Блума мучи сама помисао на то да је свестан тога да ће Моли касније истог дана са задовољством примити Бојлана у свој кревет. Чита писмо од њихове ћерке Мили Блум, која му саопштава да напредује у послу са фотографисањем у Мулингару. Ова епизода се завршава са Блумовим читањем магазина Мачамова мајсторија господина Филипа Бофоја.

Епизода 5: Лотофази[уреди | уреди извор]

Блум одлази у Вестленд Роу до поште, где добија љубавно писмо од извесне Марте Клифорд, упућено његовом псеудониму Хенрију Флауеру. Наилази на познанике и док ћаскају, Блум покушава да одмери жену са чарапама, али га у томе спречава трамвај који пролази. У уличици чита писмо и цепа коверту. Одлази непланирано на литургију у католичкој цркви, где размишља о теологији. Свештеник на полеђини одоре има исписана слова I.Н.Р.I. или I.Х.С, за које му је Моли објаснила да означавају хваљење Исуса спаситеља[16]. Одлази код апотекара и купује сапун од лимуна. Затим сусреће још једног познаника, Бантама Лајонса, који грешком помишља да му Блум нуди улазнице за трке коња у Акоту. Коначно одлази до џамије са купатилима.

Епизода 6: Хад[уреди | уреди извор]

Епизода почиње Блумовим одласком у погребна кола са троје људи, укључујући и Стивеновог оца. Одлазе на сахрану Падија Дигнама и успут помало ћаскају. Кола пролазе поред Стивена Дедалуса и Блејзиса Бојлана. Долази до расправе о различитим узроцима смрти и покопавању, док је Блум превише окупиран мислима о свом покојном сину Рудију и очевом самоубиству. Улазе у капелу на опело. Блум током сахране угледа мистериозног човека у кишном мантилу. Враћа се свом размишљању о смрти, али на крају епизоде одбацује морбидне мисли и прихвата живот пун топлине.

Епизода 7: Еол[уреди | уреди извор]

У редакцији Фрименс журнала, Блум покушава да постави оглас, али не успева упркос уредниковој подршци. Стивен се појављује са Дејзијевим писмом о болести стопала и уста, али се њих двојица не сусрећу. Стивен води уредника и остале у паб, где им успут прича анегдоте о две даблинске калуђерице. Ова епизода је подељена на кратке сегменте из новинских наслова и карактеришу је бројне реторичке фигуре и поступци.

Епизода 8: Лестригонци[уреди | уреди извор]

Како се ручак приближава, тако се Блумове мисли усмеравају на храну. Сусреће жену коју је волео у прошлости и чује вест о порођају Мине Пјурифој. Улази у ресторан хотела Буртон, где је згрожен призором мушкараца који једу као животиње. Уместо ресторана, одлази у Дејви Бирнанов паб, где једе сендвич од горгонзоле, пије часу црног вина и размишља о свом некадашњем односу са Моли и о томе како им је брак пропадао. Блум размишља о томе шта богови и богиње пију. Разматра да ли статуе Грчких богова у Народном музеју имају анус као и смртници. Излази из паба и упућује се ка музеју, али спази Бојлана и панично утрчава у галерију преко пута музеја.

Епизода 9: Сцила и Харибда[уреди | уреди извор]

У Народној библиотеци Стивен објашњава различитим научницима своју биографску теорију о Шекспировим делима, посебно о Хамлету, за коју тврди да се у великој мери заснива на прељуби Шекспирове супруге. Блум улази у Народну библиотеку да потражи стари примерак огласа који покушава да објави. На крају епизоде, на кратко се сусреће са Стивеном, којег једва и примећује.

Епизода 10: Лутајуће стене[уреди | уреди извор]

У овој епизоди 19 кратких вињета приказују лутања различитих ликова, главних и споредних, кроз улице Дублина. Ова епизода се завршава књигом о свечаним поворкама Лорда, поручника Ирске, Вилијама Варда и Ерла од Дадлија, кроз улице у којима сусреће разне ликове из романа.

Епизода 11: Сирене[уреди | уреди извор]

У овој епизоди доминирају мотиви музике. Док Блум вечера са Стивеновим ујаком у хотелу, Моли са љубавником ужива у превари. Током оброка, Блум посматра заводљиве конобарице и слуша Стивеновог оца како пева.

