Жан-Мартен Шарко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жан-Мартен Шарко

Jean-Martin Charcot.jpg

Општи подаци
Датум рођења 29. новембар 1825.
Место рођења Париз (Француска)
Датум смрти 16. август 1893.
Место смрти Lac des Settons, Nièvre. (Француска)
Рад
Поље Неурологија, Патологија
Институција Pitié-Salpêtrière Hospital
Познат по Проучавању и откривању неуролошких обољења
Напомене 15 епонима из неурологфије носи његово име

Жан-Мартен Шарко (фр. Jean-Martin Charcot; Париз, 29. новембар 1825 — Lac des Settons, Nièvre., 16. август 1893) је био француски неуролог, који се сматра оснивачем и првим професором модерне неурологије. Његово име се повезује са најмање 15 медицинских епонима, од којих су најпознатији Шарко-Мари-Тутова болест (енг. Charcot-Marie-Tooth disease) и Амиотрофична латерална склероза, у Америци познат као болест Лоу Геригова болест (енг. Lou Gehrig’s disease).[1][2]

Епоними[уреди]

Шаркоово име се повезује са најмање 15 медицинских епонима, од којих су најпознатији:

  • Шаркоова болест
  • Шаркоов синдром I
  • Шаркоова тријада I
  • Шаркоова тријада II
  • Шаркоова зона
  • Шарко-Бушарова анеуризма
  • Шарко-Мари-Тутова болест
  • Шарко-Вилбрандов синдром
  • Ерб-Шаркоова парализа
  • Лоу Геригова болест или Амиотрофична латерална склероза

Живот[уреди]

Утемељивач савремене неурологије Жан-Мартен Шарко рођен је у Паризу 29. новембра 1825., када неурологија још није била препозната као засебна медицинска специјалност. У 23. години живота Шарко је завршио медицину и одмах започео каријеру лекара у болници фр. Hospital de la Salpêtrière, где је шеф клинике (фр. Chef de Clinique) постао 1853. године.[3]

На место професор патолошке анатомије Уневезитета у Паризу Жан-Мартен Шарко постављен је 1872. године. Дужност универзитетског професора обављао је све до своје смрти 16. августа 1893.

Дело[уреди]

Као полиглота, Жан-Мартен Шарко био је у могућности да се упозна са одговарајућом неуролошком и другом медицинском литературом, на француском, енглеском, италијанском и немачком језику, и тако стекне солидна знања из анатомије, физиологије и патологије нервног система, као и општа знања из геронтологије, болести зглобова, плућа итд.[4]

Током своје универзитетске каријере, поред бројних неуролошких оболења Жан-Мартен Шарко разјашњавао је парадигму хистерије и хипнозе у свом тадашњем одређењу.[5] Након што је 13. фебруара 1882. у Француској академији наука, приказао свој рад „О различитим нервним стањима узрокованих психозом код хистерика“ Жан-Мартен Шарко је добио научну легитимност за даља истраживања у овој области.[6]

Жан-Мартен Шарко на једном од предавања демонстрира примену хипнозе код хистерије.

По својој професионалној едукацији и опредељењу патолог, Шарко је проучава повезаност између клиничких знакова и симптома, као и анатомије и патологије на дневној основи. Захваљујући свом изванредном памћењу и ликовним способностима, Шарко је нацртао бројне скице и цртеже, који ће чинити основ за илустрацију његових истраживања и бројних важних открића.[4]

Као професор Жан-Мартен Шарко, је због његове изузетне елоквенције и ораторства, својим предавањима дао нову литерарну димензију због чега је био изузетно цењен међу студентима Универзитета у Паризу, који су масовно посећивали његова предавања. Жан-Мартен Шарко је био и неуморан радник, и на радном месту свакодневно је остајао до јутарњих сати.[4]

Једино задовољство у коме је Шарко уживао била је музика. Уторком увече слушао је озбиљну музику, најчешће Лудвига ван Бетовена, који му је био омиљен композитор.[4]

Његово дело после Шаркоове смрти наставили су његови студената, међу којима су били најзначајнији: Сигмунд Фројд, Чарлс Бабински, Алфред Бинет, Пјер Жанет, Gilles de la Tourette.[7]

Описи и класификације бројних болести и стања са којима се Жан-Мартен Шарко бавио (међу којима има и оних које данас носе његово име), имају не само фактографски и медицински значај, већ и ликовни значај, због бројних скица, као и књижевни значај због начина излагања и презентације његових предавања.[4][8]

Жан-Мартен Шаркоове књиге и многобројне белешке са предавања преведене су на многе језике и данас чине значајну основу за изучавање савремних неуролошких области. Историчари медицине га због бројних заслуга у области истраживачке медицине, сврставају у најужи круг кандидата за најутицајнијег лекара у историји медицине.[4][9]

Извори[уреди]

