Adolf Disterveg

Adolf Disterveg
Puno ime	Fridrih Adolf Vilhelm Disterveg
Datum rođenja	(1790-10-29)29. oktobar 1790.
Mesto rođenja	Zigen
Datum smrti	7. jul 1866.(1866-07-07) (75 god.)
Mesto smrti	Berlin

Fridrih Adolf Vilhelm Disterveg (nem. Friedrich Adolph Wilhelm Diesterweg; rođen 29. oktobra 1790, u Zigenu, u Nemačkoj, preminuo 7. jula 1866. godine, u Berlinu), je bio nemački pedagog.

Biografija

Fridrih Adolf Vilhelm Disterveg potiče iz činovničke porodice. U detinjstvu je zavoleo prirodu u kojoj je rado boravio, pa se to ispoljilo i u njegovim pedagoškim radovima. Nakon završenog fakulteta, Disterveg je nastavnik matematike i fizike u oglednoj školi u Frankfurtu na Majni. Tako se našao u sredini pristalica Pestalocija čija je dela intenzivno proučavao. Napredovao je u zvanju i postao direktor gimnazije, što mu je omogućilo teorijsko uopštavanje školskog iskustva. Bio je direktor Učiteljske škole u Marseju (1820—1832), pa je u školi sprovodio Pestalocijeve pedagoške principe, a pokrenuo je (1827) pedagoški časopis „Rajnski listići za obrazovanje i nastavu“ (Rheinische Blätter für Erziehung und Unterricht).

Njegova učiteljska škola ubrzo je postala centar pestalocijanstva u Nemačkoj i ujedno primer kako valja pripremati nove učiteljske kadrove. Od 1832—1847. godine direktor je Učiteljske škole u Berlinu, gde je nastavio propagandu pestalocijanstva i iste godine osnovao pedagoško društvo. Njegovom inicijativom bilo je preuređeno staro učiteljsko društvo, a 1840. predsednik je novoosnovanog „Opšteg učiteljskog saveza“. Njegovo delovanje na ujedinjavanju i organizovanju učiteljstva, a takođe i njegov napredni stav u pogledu religije, jer je bio protivnik klerikalizma i pristalica racionalnog hrišćanstva, po uzoru na Pestalocija, kao i njegove simpatije prema sirotinji i radništvu doneli su mu niz progona od strane pruske rekcionarne vlade.

U tri rasprave (1836) „Životno pitanje civilizacije“ ukazuje na društvenu nejednakost, na suprotnosti nemaštine i bogatstva. Nejednakost među ljudima u društvu nesreća je za čovečanstvo, naglašavao je Disterveg u svojim radovima. Ukazivao je na zbližavanje radnika i njihove organizacije, ali sve se to sprovodi, po njegovom mišljenju, u vidu mirne samopomoći i ljubavi prema ljudima. I Disterveg kao i Pestaloci daleko je od pomisli o socijalnom preobražaju društva, a ograničava se samo na podizanje materijalnog položaja radnika u granicama ondašnjeg društva. Represije prema Distervegu započele su 1836. godine nakon objavljenih članaka kao nepriličnih za činovnika. U to vreme u Nemačkoj su narastala revolucionarana raspoloženja, a stupanjem na presto Fridriha Vilhelma IV (1840) počinje borba s porastom društvenog pokreta. Disterveg je 1847. godine nakon vladine reviѕije njegovog rada bio uklonjen s uprave učiteljske škole, a nakon gušenja revolucije (1848) prinuđen je da podnese ostavku na službu. Nakon ostavke još se više posvetio literarno-pedagoškom radu, produžio je da izdaje „Rajnske listiće za obrazovanje i nastavu“, a od 1851. godine izdaje i „Pedagoški godišnjak“.

Kao i ranije, Disterveg je istupao u zaštitu škole od crkvenog dogmatizma i borio se za svetovnost nastave. Kada je prusko ministarstvo izdalo (1854) školske zakone („regulative“), koji su snižavali nivo škole i pojačavali njen konfesionalni karakter, Disterveg je odlučno istupao protiv njih. Borbu protiv reakcije u oblasti školskog rada produžio je kao narodni zastupnik. S parlamentarne tribine nastavlja borbu protiv vladine politike i do smrti vodi napredno nemačko učiteljstvo.

Vaspitni cilj

Disterveg nije toliko značajan kao originalan mislilac, već kao čovek koji je veoma uspešno umeo da populariše pedagoške ideje drugih, pre svega Pestalocija. On se zauzima za opštečovečansko vaspitanje, to jest, njegov vaspitni ideal bio je razviti čoveka, sve njegove duševne snage, i to uskladu sa istinom, dobrotom i lepotom. Ako vaspitač želi da postigne taj cilj, treba da postupa mudro, svoj rad mora da dovede u sklad sa dečjom samoradinošću, njegovom prirodom i datim kulturnim stepenom. Mada je Disterveg svojim vaspitnim ciljem postavio dosta širok vaspitni program, ipak je u svojoj pedagogiji zanemario moralno i estetsko vaspitanje. Popularisanje Pestalocijevih ideja nije išlo u tom pravcu.

