Jelena Kujundžić
Jelena Kujundžić | |
|---|---|
| Puno ime | Jelena Kujundžić Novaković |
| Datum rođenja | 1844. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 1914 |
Jelena Kujundžić (Beograd, 1844—1914) bila je srpski prevodilac i korektor i supruga Stojana Novakovića. Poznata je po svom dnevniku u kome je opisala život za vreme vladavine Mihaila i Miloša Obrenovića.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Jelena Kujundžić je rođena u Beogradu 1844. godine. Roditelji su joj bili Jovan Kujundžić "Valjevac" (1813 - 1877) i Anastasija - Nasta, ćerka predsednika suda Maksima Rankovića. Njen brat je bio Milan Kujundžić Aberdar (1842 - 1893). Živeli su na uglu ulica Đure Jakšića i Obilićevog venca. Jelena je završila osnovnu školu u Beogradu, u privatnom Zavodu za vaspitanje ženskinja Čeha Špačeka.[1] Zaljubila se u bratovog druga, Stojana Novakovića (1842-1915), profesora, koga je upoznala u krugu Srpskog omladinskog pokreta. Venčali su se u julu 1864. godine, kada je Jelena imala nepunih dvadeset godina. Živeli su u Beogradu u Resavskoj ulici i imali nekoliko dece. Jedan od njihovih sinova, Mileta, bio je profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu.[2]
Književni rad[uredi | uredi izvor]
Jelena Jela Novaković, rođena Kujundžić, imala je svega 18 godina kada je srpska prestonica 1862. godine bila bombardovana od strane turskog garnizona. Podstaknuta tim događajem, ova mlada devojka započinje svoju spisateljsku delatnost i kroz dnevničke zapise postaje svedok teških vremena. Godine 1864, neposredno pred svoju udaju, objavila je pesmu "Devojačka pesma" u "Danici"(br.4, str. 297, iz 1864)[3]
Devojačka pesma[uredi | uredi izvor]
Stani, željo, stani,
Kud on nagla tako?
Stani, željo, stani,
Hajde lakše malko.
Ali kuda letiš,
Kud li ćeš da sletiš?
Oh, da hoćeš mila,
Draganu na krila.
Da mu kažeš rečcu
Ali koju, koju?
Oh, ta da ga ljubim
Kao dušu svoju.
Pavle Popović, srpski istoričar književnosti, u jednom od svojih tekstova o Jeleni beleži sledeće: "Ona je bila devojka svoga vremena, volela književnost, primila omladinske ideje. U avliji kuće njena oca bio je jedan veliki dud i ona je, kažu, često na njemu čitala i pisala pesme."
Istoričari književnosti navode da je dnevnik koji je Jelena vodila šezdesetih godina devetnaestog veka značajno svedočenje o vremenu u kome je živela. Jela je, potresena bombardovanjem Beograda, odlučila da zabeleži što više informacija o ovom događaju. Kasnije je pisala kako se osećala kao da ju je Bog iznova stvorio time što je preživela taj strašni dan, te da je to izazvalo da "beleži svaku tačku i slučaj" koji su se dešavali u njenom životu.
O ovom, za srpsku istoriju značajnom i teškom danu, Jela piše sledeće: "Trećeg juna 1862. beše lepo vreme, i svet se po ulicama razmileo nestrpljivo očekujući kada će se čuti glas od muzike, da ga pozove promenadi. Banda otpoče svirati i mladež vesela šetati se gore dole, sa nestašnim pogledima jedno drugo predusrećući. I mene to lepo vreme izmamilo beše. I ja poverovah onom sjajnom suncu da će neprestano onako sjati, kao što se posle podne činjaše. Ne znadoh da će i ono prevariti." Iako beleži događaje kao da pravi biografiju jednog vremena, u načinu na koji piše naslućuje se pesnički manir.
Delovi dnevnika biće objavljeni tek pedeset godina nakon njegovog nastajanja. Objaviće ih Stojan Novaković uz poruku da mogu posvedočiti o "raspoloženju i domaćoj strani onog vremena". Dnevnik opisuje ne samo bombardovanje, već i život za vladavine Miloša i Mihaila Obrenovića.
Zbog poetske prepiske sa budućim suprugom Jelena je verovala da će i u braku biti mesta za bavljenje poezijom. No, kao sve devojke onog vremena, udajom ona prihvata nove dužnosti, potiskuje svoju želju da piše i, umesto toga, uspeva da se bavi korekturom i prevođenjem.
Srpska akademija nauka i umetnosti u svom Arhivu čuva porodičnu prepisku Stojana Novakovića u kojoj se, između ostalog, nalazi i Jelenino pismo sinu Mileti, a koje svedoči o neostvarenim željama ove penikinje. U svojoj ispovesti, Jela navodi: "I mene je vukla želja za poezijom, za spisateljstvom, za naukom višom; ali, u ono doba nije bio običaj da se žensko dete mnogo školuje...I ja sam se pokorila tom životu i dala se opregnuti kao vočić, samo sam počela čitati mnogo i to noću. Zdravlje mi se počelo rušiti, u taj mah se javi tvoj otac i tako se sav devojački život po propisu izvršio... Počeli smo izdavati Vilu, to je nov posao. To su mi bile prve korekture a za njima su se nizale druge kroz ceo život..."
Jelena Jela Kujundžić, udata Novaković, umrla je 1914. godine. Njen opus uključuje stihove, dnevnik i prevode.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Borenović, Ina. „Jelena Jela Novaković – pesnički svedok minulog vremena”. 011-info. Pristupljeno 18. 10. 2019.
- ^ Đuričić, Milica. „Jelena Jela Kujundžić”. Knjiženstvo. Arhivirano iz originala 17. 10. 2019. g. Pristupljeno 18. 10. 2019.
- ^ Aleksijević, Vlastoje. Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stef. Karadžića. Pristupljeno 25. 10. 2019.