Пређи на садржај

Вантелесни крвоток

С Википедије, слободне енциклопедије
Вантелесни крвоток
Оперативни захват на срцу уз примену апарат за вантелесни крвоток
ИЦД-9-CM39.61
МеСХД002318
ОПС-301 цоде14
Отхер цодес22570829

Вантелесни крвоток или кардиопулмонални бајпас (скраћено КПБ) омогућава извођење хируршке интервенције на отвореном срцу које се доводи у стање мировања Тиме се обезбеђује бескрвно оперативно поље, а улогу срца и плућа привремено преузимају механичка пумпа и оксигенатор. Ова метода се данас, примењује за већину операција на отвореном срцу.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Лечећи болесника који је умирао од масивне плућне емболије 1931. године, доктор Јохн Гиббон међу првима је дошао на идеју да направи машину која би привремено заменила функцију срца и плућа и на тај начин омогућила лечење тешких болесника. Он је 1937.године поставио основе концепције пумпе за вантелесну циркулацију.[2] код мачке, тако што је клемујући плућну артерију крвотока шантом преусмерио оксигенатор и пумпу у трајању од 25 минута.

После Другог светског рата Гиббон је уз помоћ шест инţињера ИБМ-а који су били укључени у пројекат конструисао нову машину. Нова пумпа је била састављена од вертикалног цилиндричног ротационог оксигенатора и модификоване ДеБакеy ролер пумпе која је названа Модел I пумпа. Уз помоћ ове машине урадили су неколико операција на псима и имали добро дугорочно преживљавање, али је оксигенатор био премали да би се користио на ћовеку.[3]

Једна од првих машина за вантелесни крвоток, данас музејски експонат
Срчана заобилазница

С обзиром на то да је основна идеја била да се операције раде на људима, конструисана је нова пумпа која је названа Модел II пумпа. Ова пумпа је била веома сложена, направљена од нерђајућег челика и била је тешка 1.000 килограма. Уз помоћ уз помоћ три ДеБакеy ролер пумпе испумпавана је крв, док се оксигенатор састојао од акумулатора са шест филтера од нерђајућег челика, сваки 40 цм висок и 25 цм широк. Крв је протицала кроз сваки од шест филтера и на тај начин била изложена кисеонику. Површина кроз коју је крв пролазила је била 8 м2 , што је знатно мање од укупне алвеоларне површине код нормалних плућа (која износи 70—100 м2 ), али је била довољна да обезбеди 100% сатурацију кисеоника, уз проток већи од 5 литара у минути.[3]

До 1952. године, након дугогодишњег лабораторијског испитивања, Гиббон и сарадници су били у стању да рутински оперишу псе уз помоћ пумпе за вантелесну циркулацију, са веома добрим успехом. Они су радили тзв. „варка операције” кроз десну преткомору, користећи пумпу за вантелесну циркулацију у трајању од сат времена и дуже. Успех ових „операција” је био евидентан, јер је девет од десет паса преживело употребу четири пумпе за ЦПБ.

Након дотадашњих сазнања фебруара 1952. године Гиббон и његови сарадници су проценили да је време за клинићку употребу пумпе за вантелесну циркулацију.[3] Први болесник је била петнаест месеци стара девојчица са дијагностикованим атријалним септалним дефектом. Након што је код ове бебе, преко нове пумпе за ЦПБ, успостављена вантелесна циркулација, отворена је десна преткомора и констатовано да атријални септални дефект не постоји. Током операције стање бебе се рапидно погоршавало, након и дошло је до срчаног застоја. Обдукцијом је пронађен велики дуктус артериозус перзистенс и констатовано да је дијагноза била погрешна. Ово је био први покушај употребе пумпе за вантелесну циркулацију у клиничкој медицини, који је остао забележен као неуспешан.

Ипак, након две деценије рада у експериманталној лабораторији, John Gibbon је 6. маја 1953.године у Филаделфији (Jefferson Medical College Hospital, Philadelphia) урадио прву успешну операцију на отвореном срцу уз помоћ пумпе за вантелесну циркулацију[4]. Године 2003. године када је прослављено 50 година од прве успешно урађене операције на отвореном срцу уз употребу пумпе за вантелесну циркулацију. На прослави се појавила и прва успешно оперисана болесница Сесилија Баволек, која је била доброг општег статуса и здравља.[3]

Поред John Gibbon-a и Walton Lillehei-a, велики број познатих лекара, инжињера и фабрика у другој половини 20.века учествовало је у изради нацрта пумпи за вантелесну циркулацију, као и у пионирским подухватима операција на отвореном срцу.

Након свега наведеног, 6. мај 1953. године је датум који ће остати златним словима уписан у историју светске медицине и хирургије уопште. Проналазак пумпе за вантелесну циркулацију је омогућио развој модерне кардиохирургије и савремени третман конгениталних мана срца, валвуларних болести, као и коронарне болести срца и хирургије великих крвних судова.

Поступак

[уреди | уреди извор]

Хируршки приступ за примену КПБ је медијална стернотомија.

Припрема за КПБ

[уреди | уреди извор]
Припрема за КПБ

Интервенција почиње инцизијом на кожи грудног коша непосредно испод југуларне јаме, а завршава се на крају ксифоидног наставка.

Стернум се уздужно раздвоји тестером, отвори се перикард, пацијент се хепаринизира и приступи се великим крвним судовима. За аортну канилацију се поставе два шава дуванкесе кроз адвентицију асцендентне аорте непосредно испод исходишта трункуса брахиоцефаликуса.

Венска канила

За венску канилацију се постави шав дуванкесе на апендиксу десне срчане преткоморе, а венска канила се постави у десну преткомору, и осигура постављеним шавом дуванкесе и повеже венском линијом КПБ-а.

