Војна болница на Врачару из 19. века

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Назив
Војна болница на Врачару из 19. века
Прва болница на Врачару изграђена је на простору поред данашњег Цветног трга
Основана
1848.
Земља
 Кнежевина Србија
Седиште
Београд (Србија)
Адреса
Врачар бб

Војна болница на Врачару из 19. века била је прва наменски грађена установа изграђена на месту на коме се данас налази III београдска гимназија, на углу улица Његошеве и Краља Милутина, у коју се по њеној изградњи 1848 године, преселила Централна војна болница на Палилули.

Она је историјски гледано, била први наменски грађен солдачких шпитаља (војна болница), почев од оне у савамалској касарни из 1836. године до данашње Војномедицинске академије, која је у континуитету гледано настала из војних болница у Београду на шест локација, постепено прерастајући од најрудиментарнијих облика из 19. века, преко оних савременијих у 20. веку, до данашње врхунске здравствене, научноистраживачке и едукативне установе у Србији у 21. веку.[1]

Услови који су претходили оснивању болнице[уреди | уреди извор]

Карло Белони први управник болнице

У време владавине кнеза Александра I Карађорђевића и Уставобранитеља четрдесетих и педесетих година 19. века дошло је до значајних политичких промена, друштвених реформи и економског напретка.[2] Финансијско јачање државе омогучило је напредак на пољу образовања, науке и културе, као и спровођење модернизације здравствене службе. Њено унапређење је посебно било неопходно у престоници, јер је забележен велики прилив становништва, тако да је у односу на 12.963 житеља 1838. године, већ 1846. забележено 14.386 житеља.[3]

Значајно је да је донет низ уредби како би се превазишло изузетно лоше стање и честе појаве епидемија заразних болести. Такође су и нови прописи за болничку и апотекарску службу донекле побољшали здравствену ситуацију, као и увећање броја приватних лекара, који су долазили из Аустријске царевине, као што је био Словак др Карло Белони.[4][5]

Упоредо са оснивањем војске у њу се на службу примају страни лекари који су у то време боравили у Кнежевини Србији, попут др Карла Пацека и др Емерика Линденмајера. Пацек, по народности Словак, рођеног у Угарској (Мађарској), који је у Србију дошао 1833. године и био је први начелник санитета Кнежевине Србије. Као и Пацек и др Линденмајер је своје медицинско образовање стекао на универзитетима у Бечу и Пешти, а 1835. године дошао је у Србију где је био лични лекар кнеза Милоша и његове породице. У јулу 1839. године Линденмајер је потом заменио Карла Пацека. Постављем за штаб-лекара и он је био у прилици да учини доста тога на развоју санитета у Кнежевини Србији. Њему припада велика заслуга како за уређење војних болница (по Закону за „Устројеније шпитаља централне војске“ из 1844. године), тако и за унапређење Војног санитета. На овом положај он је организовао не само војно санитетску службу и оснивао санитетске установе, већ и мобилисао српску јавност у борби против великих богиња и колере које су у то време харале овим просторима. Као шеф санитета успео је да од државних власти издејствује наредбу којом је надрилекарима и видарима било забрањено да лече болеснике. Када је 1845. године др Јован Стејић постао главни секретар Савета, на његово место, место начелника војног и цивилног санитета, наименован је др Емерих Линденмајер. На овом положају он је остао све до пензионисања 1859. године.[6] Захваљујући овим великанима српске медицине, и другим војним старешинама покренута је активност за унапређење хигијенских услова смештаја болесника у Војној болници у Београду.[7]

Када је Кнез Александар I Карађорђевић фебруара 1844. године донео одлуку да се устроји наменсски шпитал централне војске који ће имати 78 кревета за болеснике и собу за официре, са четири кревета, створени су услови за изградњу болнице на Врачару. Планови за сва државна здања израђивани су у Одељењу грађевина Попечитељсва внутрених дела, чији је управник од 1845. године био први архитекта у државној служби, Чех Јан Неволе, образован у Прагу и Бечу.[8]

