Pređi na sadržaj

Aleksandar Kokorinov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Kokorinov
Portret Kokorinova, Dmitrij Levicki.
Datum rođenja(1726-06-29)29. jun 1726.
Mesto rođenjaToboljsk
Datum smrti10. mart 1772.(1772-03-10) (45 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg

Aleksandar Filipovič Kokorinov (rus. Александр Филиппович Кокоринов; 10. jul 1726 — 21. mart 1772) bio je ruski arhitekta i profesor. Jedan je od osnivača, prvi graditelj, direktor (1761) i rektor (1769) Imperijalne akademije umetnosti u Sankt Peterburgu. Kokorinov je bio dvorski arhitekta porodice Razumovski i Ivana Šuvalova, prvog predsednika Akademije. Kokorinovljevo preostalo arhitektonsko nasleđe, za koje se nekada verovalo da je značajnog obima,[1] svedeno je savremenim istraživanjima na samo dve zgrade, Imperijalnu akademiju umetnosti i palatu Kirila Razumovskog u Sankt Peterburgu.[1] Akademiju je projektovao Žan Batist Valin de la Mot na osnovu ranijeg predloga Žaka Fransoa Blondela, dok je Kokorinov rukovodio izgradnjom u njenim ranim fazama (1764–1772).

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine i porodica[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Kokorinov je rođen u Tobolsku u porodici državnog činovnika. Njegov deda je bio sveštenik. Sa 14 godina počeo je da trenira kod Johana Blanka (oca Karla Blanka), samoproglašenog arhitekte prognanog iz Sankt Peterburga zbog svoje umešanosti u navodnu zaveru Artemija Volinskog (1740). Sa uznesenjem Elizabete 1741. godine, preživeli iz afere Volinski su amnestirani i Blankovi su se vratili u Moskvu, vodeći sa sobom Kokorinova.[2]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti Johana Blanka, 1745. Aleksandar Kokorinov i Karl Blank studirali su umetnost i arhitekturu u Moskvi kod Dmitrija Uhtomskog, tada vodećeg moskovskog arhitekte Elizabetanskog baroka i dekana arhitektonske škole sa sedištem u Moskovskom Kremlju . Ubrzo je Kokorinov pozvan u grupu Ivana Korobova, gde je mladi arhitekta dao tako dobru reputaciju da ga je majstor unapredio i 1749. on je postao šegrt. Ova titula je omogućila Kokorinovu da sam gradi i preuzima privatne narudžbine.[3]

Na ovom mestu Kokorinov je takođe bio zadužen za rekonstrukciju i restauraciju kula i zidina Moskovskog Kremlja. Ubrzo je njegova reputacija bila toliko dobra da ga je čak i hetman Kiril Razumovski angažovao da radi na njegovom imanju Petrovskoe.[4]

Diplomirao je matematiku na Moskovskom univerzitetu,[5] a 1754. Kokorinov je položio stručni ispit kao mlađi arhitekta, pridružio se osoblju Frančeska Bartolomea Rastrelija i preselio se u Sankt Peterburg gde je stupio u kontakt sa grofom Ivanom Šuvalovim, osnivačem Moskvskog Državni univerziteta (1755) i Imperijalne akademija umetnosti (1757). Kokorinov se pridružio osoblju Akademije prvih dana rada.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Šuvalov je prvobitno predložio osnivanje Akademije u Moskvi i naručio Žaka-Fransoa Blondela da dizajnira novi kampus.[6] Carica Jelisaveta je insistirala da Akademija mora biti smeštena u Sankt Peterburgu, a zadatak da adaptira Blondelove planove dobio je Kokorinov, koji je već projektovao Šuvalovu kuću u Sankt Peterburgu.[6] Kokorinov, obučen samo za barokni stil, imao je problema sa Blondelovim francuskim neoklasičnim dizajnom i 1759. Šuvalov je angažovao drugog Francuza da pomogne Kokorinovu.[6] Žan-Batist Valin de la Mot, Blondelov rođak i diplomac Kraljevske akademije za arhitekturu,[6] postao je Kokorinov parner na projektu Akademije i ubrzo ga je nadmašio. Za dizajn zgrade tradicionalno su zaslužni Kokorinov i de la Mot,[6] ali nedavna istraživanja u francuskim arhivima ukazuju na to da je to delo de la Mota, dok nacrti Kokorinova nikada nisu pronađeni.[7] Akademija, složena građevina dimenzija 140 puta 125 metara, nosi tragove Blondelovog stila, ali je, prema rečima Dmitrija Švidkovskog, „modernija... posebno uočljiva u planu. Tamo gde je Blondel naveo korintski red, zapravo je u izgradnji korišćen stroži dorski. Kupola je takođe lakonskija od Blondelovog dizajna. Kompletna zgrada je ispala još strožija nego što izgleda na de la Moteovim crtežima.“[8]

