Abe Farija

Abe Farija
Datum rođenja	(1756-05-31)31. maj 1756.
Mesto rođenja	Bardez, Goa
Datum smrti	20. septembar 1819.(1819-09-20) (63 god.)
Mesto smrti	Monmartr, Francuska
Zanimanje	Monah
Značajni radovi	"Da Causa do Sono Lúcido no Estudo da Natureza do Homem"

Abe Farija (portugalski: Abade Faria), ili Abe (opat) Hoze Kustodio de Farija (31. maj 1756 – 20. septembar 1819), bio je luzo-goanski katolički monah koji je bio jedan od pionira naučnog proučavanja hipnotizma, inspirisan delom Franka Mesmera. Za razliku od Mesmera, koji je tvrdio da je hipnoza posredovana "životinjskim magnetizmom", Farija je shvatio da ona deluje isključivo snagom sugestije. Početkom 19. veka, Abe Farija je uveo orijentalnu hipnozu u Pariz.

On je bio jedan od prvih koji je odstupio od teorije "magnetne tečnosti", olakšao važnost sugestije i pokazao postojanje "autosugestije"; takođe je ustanovio da ono što je nazvao nervnim snom pripada prirodnom poretku. Od svojih prvih segmenata magnetizacije, 1814. godine, hrabro je razvio svoju doktrinu. Ništa ne dolazi od hipnotizera; sve dolazi od subjekta i odvija se u njegovoj mašti generisanoj unutar uma. Hipnoza je samo oblik sna. Iako moralnog poretka, hipnotsko delovanje često je potpomognuto fizičkim, ili bolje rečeno fiziološkim sredstvima - nepokretnošću izgleda i cerebralnim umorom.

Farija je promenio terminologiju mesmerizma. Ranije je fokus bio na „koncentraciji“ subjekta. U Farijinoj terminologiji, operater je postao "koncentrator", a somnambulizam se posmatrao kao lucidan san. Metod hipnoze koji koristi Farija je komandovanje, prema očekivanom trajanju. Teorija Abe Farije sada je poznata kao farizam.

Hipnoza

Hipnoza čak ni u 18. veku nije bila novost. Nekoliko antičkih kultura, uključujući egipatsku i grčku, koristile su "hramove za spavanje" gde bi ljudi bili u pospanom stanju i primali sugestije od specijalno treniranih monaha i sveštenika. 1027. godine, persijski lekar Avicena je zapisao karakteristike transa. Ovakvo lečenje se zapostavilo sve dok nemački doktor Franc Mesmer nije počeo ponovo da ga koristi u 18. veku. Mesmerov tretman je uključivao manipulisanje sa telesnim prirodnim, animalnim, magnetizmom i sugestijom. Nakon što bi prošli kroz ovaj tretman, ljudi bi iskusili konvulzije, nakon kojih bi se osećali bolje.

Nekoliko godina kasnije, Abe Farija, portugalsko-goanski monah, proučavao je Mesmerov rad i zaključio da je „potpuno apsurdno“ misliti da su magneti vitalni deo procesa. Istina je bila još izvanrednija: moć pada u trans ili „lucidni san“ u potpunosti pripada pojedincima o kojima je reč. Nisu bile potrebne posebne snage, jer su se fenomeni oslanjali samo na moć sugestije.

Lucidan san

Farija je shvatio svoju ulogu „hipnotizera“, pomažući svom subjektu da uđe u pravo stanje uma. U knjizi O uzroku lucidnog sna opisuje svoju metodu: „Nakon što odaberem subjekte s odgovarajućom sposobnošću, tražim od njih da se opuste u stolici, zatvore oči, koncentrišu i razmišljaju o snu. Dok tiho čekaju dalja uputstva, nežno ili zapovednički kažem: ‘Dormez!’ (Spavaj!) I oni utonu u lucidan san”. Iz Farijinog lucidnog sna, izraz "hipnoza" skovao je 1843. godine škotski hirurg Džejms Brejd, iz grčkog hipnos, što znači "san", a osis što znači "stanje". Brejd je zaključio da hipnoza nije vrsta sna, već koncentracija na jednu ideju, što rezultira povećanom sugestibilnošću. Nakon njegove smrti, interesovanje za hipnozu je uveliko nestalo sve dok francuski neurolog Žan Marten Šarko nije počeo sistematski da koristi hipnotizam u lečenju traumatične histerije. Ovo je skrenulo pažnju na hipnozu Jozefa Brojera i Sigmunda Frojda, koji su trebali preispitati nagon iza hipnotičkog ja, i otkriti moć nesvesnog.