Епизода 12: Киклоп[уреди | уреди извор]

Наратор овог поглавља је непознати становник Даблина. Наратор одлази у бар Барни Кирнана где се упознаје са ликом који се само назива „Грађанин“. Блум улази у паб и Грађанин, који је жустри ирски националиста и антисемит, га обара на земљу. Епизода се завршава тако што Блум подсећа Грађанина да су његови спаситељи били Јевреји. Док Блум напушта паб, Грађанин баца чинију са кексом у правцу Блумове главе али промашује. Ово поглавље укључује токове правног жаргона, библијске одломке и елементе ирске митологије.

Епизода 13: Наусикаја[уреди | уреди извор]

Целокупна радња одвија се на стенама Сендимаунта[17]. Млада жена под именом Герти Макдауел седи на стенама са пријатељицама Сиси Кафри и Еди Бордман. Девојке се брину о беби и четворогодишњим близанцима, Томију и Џекију. Док ноћ пада, Герти размишља о љубави, браку и женствености. Блум је из даљине посматра, а Герти га задиркује откривајући ноге и показујући му доње рубље. А Блум, док све то гледа, почиње да мастурбира. Блумов сексуални врхунац је испраћен ватрометом на оближњем базару. Како Герти одлази, Блум схвата да она храмље и верује да је то разлог зашто је још увек неудата. Потом одлучује да посети Мину Пјурифој у породилишту. У епизоди није одређено колико преовладавају Гертине мисли, а колико Блумова сексуална фантазија. Неки верују да је епизода подељена на две половине. Прва половина је Гертин романтични поглед на свет, а друга половина представља Блумов реалнији и искуснији поглед[17]. Међутим, Џојс је рекао да ничега није било између њих и да је све само плод Блумове маште[17]. Како је књига објављивана у серијском облику, ова епизода је привукла велику критику. Стил прве половине епизоде је пародија на романтичне часописе и новеле.

Епизода 14: Волови сунца[уреди | уреди извор]

Блум обилази породилиште у којем се Мина Пјурифој порађа и коначно упознаје Стивена, који пије са пријатељима из медицинске школе и чека обећани долазак Бака Малигена. Пошто је у тој групи он једини отац, Блум је забринут за Минин порођај. Почиње да размишља о својој жени и о рођењу своје двоје деце. Такође размишља и о губитку свог јединог „наследника“ Рудија. Младићи постају причљивим па чак започињу разговор о темама као што су плодност, контрацепција и абортус. Постоји сумња да је Блумова ћерка Мили у вези са једним од младића, Баноном. Након Мининог успешног порођаја, настављају да пију у пабу. Ова епизода је Џојсова изузетна игра речи, која, између осталог, рекапитулира читаву историју енглеског језика. Епизода почиње латинском прозом, англосаксонском алитерацијом и помера се кроз пародије на различите правце у развоју књижевности и језика. Верује се да је развој енглеског језика у овој епизоди усклађен са деветомесечним периодом трудноће и боравком фетуса у материци[18].

Епизода 15: Кирка[уреди | уреди извор]

Епизода 15 је написана као сценарио за представу. Радња се често прекида халуцинацијама које Стивен и Блум доживљавају. Стивен и Линч улазе у даблинску улицу црвењих фењера. Блум их прати и на крају их проналази у борделу Беле Коен, где у друштву њених радница, укључујући Зое Хигинс, Флори Талбот и Кити Рикетс, има низ халуцинација у вези својих фетиша, фантазија и преступа. Блум је на оптуженичкој клупи и одговара на разне оптужбе жена које га муче и оптужују, а међу којима су госпођа Јелвертон Бари, госпођа Белингам и госпођа Мервин Талбојс. Касније примећује Стивена како даје превише новца за услуге и стара се о томе да му се врати новац. Стивену се привиђа његова мајка у облику распадајућег леша који тражи од њега да се покаје. Престрашен, Стивен помоћу свог штапа за шетњу разбија лустер и потом истрчава напоље. Блум брзо плаћа Бели штету и истрчава за њим. Налази га у сукобу са енглеским војником, водником Каром, који је ударио Стивена, сматрајући да овај вређа Краља. Полиција стиже и народ се разилази. Док Блум помаже Стивену да устане, привиђа му се дух његовог покојног сина Рудија.

ТРЕЋИ ДЕО – НОСТОС[уреди | уреди извор]

Епизода 16: Еумеј[уреди | уреди извор]

Блум и Стивен одлазе у кабину за возаче, како би се Стивен сабрао. Ту сусрећу пијаног морнара под именом V.Б. Марфи. У епизоди доминира мотив збуњености и забуне око идентитета, где се идентитети Блума, Стивена и Марфија изнова доводе под знак питања.