Kao veoma značajan postulat svakog obrazovanja, Disterveg ističe da predavač mora da usaglašava svoj rad sa ljudskom prirodom. Time on ističe načelo prilagođavanja prirodi, koje je pozajmio od Rusoa i Pestalocija i kome je dao svoje objašnjenje.

Načelo usklađenosti sa kulturom, Disterveg objašnjava: „U vaspitanju treba uzimati u obzir uslove mesta i vremena, jednom rečju svu savremenu kulturu, specijalno kuturu države, učenikove domovine“ .

Didaktika

Mnogo više pažnje posvećivao je vaspitanju uma, koje je razrađivao detaljnije nego Pestaloci, i tako je omogućio da Pestalocijeve ideje postanu pristupačnije. Distervegova didaktička nastojanja bila su u skladu sa svim njegovim naporima za praktično poboljšanje školstva. On je izuzetno mnogo uradio za obrazovanje učiteljstva.

Disterveg je izuzetno cenio školu i disciplinu, pa je njegova glavna briga bila da iz škola ukloni formalistički nastavni duh i kasarnski karakter pruskih škola. On je ukazao da škola treba ne samo da obrazuje već i da vaspitava, a kao glavna sredstva vaspitanja predlaže: sistematsku nastavu, dobar primer i disciplinu.

Didaktički principi

U skladu sa tim svojim osnovnim shvatanjem nastave, Disterveg je formulisao i više nastavnih principa. Razumljivo je što je pod uticajem Herbartovim pridavao nastavi vaspitni karakter. Nastava treba da razvija ne samo mišljenje nego i osećanje, volju i karakter. Pošto se u Distervegovom nastavnom procesu radi o tri stepena: o čulnoj percepciji, umnom saznavanju i prerađivanju, nastavu treba početi očigledno. Dete treba preko predstava voditi ka pojmovima i sređivanju gradiva i njegovom korišćenju. Zato što treba voditi računa o dečjoj prirodi u svakom pogledu, nastava mora biti individualizovana.

Priroda deteta traži da nastava treba da bude i postupna. Kao kod principa veoma je naglašavao pravila: od lakšeg ka težem, od pojedinačnog ka opštem, od konkretnog ka apstraktnom, od bližeg ka daljem, od poznatog ka nepoznatom, ali preporučuje da ta pravila učitelj ne uzima u obzir po svaku cenu. Ipak je u tome bio suviše sklon induktivnom putu saznavanja u nastavi, što je takođe razumljivo zbog zanemarivanja induktivnog saznavanja u feudalnoj školi, protiv koje se borio.

Nastava treba da razvija dečju samoaktivnost. Tako će se najbolje probuditi i interesovanje deteta. U tu svrhu Disterveg je, nasuprot dogmatskoj nastavi, tražio da učitelj u nastavi pruža gradivo po određenom sistemu i da pri tom primenjuje dva načina: tumačenje i razgovor. Disterveg govori o dva nastavna oblika: o obliku objašnjavanja i o razvojno-upitnom obliku. Očigledno je da je Disterveg ove dve metode suviše odvajao međusobno, dok ih u nastavi treba povezivati, i to već u osnovnoj školi na način koji će odgovarati dečjim sposobnostima.

Visoko je cenio trajnost znanja. Zato je isuviše važno da učitelj gradivo ne prelazi suviše brzo, da češće ponavlja sa učenicima one osnovne stvari koje su najvažnije, da u novom obliku ponavlja staro i da to primenjuje prilikom obrađivanja novog gradiva.

Kad je Disterveg govorio o nastavnim predmetima, o opštečovečanskom obrazovanju, podelio je predmete na: istorijske (istorija, geografija) i racionalne (matematika, fizika). Pravilno je naslutio da izbor nastavne metode treba da se takođe upravlja prema nastavnom gradivu, ali je jednostrano zaključivao tražeći od učitelja da u istorijskim predmetima samo tumači, a da u racionalnim predmetima samo razgovara. Tek obe metode pomažu razvoju dečjih duševnih snaga.

O učitelju

Disterveg je mnogo tražio od učitelja. Pre svega, zahteva od njega da bude zaista široko i dobro obrazovan, kako u nastavnim predmetima, tako i u pedagogiji, psihologiji, logici i specijalnoj metodici. Učitelj treba stalno da se usavršava.