Историјат[уреди | уреди извор]

Зграда болнице на Врачару је подигнута између 1846 и 1849. године код Врачарског трга,[9][10][11] а њен габарит је уцртан на Зарићевом плану из 1878. године, на великом плацу између данашњих улица Светозара Марковића, Његошеве и Краља Милутина, код троугаоног Врачарског трга (данас Цветни трг). Још од времена кнеза Милоша, простор између данашњих улица Бирчанинове, Кнеза Милоша, Краља Милана и Ресавске био је намењен изградњи војних зграда, тако да су се на том простору налазиле све значајне војне установе Кнежевине. Поред Велике касарне, наспрам Врачарског трга је била Коњичка касарна (на простору данашњег Парка Мањеж), у близини је била Артиљеријска школа (између данашњих улица Немањине, Кнеза Милоша, Бирчанинове и Ресавске) и Тобџијска касарна (данас између улица Кнеза Милоша, Немањине, Сарајевске и Бирчанинове).

Концентрација великог броја војника на простору Врачара и Савамале, утицала је да се нова Војна болница подигне у њиховој непосредној близини. Сама зграда је била пројектована као слободностојећа, померена од улице у унутрашњост парцеле и главним прочељем оријентисана ка данашњој Његошевој улици. Сачувана историјска грађа указује да је било планирано да се зграда стави под кров 1846. године, а да се 1847. заврше остали радови. План зграде је предвиђао 7 соба за болеснике, за око 120 кревета, као и изградњу веома скупог канала до Баре Венеције на обали Саве (данас простор Железничке станице), како би се одвела канализацију из прохода (клозета). Такође, како би зграда била што чвршћа требало је да се зидови граде од меког белог камена са Врачара и са Ташмајдана. Изградња је коштала 27.000 дуката, а радове је изводио бау-маистер (мајстор-зидар) Јован Кригер.[12][13]

Размештај и изглед[уреди | уреди извор]

На изабраном простору широких врачарских ливада у 19. веку је развијана концепција урбанистичког плана новог, српског Београда[14]

„По мрежи правих улица булеварских ширина, какве ће се, после неколико деценија просецати у светским метрополама Паризу и Бечу, са крупним, квадратним стамбеним блоковима, испуњеним пространим домаћим вртовима, нови Београд је стекао оне урбанистичке вредности по којима се истицао у породици европских, плански основаних градова.”[15]

Управо тај квалитет простора био је препознат, од стране однашњих планера града, и био је од нарочите важности за подизање два, за оно време крупна здравствена комплекса; Војне болнице а касније и Опште државне болнице.

Зграда је имала правоугаони улични корпус и два бочна дворишна крила, те у односу на облик основе припадала је типу компактног развијеног плана, а у односу на унутрашњу просторну структуру типу комбинованог подужног плана.[16]

Улични корпус, дужине око 60 м, имао је у приземљу два тракта просторија, а на спрату један тракт, као и подужни ходник (конк), дуж дворишне стране, на оба нивоа. Бочна дворишна крила су, такође, у приземљу и на спрату имала подужни ходник (конк) са дворишне стране, из кога се улазило у један тракт просторија. На споју главног корпуса и бочних крила била су двокрака степеништа (басамци) за спрат (горњи бој). У приземљу (доњи бој) је био улазни ходник (конк) који је пресецао по средини главни корпус, а из њега се улазило у два мања ходника. Са обе стране улазног ходника су биле две групе мањих просторија, исте структуре и намене – за болеснике, за дежурног лекара, апотеку, лабораторију, капелицу, канцеларију и сл. Оба крила приземља су садржала помоћне просторије - кујну, магацине, ћилер, купатило, перионицу и сл. Проходи (нужници) су били на крају дворишних крила, као и у подруму. Четири велике собе за болеснике (ширине око 7,60 м и дубине око 13,50 м) биле су на спрату (горњи бој), оријентисане ка улици, а поред њих било је и неколико мањих соба за болеснике. У спратним крилима су биле собе за лекаре и за слуге.[17].