Епизода 17: Итака[уреди | уреди извор]

Блум се враћа са Стивеном кући, где му даје шољу какаа и расправљају о културним и језичким разликама између њих, разматрају могућности о објављивању Стивенових парабола, и Блум нуди Стивену да преноћи ту. Стивен одбија Блумов предлог и несигуран је у одговор на Блумов предлог за будуће састанке. Њих двојица уринирају у дворишту, а потом Стивем одлази и нестаје у ноћи[19], док Блум одлази у кревет код Моли, која спава. Она се буди и пита га како му је протекао дан. Ова епизода је строго написана и организована математички прецизним катекизмима од 309 питања и одговора, и наводно ово је била Џојсова омиљена епизода у роману. Сложени описи крећу се од питања астрономије па све до уринирања, укључујући познати списак од 25 мушкараца који су представљени као Молини љубавници (који очигледно одговарају удварачима које су Одисеј и Телемах убили у Итаки), укључујући и Бојлана и Блумову психолошку реакцију на Молине прељубе. Док на први поглед епизода описује догађаје који су очигледно случајно одабрани и исказани наизглед прецизним математичким и научним терминима, у њој су присутне грешке које прави недефинисани приповедач, а већину тих грешака је Џојс свесно употребио[20].

Епизода 18: Пенелопа[уреди | уреди извор]

Последња епизода се састоји из мисли Моли Блум, која лежи у кревету поред свог мужа. Ова епизода се састоји од тока свести у осам реченица и нема знакове интерпункције. Моли размишља о Бојлану и Блуму, о својим бившим обожаватељима, укључујући и поручника Стенлија Г. Гарднера, о свакодневним дешавањима у детињству на Гибралтару и краткој певачкој каријери. Она се такође присећа лезбејске везе из своје младости, са пријатељицом из детињства по имени Хестер Стенхоуп. Ток њених мисли повремено прекида звиждук воза или потреба за мокрењем. Ова епизода се завршава Молиним лепим сећањем на Блумови просидбу.

„…. и онда ме је питао хоћу ли да да кажем да планински цвете мој и ја сам га најпре загрлила и привукла га себи да осети моје груди како су мирисне да и срце му је тукло као лудо и да рекла сам хоћу Да. “[21]

Такође, епизода се дотиче менструације коју Моли у току епизоде добија, раније него што би требало. Моли сматра да је њен менструални циклус разлог за повећани сексуални апетит и да је због тога имала однос са Бојланом. Моли се поистовећује са Пенелопом из Хомеровог епа, која је била позната по својој верности Одисеју током његовог десетогодишњег одсуства, иако је имала много удварача.

Књижевни и критички значај[уреди | уреди извор]

Књига има своје критичаре. Т.С. Елиот је изјавио о Уликсу да је то књига коју је доживео као најважнији израз садашњице, књига којој смо сви дужни и од које нико не може да побегне. Нагласио је да Џојс није био крив што је људима несхватљив и да су будуће генерације одговорне за своју душу, док је геније одговоран себи једнакима, а не гомили необразованих и недисциплинованих дворских луда[22]. 

Вирџинија Вулф је изјавила да је Уликс незаборавна катастрофа, неизмерна у искушењу и стравична у сопственом ужасу[23]. Карл Радек је назвао Уликса гомилом измета, црва који су фотографисани кроз микроскопску камеру кинематографије[24]. Шејн Лесли назвао је Уликса књижевним бољшевизмом, експерименталним, неконвенционалним, антихришћанским, хаотичним и потпуно неморалним[25].

Уликс се назива најважнијим делом модернистичке књижевности и сматра делом где су животне комплексности представљене кроз неједнака језичка и стилска умећа[26]. Стил Уликса је најфинији пример употребе тока свести у савременој фикцији, с тим да аутор залази све дубље и даље од било којег другог писца у руковању унутрашњим монологом. Ову технику су хвалили због њеног верног представљања тока свести, осећаја, размишљања и промена расположења.

Џојс користи метафоре, симболе, двосмислетности и пренаглашености које се међусобно повезују како би створиле мрежу која обухвата цео роман[27]. Овај систем веза даје роману широк универзалан значај, из разлога што Леополд Блум, обичан човек из Даблина, постаје модеран Одисеј. Елиот је описао овај систем као „ митски метод “, начин контроле, одређивања, обликовања, и давања значаја огромној панорами бескорисности и анархије, које представљају савремену историју[28].