Godine 1761. Kokorinov je postavljen za direktora Akademi ali je tek 1765. postao profesor. Predavao je osnovnu teoriju arhitekture i istoriju arhitekture, dok je de la Mot predavao napredne arhitektonske predmete.[7]

Dok su arhitekte finalizirale svoj predlog, Rusiju je potresla kratka vladavina (5. januar 1762 – 9. jul 1762) i ubistvo cara Petra III, koga je nasledila Katarina II. Nova carica poslala je Šuvalova u de fakto progonstvo na svom seoskom imanju i postavila Ivana Beckoja za novog predsednika Akademije.[7] Carica je 18. marta 1764. odobrila ozbiljno finansije za rekonstrukciju i osnovala građevinski odbor, na čijem je čelu bio Kokorinov [9] De la Mote, koji je uvek izbegavao praktičnu izgradnju, nije bio aktivno uključen na licu mesta; po prvi put u ruskoj istoriji, arhitektonska profesija je podeljena na arhitektonsko projektovanje i upravljanje građevinskim radovima.[9]

Tokom rusko-turskog rata 1768–1774 finansiranje projekta je praktično prestalo, dok je Beckoj pokrenuo krivični postupak protiv navodne prevare na gradilištu.[10] Kokorinov je okrivljen za prekoračenje troškova, umro je 1772; nezvanično mišljenje je da je izvršio samoubistvo.[10] De la Mote je napustio Rusiju 1775. godine, zgradu je završio Jurij Felten 1788.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Shuisky, str. 41
  2. ^ Krasheninnikov 2008, str. 11-15.
  3. ^ Krasheninnikov 2008, str. 18.
  4. ^ Krasheninnikov 2008, str. 21.
  5. ^ Lisovsky, str. 23
  6. ^ a b v g d Shvidkovsky 2007, str. 232
  7. ^ a b v Shuisky, str. 43
  8. ^ Shvidkovsky 2007, str. 232–233
  9. ^ a b Shuisky, str. 45
  10. ^ a b v Shuisky, str. 46

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lisovsky, Vladimir (2006). Leonty Benua i peterburgskaya shkola ("Leontiй Benua i peterburgskaя škola hudožnikov-arhitektorov") (na jeziku: ruski). Saint Petersburg: Kolo. ISBN 5-901841-44-1. 
  • Shvidkovsky, D. S. (2007). Russian architecture and the West. Yale University Press. ISBN 978-0300109122. 
  • Shuisky, V. K. (2008). Zolotoy vek barocco i classicizma v Sankt-Peterburge (Zolotoй vek barokko i klassicizma v Sankt-Peterburgu) (na jeziku: ruski). Centrpoligraph. ISBN 978-5-9524-3777-7. 
  • Krasheninnikov, A. F. (2008). Arhitektor Aleksandr Kokorinov [Architect Alexander Kokorinov]. Progress-Traditciya (na jeziku: ruski). Moscow. str. 11—192. ISBN 978-5-89826-205-1. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Кокоринов&oldid=25938722”