Džokju rat
| Džokju rat | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Kamakura perioda | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
| Carski lojalisti | Kamakura šogunat | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
car Go-Toba |
Hodžo Jošitoki | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
|
12.000[1] | 190.000[1] | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| teški[1] | znatni[a][1] | ||||||||||
Džokju rat (1221), kratkotrajni građanski rat između pristalica cara Go-Toba i šogunata Kamakura pod upravom regenata (šiken) iz klana Hodžo. Završen je pobedom šogunata i konfiskacijom imanja carevih pristalica.[1]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Nakon okončanja Gempejskog rata (1180—1185) i uvođenja Kamakura šogunata, vlast u Japanu prešla je iz ruku carskog dvora u Kjotu u ruke vojnih diktatora u Kamakuri - do 1219. šoguna iz porodice Minamoto, a od 1219. šikena iz porodice Hodžo. Iako je šogunat formalno radio uz pristanak carskog dvora, u praksi su materijalna i politička moć carstva i dvorske aristokratije naglo opadali, pošto su šoguni na mnoga privatna imanja (šoen) postavili svoje ratnike kao namesnike (džito), koji su zadržavali za sebe znatan deo prihoda. Nezadovoljan erozijom carskih prihoda i političke moći, car Go-Toba (vladao 1198-1221) počeo je od 1202. da stvara svoju privatnu vojsku u Kjotu, regrutujući u svoju gardu nezadovoljne ratnike, većinom iz centralnih i zapadnih oblasti Japana, koje su u Genko ratu podržale poraženi klan Taira i nakon uspostavljanja šogunata bile u nemilosti. Kao povod za rat poslužilo je carevo odbijanje da imenuje novog šoguna nakon smrti Minamoto Sanetoma (1219), poslednjeg šoguna iz dinastije Minamoto.[1]
Rat[uredi | uredi izvor]
Početkom maja 1221. car Go-Toba proglasio je vladajućeg regenta Hodžo Jošitokija za neprijatelja države i pozvao sve verne ratnike na oružje. Careva objava rata stigla je u Kamakuru 19. dana petog meseca - u roku od nedelju dana šogunat je okupio vojsku od čak 190.000 ratnika. Za razliku od cara, koji je mobilisao raznorodnu vojsku pristalica i najamnika, klan Hodžo pozvao je u rat samo svoje najvernije vazale iz istočnog Japana, koji su se odazvali u velikom broju. Želeći da brzo okončaju rat, vojskovođe klana Hodžo prešle su u napad i do 15. dana šestog meseca trupe šogunata ušle su u Kjoto, nakon pobedonosne treće bitke na mostu Udži (1221).[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Posledice ove neuspele carske pobune bile su velike: car Go-Toba i njegove pristalice na carskom dvoru oterane su u izgnanstvo. Da bi se uspostavila čvršća kontrola nad Kjotom, dotadašnji vojni guverner Kjota (šugo) zamenjen je šogunovim namesnikom sa velikim ovlašćenjima (Rokuhara tandaj), a šogunat je uzeo pravo da se direktno meša u dvorske poslove, uključujući i izbor cara. Treće, šogunat je od carevih pristalica konfiskovao oko 3.000 poseda (šoen) i podelio ogroman broj džito imenovanja svojim pristalicama sa istoka, koji su tako kolonizovali centralne i zapadne oblasti Japana. Četvrto, vlada u Kamakuri počela je da izdaje zakone, izjednačivši se u vlasti sa carskim dvorom. U praksi, Japan je posle 1221. bio pod dvojnom upravom - carskog dvora u Kjotu i vojnog diktatora (šikena Hodžo) u Kamakuri, s tim što je vlast šogunata i njegovih činovnika (džito, šugo) postepeno rasla na račun carske birokratije (kokuši), a prihodi od šoena u sve većoj meri su prelazili u ruke ratnika - džitoa, iako su i dalje sami posedi zakonski pripadali dvorskoj aristokratiji i hramovima.[1]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.
Reference[uredi | uredi izvor]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
