Aetijani
Aetijani ili Anomeji su pristalice teologa Aetija, nazvani i Evnomijani po Evnomiju, Aetijevom učeniku. Propovedali su da su Bog Otac i Bog Sin nejednosuštni, odvojeni ne samo po suštini, već i po želji.[1] Nazvani su i Eksukontiji, kako detaljno o tome piše Sokrat.
Počeci[uredi | uredi izvor]
Na početku, njihovo propovedanje je bilo skoro isto sa Arijanskim mišljenjima da je Otac na višem položaju nego Sin. Aetije kasnije nije prihvatio ni pravoslavni „jednosuštni“, ali ni arijevski „lični“, pa je zato njegovo propovedanje dobilo anatemu Arijanaca na njihova dva sabora, te je prognan zajedno sa učenikom Evnomijem. Ubrzo su se vratili da bi se suprotstavili Akakiju iz Kesarije, koji je hteo da sa novom terminologijom postigne kompromis, ali Akakije je bio omiljen na dvoru i to je prouzrokovalo Aetijevo i Evnomijevo novo prognanstvo. Od onda su se Aetijani odvojili od Arijanaca.
U vreme imperatora Julijana njihov jeres je dobio novi podsticaj pošto je imperator hteo da se suprotstavi pravoslavcima, pa je pomagao razne jerese sa željom da postigne neku vrstu rata među pristalicama različite vere. Godine 362. na saboru sazvanom od episkopa Efzoija u Antiohiji puno episkopa je predložilo amnestiju za Aetija, kao i to da se prihvate njegovi stavovi. Zahvaljujući Velikom Vasiliju, Grigoriju iz Nise i Svetom Epifaniju, koji su vodili upornu borbu protiv Aetija, ta jeres nije dostigla presudnu masovnost, pa su na Drugom Vaseljenskom saboru u Konstantinopolju 381. surovo osuđeni i Aetije i njegove pristalice. Imperator Teodosije je odmah sastavio zakone po kojima su se sve vodeće ličnosti jeresi proganjale, izgubile svako građansko pravo po pitanju nasledstva i testamenta, i njihove knjige su se spaljivale. Brzoj propasti te jeresi je doprinelo to što su se podelili na više manjih grupa.
Do polovine V veka ta jeres je bila skoro ugašena i malo preostalih pristalica se okupljalo u pustim mestima zbog straha od kazni. Aetije, kao i Arije, je tvrdio da je samo Otac nerođen i da je On rodio Sina tako da se razlikuje od Njega pošto je Sin stvoren po Njegovoj želji što nije moglo da se desi Ocu. I sama razlika između nerođenog i rođenog po njemu je dovoljna da se usvoji nejednosuštnost između njih, jer ako se prihvata da biti nerođen je suštinska odlika Boga, onda rođeni Hristos ne može to biti. Sveti Duh je Hristovo stvorenje, stvoren kao izvor svetla i osvešćenje čovekovog duha.
Aetijanska hristologija[uredi | uredi izvor]
Aetijani, kao i Arijanci, ne prihvataju u potpunosti ljudsku prirodu Hrista, ali Arijanci tvrde da je Hristos dobio božansku prirodu kao nagradu za svoja dela, dok Ajetijani tvrde da je Hristos bog po poreklu – znači od rođenja. Arije je propovedao da je nemoguće shvatiti u potpunosti božiju prirodu, dok je Aetije širio mišljenje da je Bog potpuno shvatljiv pojam, ali besmisleno je tvrdio da ne može Bog znati više o sebi nego mi o njemu, i šta god da zna o sebi, to sve postoji isto u nama. Aetijani su takođe prekrštavali pravoslavce ili Arijance ponavljajući na taj način Svetu Tajnu. Tri pognjurenja u vodu su zamenili jednim na sećanje na Hristovu smrt. Nisu krstili „u ime Oca, Sina i Svetog Duha“, nego „u ime Boga nestvorenog, i u ime Sina stvorenog, i u ime Svetog Duha presvetog i od stvorenog Sina stvorenog“. Sveto pismo su tumačili na prost način, nisu prunavali slavu Svititelja značaj Svetih moštiju, i imali su veoma slobodne običaje i moral.