  1. Биографија Жан-Мартен Шаркоа (Jean-Martin Charcot) на whonamedit.com, Приступљено 6. јануар 2011.
  2. Dreze Ch Charcot 1825–1893 Louvain Med 120: 33–66, 2001.
  3. Bonduelle M, Gelfand T, Goez CCharcot, un grand médecindans son siècle Michalon ed1996
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Nadj C. Jean-Martin Charcot – the leader in neurology and artistic expression. Symposium „Medicine and Art“, Studenica - Serbian Orthodox Monastery, Studenica, October 5-6th, 2012. Kraljevo, Kragujevac: Health Center “Studenica” & Society for Neuroscience „Sozercanje from Sumadija“, 2012. PONS
  5. Charcot JM. Lectures on the diseases of the nervous system delivered at the Salpêtrière. London. 1877.
  6. Календар значајних догађаја у историји психологије
  7. Jay V. The legacy of Jean-Martin Charcot. Arch Pathol Lab Med. 2000; 124:10–11.
  8. Murray TJ Multiple Sclerosis: the history of a disease Demos Medical Publishing 2005.
  9. Charcot JM. Sur les localizations cérébrales. Comptes-Rendus des Seánces et Mémoires de la Société de Biologie. 1875 24: 400–404.

Библиографија[уреди]

  • Études pour servir à l’histoire de l’affection décrite sous les noms de goutte asthénique primitive, nodosités des jointures, rhumatisme articulaire chronique (forme primitive). Doctoral thesis, 1853.
  • Observation de leucocythémie. Written with Charles Philippe Robin (1821-1885).Comptes rendus de la Société de biologie. Paris, 1853; 44. Charcot-Leyden crystals.
  • De l’expectoration en médecine. Paris, 1857.
  • Note sur les cristaux particuliers trouvés dans le sang et les viscères d’un sujet leucémique. Written with E. F. A. Vulpian. Gazette médicale de Paris, 1860; 7: 755.
  • De la pneumonie chronique. Paris, 1860.
  • Contribution à l’étude des altérations anatomiques de la goutte. Written with André Victor Cornil. Comptes rendus de la Société de biologie (Mémoires). Paris, (1863); 1864, 3rd series, 5: 139-163.
  • Douleurs fulgurantes de l’ataxie sans incoordination des mouvements; sclérose commençante des cordons postérieurs de la moëlle épinière. Written with Abel Bouchard (1833-1899).
  • Leçons cliniques sur les maladies des vieillards et les maladies chroniques. Paris, 1868.
  • Histologie de la sclérose en plaques. Gazette des hôpitaux, Paris, 1868; 41: 554-555.
  • Deuz cas d’atrophie musculaire progressive avec lésions de la substance grise et des faisceaux antéro-latéraux de la moëlle épinière. Archives de physiologie normale et pathologique, Paris, 1869; 2: 744-760. Description of the lesions of the spinal cord in muscular atrophy.
  • Une observation de paralysie infantile s’accompagnement d’une altération des cornes antérieures de la substance grise de la moëlle. Written with Alex Joffroy (1844-1908).Comptes rendus de la Société de biologie, Paris, (1869), 1870, 5th series; 1: 312-315.
  • Leçons sur les maladies du système nerveux faites à la Salpêtrière.5 volumes, Paris, A.Delahaye, 1872-1887. English translation, 1877-1889. With Charcot-Weiss-baker syndrome.
  • Leçons sur les maladies du foie, des voies biliares et des reins faites à la Faculté de Médecine de Paris. Paris: Progrés Médical & Adrien Delahaye, 1877. English translation, New York, 1878.
  • Oeuvres complètes. 9 volumes. Paris, Bureaux de Progrés Médical [and other publishers], 1886-1890.
  • Sur une forme particulière d'atrophie musculaire progressive, souvent familiale débutant par les pieds et les jambes et atteignant plus tard les mains. Written with Pierre Marie.Revue médicale, Paris, 1886, 6: 97-138. Charcot-Marie-Tooth disease or syndrome.
  • Neue Vorlesungen über die Krankheiten des Nervensystems insbesondere über Hysterie. Autorisirte deutsche Ausgabe von Sigm. Freud. Leipzig, Toeplitz, 1886.
  • Sur un cas de coecite’ verbales. Ouvres Completes de Charcot. Paris, Delehaye, Lecrosnier, 1887. Charcot-Wilbrand syndrome.
  • Les démoniaques dans l’art. Produced with Paul Marie Louis Pierre Richer (1849-1933). Paris, A. Delahaye & E. Lecrosnier, 1887. Reprinted, Amsterdam, B. M. Israël, 1972.
  • Leçons du mardi à la Salpêtrière. Policlinique 1888-1889. Progrès médical, Paris, 1889.
  • Les difformes et les maladies dans l’art. Produced with Paul Marie Louis Pierre Richer (1849-1933). Paris, Lecrosnier & Babe, 1889. Reprinted, Amsterdam, B. M. Israël, 1972.
  • Leçons du mardi à la Salpêtrière. 2 volumes; Paris, 1889-1890.
  • Les centres moteurs corticaux chez l'homme. With Jean Albert Pitres (1848-1927). Paris, Rueff & Cie., 1895.
  • Charles-Joseph Bouchard: Des dégenerations secondaires de la moëlle épinière. Archives génerales de médecine, Paris, 1866. English translation by E. R. Hun, Utica, 1869.

Спољашње везе[уреди]