Зиткала-Ша
| Зиткала-Ша | |
|---|---|
 Зиткала-Ша (Црвена Птица) | |
| Датум рођења | 22. фебруар 1876. |
| Место рођења | Yанктон Сиоуx Индиан Ресерватион Дакота |
| Датум смрти | 26. јануар 1938. (61 год.) |
| Место смрти | Вашингтон САД |
Зиткала-Ша (лакота језик: Црвена Птица), касније позната као Гертруда Бонин (22. фебруар 1876 − 26. јануар 1938) је била списатељица, учитељица, музичарка и активисткиња за права америчких староседелаца.
Зиткала-Ша је била треће дете Сијукс Индијанке Тејт Ајовин (лакота језик: Посегни-за-Ветром; грађанско име: Елен Симонс) и оца белца[1]. Рођена је и одрасла је под именом Црвена Птица (лакота језик: Зиткала-Ша) у Јанктон Сијускс резервату. Зиткала-Ша је живела традиционалним начином живота до своје осме године када је напустила резерват да би похађала квекерску мисионарску школу за Индијанце у Вабашу, Индијана. Године проведене у мисионарској школи направиле су од ње „ни дивљу, ни питому Индијанку“, како је касније себе описала у „Школским данима индијанске девојчице“[1]. Након тога, тада већ као Гертруда Бонин, је наставила школовање на Ерлхам колеџу желећи да постане учитељица. Онда прелази у Бостон, где уписује Њу Ингланд музички конзерваторијум. Као студенткиња Бостонског конзерваторијума 1900. године је била у Паризу и наступала као солисткиња на виолини на Светској изложби[1].
Временом се посветила писању и борби за добробит свог народа. Године 1901. издала је збирку прича под називом „Старе индијанске легенде“. Путем аутобиографских есеја које је објављивала у месечнику „Атлантик“, Зиткала-Ша је јавно почела да изражава незадовољство начином на који су се држава и црква опходиле према њеном народу. 1902. године је написала есеј под насловом „Зашто сам паганка?“ у коме је на сликовит начин описала свог жалосно обманутог рођака. 1913. године је компоновала прву индијанску оперу „Плес Сунца“.
У склопу борбе за индијанска права, одлази да ради као службеница у резервату Стојећа стена, где се удала за свог сународника Реја Бонина. Са супругом прелази у индијански резерват у Јути, где су четрнаест година заједно сарађивали у борби за побољшање положаја својих сународника. Залагала се за доношење и поштовање закона, запошљавање Индијанаца у Бироу за индијанска питања, исплата надокнаде за земљу по одредбама споразума које је влада склопила са индијанским племенима и очување историје њеног народа. Касније је пропагирала потпуну једнакост и укидање Бироа за индијанска питања[1].
1916. године је именована за секретара Удружења америчких Индијанаца и тада са мужем прелази у Вашингтон. Мало после тога, њен супруг гине у Првом светском рату у војсци Сједињених Држава. Гердтруда Бонин, као секретар и уредник „Магазина америчких Индијанаца“, наставља да се бави контроверзним питањима као што су били право гласа, учешће Индијанаца у Првом светском рату у војсци Сједињених Држава, корупција у Бироу за индијанска питања и расподела племенске земље. О тим темама је држала је предавања широм земље. 1921. године је објавила збирку под називом „Приче америчких Индијанаца“, у којој је сакупила појединачне приче и есеје које је пре тога објављивала у часописима. 1930. основала је Индијанско национално веће којим је председавала све до своје смрти 1938. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Ивана Секуловић, Зиткала-Ша Архивирано на сајту Wayback Machine (5. септембар 2008), Приступљено 4. 5. 2013.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Остале | |