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Арнолд, Бруце. Тхе Сцандал оф Улyссес: Тхе Лифе анд Афтерлифе оф а Тwентиетх Центурy Мастерпиеце. Рев. ед. Дублин: Лиффеy Пресс, 2004. ISBN 1-904148-45-X.
  • Аттридге, Дерек, ед. Јамес Јоyце'с Улyссес: А Цасебоок. Оxфорд анд Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 2004. ISBN 978-0-19-515830-4.
  • Бенстоцк, Бернард. Цритицал Ессаyс он Јамес Јоyце'с Улyссес. Бостон: Г. К. Халл, 1989. ISBN 978-0-8161-8766-9.
  • Бирмингхам, Кевин. Тхе Мост Дангероус Боок: Тхе Баттле фор Јамес Јоyце'с Улyссес. Лондон: Хеад оф Зеус Лтд., 2014. ISBN 9781101585641
  • Дуффy, Енда, Тхе Субалтерн Улyссес. Миннеаполис: Университy оф Миннесота Пресс, 1994. ISBN 0-8166-2329-5.
  • Еллманн, Рицхард. Улyссес он тхе Лиффеy. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 1972. ISBN 978-0-19-519665-8.
  • Френцх, Марилyн. Тхе Боок ас Wорлд: Јамес Јоyце'с Улyссес. Цамбридге, МА: Харвард Университy Пресс, 1976. ISBN 978-0-674-07853-6.
  • Гиллеспие, Мицхаел Патрицк анд А. Ницхолас Фаргноли, едс. Улyссес ин Цритицал Перспецтиве. Гаинесвилле: Университy Пресс оф Флорида, 2006 . ISBN 978-0-8130-2932-0.
  • Голдберг, Самуел Лоуис. Тхе Цлассицал Темпер: А Студy оф Јамес Јоyце'с Улyссес. Неw Yорк: Барнес анд Нобле, 1961 анд 1969.
  • Хенке, Сузетте. Јоyце'с Морацулоус Синдбоок: А Студy оф Улyссес. Цолумбус: Охио Стате Университy Пресс, 1978. ISBN 978-0-8142-0275-3.
  • Киберд, Децлан. Улyссес анд Ус: тхе арт оф еверyдаy ливинг. Лондон: Фабер анд Фабер, 2009 ISBN 978-0-571-24254-2
  • Киллеен, Теренце. Улyссес Унбоунд: А Реадер'с Цомпанион то Јамес Јоyце'с Улyссес. Браy, Цоунтy Wицклоw, Иреланд: Wордwелл, 2004. ISBN 978-1-869857-72-1.
  • МцЦартхy, Патрицк А. Улyссес: Порталс оф Дисцоверy. Бостон: Тwаyне Публисхерс, 1990. ISBN 0-8057-7976-0.
  • МцКенна, Бернард. Јамес Јоyце'с Улyссес: А Референце Гуиде. Wестпорт, ЦТ: Греенwоод Пресс, 2002. ISBN 978-0-313-31625-8.
  • Мурпхy, Ниалл. А Блоомсдаy Постцард. Дублин: Лиллипут Пресс, 2004. ISBN 978-1-84351-050-5.
  • Норрис, Маргот. А Цомпанион то Јамес Јоyце'с Улyссес: Биограпхицал анд Хисторицал Цонтеxтс, Цритицал Хисторy, анд Ессаyс Фром Фиве Цонтемпорарy Цритицал Перспецтивес. Бостон: Бедфорд Боокс, 1998. ISBN 978-0-312-21067-0.
  • Норрис, Маргот. Виргин анд Ветеран Реадингс оф Улyссес. Неw Yорк: Палграве Мацмиллан, 2011. ISBN 9780230338715.
  • Рицкард, Јохн С. Јоyце'с Боок оф Меморy: Тхе Мнемотецхниц оф Улyссес. Дурхам: Дуке Университy Пресс, 1999. ISBN 978-0822321583.
  • Сцхутте, Wиллиам M. Јамес Индеx оф Рецуррент Елементс ин Јамес Јоyце'с Улyссес. Царбондале: Соутхерн Иллиноис Университy Пресс, 1982. ISBN 978-0-8093-1067-8.
  • Вандерхам, Паул. Јамес Јоyце анд Ценсорсхип: Тхе Триалс оф Улyссес. Неw Yорк: Неw Yорк Университy Пресс, 1997. ISBN 978-0-8147-8790-8.
  • Wелдон, Тхорнтон. Аллусионс ин Улyссес: Ан Аннотатед Лист. Цхапел Хилл: Университy оф Нортх Царолина Пресс, 1968 анд 1973. ISBN 978-0-8078-4089-4.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Харте, Тим (Суммер 2003). "Сарах Даниус, Тхе Сенсес оф Модернисм: Тецхнологy, Перцептион, анд Аестхетицс" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. новембар 2003).Bryn Mawr Review of Comparative Literature.(review of Danius book).