Како у градњи здравствених установа, тога доба, захтеви за ову врсту објеката нису још увек наметани као регуле, већ само као сугестије и препоруке за побољшање саме функције лечења, у изградњу болнице било је доста пропуста. Наиме иако је зграда зидана наменски, обезбеђујући простор за 120 конфорно распоређених постеља и за све помоћне потребе, она се од почетка показала несолидна са више озбиљних пропуста у обезбеђивању потребних хигијенских услова, од којих је најтежи био необезбеђеност снабдевања водом на лицу места и неодговарајућим пројектом санитарија. Такође улази у објекат је били су неадекватни и лоше обележен, неприступачни са низом fiзичких и семантичких препрека и неадекватно заштићени од климатских промена. Прозори објеката имали су високе парапете и лежећим болесницима нису допуштали визуелни контакт са околином. Због ових недостатак болница је хронично „патила”, и њен рад је одржаван уз многобројне поправке и преправке, све до пресељења, крајем прве деценије 20. века, у новоизграђени комплекс такође на Врачару.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Александар С. Недок, Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду. Војносанитетски преглед, Волумен 66, Број 3. стр. 248.
  2. ^ Андрић Н, Антић Р, Веселиновић Р, Ђурић-Замоло D. Београд у XIX веку. Загреб; (1968). стр. 70-71.
  3. ^ Радовановић M. Демографски односи 1815-1914, Историја Београда, књ. 2. Бео град; 5. 1974. дтр. 272.
  4. ^ Станојевић V. Здравствена служба, Историја Београда књ. 2. Београд; (1974), стр. 795.
  5. ^ Станојевић V. Организатори здравствене службе и истакнути болнички лекари старог Београда. 10. Годишњак града Београда. 1962-1963;IX-X: пп. 173.
  6. ^ Драгић М. Хеалтх едуцатион ин XIX Центурy Сербиа. Ин: СтанојевићЛ, едитор Процеедингс оф тхе 700 yеарс оф Медицине ин Сербиа.Белграде: САНУ; 1971. (Сербиан)
  7. ^ Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7: стр. 177.
  8. ^ Ђурић-Замоло D. Градитељи Београда 1815-1914. Београд; 1981, поновљено издање 15. 2011 пп. 73-76.
  9. ^ Несторовић Б. Архитектура Србије у XIX веку. Београд; 2006. стр. 98.
  10. ^ Станојевић V. Здравствена служба, Историја Београда књ. 2. Београд; 1974. стр. 796.
  11. ^ Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7, стр. 177-180.
  12. ^ Несторовић Б. Архитектура Србије у XIX веку. Београд; (2006). стр. 98, 100.
  13. ^ Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7 пп. 179-180.
  14. ^ .Максимовић Б. Урбанистички развој београда 1830-1941. У: Ослобођење градова у Србији 4. од Турака 1862-1868. Београд: САНУ; (1970). стр. 632.
  15. ^ Максимовић Б. Идејни развој српског урбанизма; Период реконструкције градова до 1914. 5. године. Београд: САНУ; (1978). стр. 2
  16. ^ Ротер M. Основна типологија грађевина јавних намена изграђених у Београду од 1830. до 1900. године. Архитектура и урбанизам. 1997;4:62-68
  17. ^ Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7 пп. 178-179.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Александар С. Недок Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду Војносанитетски преглед, Волумен 66, Број 3
  • Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7:175-195.
  • Нигхтингале Ф. Нотес он хоспиталс. Лондон: Лонгман, Греен, Лонгман, Робертс анд 7. Греен; 1863.
  • Бурпее Х. Хисторy оф Хеалтхцаре Арцхитецтуре. Махлум Арцхитецтс Хеалтхцаре Десигн Инсигхтс. 2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vojna_bolnica_na_Vračaru_iz_19._veka&oldid=26792070”