МАортне канила Аортна канила се затим пласира у аорту и осигура са два претходно постављена шава. Ваздух се пажљиво одстрани из аортне каниле која се затим споји са аортном линијом КПБ-а.

Венска дренажа

На операцијама урођених мана срца, венска дренажа се обезбеђује помоћу две венске каниле, пласиране у горњу и доњу шупљу вену, чиме је омогућен трансатријални приступ за корекцију урођене мане срца.

Покретање пумпе за КПБ

[уреди | уреди извор]

Када су каниле повезане са одговарајућим линијама, машина (пумпа) за вантелесни крвоток преузима циркулацију и тада се прекида вентилација пацијента.

Телесна температура се обично снижава да би се смањили метаболички захтеви ткива. Након клемовања аорте, срце се зауставља кардиоплегијом и изолује од остатка циркулаторног система.

Скидање са КПБ

[уреди | уреди извор]

Након интракардијалне корекције ваздух мора бити пажљиво евакуисан из свих срчаних шупљина. Потом се:

  • ослободи клема са аорте,
  • успостави коронарна перфузија
  • срце спонтано покрене,
  • температура пацијента се врати на нормалну,
  • коригују се евентуално присутне ацидоза и хипокалијемија,
  • успостави вентилација плућа.

Затим се смањује допринос КПБ-а, што омогућава венској крви да испуни десну преткомору и срце постепено преузима циркулацију од машине за вантелесни крвоток.

Када се хирург увери да је функција срца добра и крвни притисак нормалан, прекида се КПБ и вади венска канила. Крв из венског резервоара оксигенатора се кроз аортну канилу може дати пацијенту, а затим се даје протамин да би се уклонили ефекти хепарина и успоставила хемостаза.

  1. ^ Doherty GM, Way LW, editors. Current Surgical Diagnosis & Treatment. 12th Edition. New York: Mcgraw-Hill; 2006.
  2. ^ Gibbon JH. Artificial maintenance of circulation during experimental occlusion of pulmonary artery. Arch Surg 1937; 34:1105-31.
  3. ^ а б в г Stoney WS. Evolution of cardiopulmonary bypass. Circulation. 2009;119(21):2844-53.
  4. ^ Gibbon JH. Application of a mechanical heart and lung apparatus to cardiac surgery. Minn Med. 1954;37:171–185.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ohye RG, Bove EL.: Advances in congenital heart surgery. Curr Opin Pediatr. 2001 Оцт;13(5):473-81. Ревиеw.
  • Talner NS.: Large ventricular septal defects in infants. Prog Pediatr Cardiol. 14 (2001) 153-162
  • Sanders SP.: Diagnostic imaging of ventricular septal defect. Prog Pediatr Cardiol. 14 (2001)133-151
  • Garabedian CP, Hellenbrand WE.: Device closure of ventricular septal defects. Prog Pediatr Cardiol. 14 (2001) 181-186
  • Kirklin, J.W., Barratt-Boyes, B.G.: Cardiac surgery. 2nd ed. New York: Churchill Livingstone, 1993.
  • van Praagh R, Litovsky S.: Pathology and embryology of common atrioventricular canal. Prog Pediatr Cardiol. 10 (1999)115-127 Daebritz S, del Nido PJ.: Surgical management of common atrioventricular canal. Prog Pediatr Cardiol. 10 (1999) 161-171
  • Apfel HD, Gersony WM.: Clinical evaluation, medical management and outcome of atrioventricular canal defects. Prog Pediatr Cardiol. 10 (1999) 129-136 Kertesz NJ.: The conduction system and arrhythmias in common atrioventricular canal. Prog Pediatr Cardiol. 10 (1999) 153-159
  • Nelson textbook of pediatrics.—17th ed. / [edited by] Richard E. Behrman, Robert M. Kliegman, Hal B. Jenson. Pham JT, Carlos MA.: Current treatment strategies of symptomatic patent ductus arteriosus. J Pediatr Health Care. 2002 NovDec;16(6):306-10
  • Wyllie J.: Treatment of patent ductus arteriosus. Semin Neonatol. 2003 Dec;8(6):425-32.
  • Kaemmerer H, Meisner H, Hess J, Perloff JK.: Surgical treatment of patent ductus arteriosus: a new historical perspective. Am J Cardiol. 2004 Nov 1;94(9):1153-4.
  • Jacobs JP, Giroud JM, Quintessenza JA, Morell VO, Botero LM, van Gelder HM, Badhwar V, Burke RP.: The modern approach to patent ductus arteriosus treatment: complementary roles of video-assisted thoracoscopic surgery and interventional cardiology coil occlusion. Ann Thorac Surg. 2003 Nov;76(5):1421-7; дисцуссион 1427-8.
  • Хирсцх ЈЦ, Мосца РС, Бове ЕЛ.: Цомплете репаир оф тетралогy оф Фаллот ин тхе неонате: ресултс ин тхе модерн ера. Анн Сург. 2000 Оцт;232(4):508-14.
  • Ван Арсделл ГС, Махарај ГС, Том Ј, Рао ВК, Цолес ЈГ, Фреедом РМ, Wиллиамс WГ, МцЦриндле БW.: Wхат ис тхе оптимал аге фор репаир оф тетралогy оф Фаллот? Цирцулатион. 2000 Нов 7;102(19 Суппл 3):ИИИ123-9.
  • Георге Б, ДиСесса ТГ, Wиллиамс Р, Фриедман WФ, Лакс Х. Цоарцтатион репаир wитхоут цардиац цатхетеризатион ин инфантс. Ам Хеарт Ј 1987; 114: 1421-1421.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).