Njegov rad u školi treba da bude promišljen i energičan. Samo tako će moći da vodi učenike i da u njima budi samoaktivnost. On mora, dalje, da pazi na dečji govor, jer ga time navodi i na precizno mišljenje i prosuđivanje. Takvim radom ujedno on učenike i disciplinuje. Svim tim zajedno on ih i moralno vaspitava. Učitelj treba, pre svega, i sam da bude vaspitan.

Učitelj ne sme da se ograničava samo na školski rad, već treba da bude živi deo zajednice u kojoj radi. Zato treba da se trudi oko podizanja kulturno-prosvetnog nivoa odraslih (da sarađuje u bibliotekama, u različitim klubovima za obrazovanje odraslih, sam treba da daje podsticaj za osnivanje takvih klubova).

U organizaciji nastave i vaspitanja uloga učitelja je od velikog značaja. Zato i kaže: „Gde god škole nazaduju krivica je nastavnika; a gde god napreduje, jedina je zasluga nastavnika“.

Dela

Disterveg je vrlo plodan pedagoški pisac. Objavio je preko 400 članaka o raznim pedagoškim pitanjima i oko 50 knjiga iѕ pedagogije i didaktike, posebno metodike matematike i maternjeg jezika, kao i više udžbenika za narodne škole. Njegov najpoznatiji rad je „Putokaz za obrazovanje nemačkih učitelja“, koji je sastavio 1834. godine u saradnji sa učiteljima, pristalicama Pestalocija.

Citati

Disterveg je zastupao ideju opštečovečanskog obrazovanja. Škola mora biti nosilac čovečnosti i humanosti jer odgaja ljude i građane, a ne „prave Pruse“. U jednom od svojih članaka obraća se učiteljima pa naglašava: „Govori i misli: čovek-to je moje ime, Nemac-to je moje prezime.“ Poznata je i njegova izreka: „Ljubav prema čovečanstvu i ljubav prema domovini moraju ići ruku pod ruku.“

Njegov pedagoški značaj

U temelje pedagoških nazora Disterveg je postavio tri principa: samoradnju, prilagođavanje prirodi i prilagođavanje kulturi. Odgajanje, govorio je Disterveg, kreće se samo u granicama samoradnje, pa je i glavni cilj onog koji odgaja razvijanje samoradnje u detetu. To znači da učitelj mora pre svega umeti izazvati samoradnju učenika. Princip prilagođavanja prirodi Disterveg shvata u pomaganju razvijanja osnova deteta, razlikujući u čovekovom razvoju tri stupnja:

• stupanj vladavine osećanja,
• stupanj pamćenja,
• stupanj razuma.

Princip prilagođavanja kulturi Disterveg objašnjava sledećim rečima „U odgajanju treba uzimati u obzir uslove, mesto i vreme, jednom rečju, svu savremenu kulturu, posebno kulturu države učenikove domovine.“

Glavna zasluga Adolfa Distervega je u tome što se uspešno i uporno borio na području praktične i teoretske pedagogije protiv formalističkog i kasarnskog uređenja pruskog školstva i nastave (uporedi njegovu borbu protiv konfesionalne škole, protiv pruskih školskih zakona). Zbog svega toga, a naročito još zbog detaljnije razrade didaktičkih principa, imao je uticaja i na napredno učiteljstvo.

Disterveg zauzima počasno mesto u istoriji pedagogije, pošto su njegovi pedagoški zahtevi bili izvanredno aktuelni u političkoj i ideološkoj borbi njegovog doba. Njegovi zahtevi su bili upereni protiv feudalne reakcije, naročito protiv sveštenstva koje je igralo odlučujuću ulogu u školstvu. Tražio je da učitelji budu pedagoški obrazovani i odbacivao je pedagoški diletantizam. Protiv uticaja crkve na osnovnu školu borio se i zahtevom mistike, i tražio je da u omladini treba razvijati sposobnost za saznavanje (heuristički razgovor). Time je nastupao protiv feudalne težnje da omladini treba u glavu uliti večite istine. Nasuprot feudalnoj pedagogiji, koja je prirodu smatrala pokvarenom, Disterveg je tražio da vaspitanje bude u skladu sa prirodom deteta. Ovim zahtevima je direktno pobijao gledišta ideologa koji su hteli da vrate školu pod okrilje crkve. Disterveg je najnapredniji pedagog Nemačke u prvoj polovini XIX veka.

Literatura

• Zaninović, M., Pedagoška hrestomatija, Školska knjiga, Zagreb, 1985.
• Stojan Cenić, Jelena Petrović, Vaspitanje kroz istorijske epohe, Učiteljski fakultet Vranje "Eduka" Beograd 2005.
• Leon Žlebnik, Opšta istorija školstva i pedagoških ideja, Naučna knjiga Beograd 1970.