  2. ^ Kiberd, Declan (16 June 2009). "Ulysses, modernism's most sociable masterpiece". The Guardian. London. Retrieved 28 June 2011.
  3. ^ Keillor, Garrison, "The Writer's Almanac", 2 February 2010.
  4. ^ Menand, Louis (2 July 2012). "Silence, exile, punning". The New Yorker.
  5. ^ Gorman 1939, стр. 45
  6. ^ Jaurretche, Colleen (2005). Beckett, Joyce and the art of the negative. European Joyce studies. 16. Rodopi. p. 29. ISBN 978-90-420-1617-0. Retrieved 1 February 2011.
  7. ^ Borach 1954, стр. 325
  8. ^ „ULYSSES Map of County Dublin - irlandaonline.com” (PDF). 
  9. ^  "Photograph of 7 Eccles Street - Rosenbach Museum and Library" Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2016).
  10. ^ О'Цоннелл, Марк (16 Јуне 2014). "Тхе Тинy Схоп Тхат Улyссес Маде Фамоус, анд Тхат Маy Соон Цлосе Итс Доорс" – виа Слате.
  11. ^ Ларкин, Фелиx M. (2011). „'Тхе Олд Wоман оф Принце'с Стреет': Улyссес анд Тхе Фрееман'с Јоурнал”. Дублин Јамес Јоyце Јоурнал. 4: 14—30. С2ЦИД 162141798. дои:10.1353/дјј.2011.0007. 
  12. ^   "Тхе боокиес' Боокер.." Тхе Обсервер. Лондон. 5 Новембер 2000. Ретриевед 16 Фебруарy 2002.
  13. ^ "Улyссес", Тхе Оxфорд Цомпанион то Енглисх Литературе (1995), едитед Маргарет Драббле. Оxфорд Университy Пресс, 1996, п. 1023
  14. ^ Бернард Кноx, "Интродуцтион" то Тхе Одyссеy, транслатед бy Роберт Фаглес. Пенгуин Боокс, 1995, п. 3.
  15. ^ Тхе Оxфорд Цомпанион то Енглисх Литературе (1995), п. 1023.
  16. ^  "сеарцх фор "I.Н.Р.I."- Улyссес бy Јамес Јоyце" - виа www.гутенберг.орг.
  17. ^ а б в Раинеy, Лаwренце (2005). Модернисм: Ан Антхологy. Оxфорд: Блацкwелл Публисхинг. пп. 227–257.
  18. ^ Wалес, Катхлеен (1989). "Тхе "Оxен оф тхе Сун" ин "Улyссес": Јоyце анд Англо- Саxон". Јамес Јоyце Qуартерлy. 26. 3: 319–330 – виа ЈСТОР.
  19. ^ Хефферман, Јамес А. W. (2001) Јоyце’с Улyссес Архивирано 2012-09-15 на сајту Archive.today.Chantilly, VA: The Teaching Company LP.
  20. ^ McCarthy, Patrick A., "Joyce's Unreliable Catechist: Mathematics and the Narrative of 'Ithaca'", ELH, Vol. 51, No. 3 (Autumn 1984), pp. 605-606, quoting Joyce in Letters From James Joyce. A famous example is Joyce's apparent rendering of the year 1904 into the impossible Roman numeral MXMIV (p. 669 of the 1961 Modern Library edition)
  21. ^ Zoran Paunović, Džejms Džojs, Uliks, str. 760, 2007.
  22. ^ Eliot, T. S. (1975). "'Ulysses', Order and Myth". In Selected Prose of T.S. Eliot(London: Faber and Faber, 1975), 175.
  23. ^ The Concise Cambridge History of English Literature, Sampson G. Churchill
  24. ^  McSmith, Andy (2015). Fear and the Muse Kept Watch. New York: The New Press. p. 118. ISBN 978-1-59558-056-6.
  25. ^ Leslie, Shane (October 1922). "Review of Ulysses by James Joyce"The Quarterly Review. 238: 219–234.quote p. 220
  26. ^ The New York Times guide to essential knowledge
  27. ^ Blamires, Henry, Short History of English literature, pp. 398-400
  28. ^  Armstrong, Tim (2005). Modernism: A Cultural History, p. 35. Cambridge, UK: Polity Press.ISBN 978-0-7456-2982-7.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Uliks_(roman)&oldid=26487940”