Balalajka

Balalajka iz druge polovine 20. veka

Balalajka (rus. балала́йка) je ruski narodni muzički, žičani instrument trougaonog oblika s tri žice i s pokretnim pragovima na vratu.

Pojavila se oko 1700. i zamenila domru. Najpre je služila za pratnju pevanja i plesa. Postoji u šest veličina (pikolo, prim, sekund, alt, bas, kontrabas). Balalajka je najčešće povezana sa svojim prepoznatljivim trouglastim oblikom, ali je odigrala glavnu ulogu u muzici Istočne Evrope. Najraniji podaci sugerišu da se balon prvi put pojavio u centralnoj Aziji u dva i šest žičanih oblika. Balalajka je zapravo ruska gitara. Korene vuče iz 12. veka, kada je vrlo sličila lutnji, ali za standardni oblik i tehnička poboljšanja zaslužan je ruski plemić i svirač balalajke Vassili Vassilievich Andreiev, koji je živeo i radio krajem 19. veka. Tokom 1880-ih, Andrejev je napravio standardni balon zajedno sa violinskim graditeljem V. Ivanovim. Njegova osnovna verzija balona prepoznata je po svojoj karakterističnoj formi, sa tri strane proširene preko vrata sa strane. Kasnije je u Sankt-Peterburgu, trgovac Paserbski, napravio balalajku sa kromatskim nizom pragova i orkestralnom veličinom koja se ugađala na isti način kao moderni instrumenti. Najjednostavniji model je prim-balalajka, čije su dvije žice podešene jednako ali bez obzira na to, tonski opseg glazbala je vrlo širok. Andrejev organizuje brojne tradicionalne ruske narodne kompozicije, kao i melodije za orkestar, a takođe sastavlja i radi. Andreiev uvodi još jednu novinu, a to je mogućnost biranja veličine glazbala, od piccolo-balalajke do bas-balalajke, što obogaćuje osnivanje velikih orkestara balalajke, vrlo često uz pratnju Bajana (ruska harmonika), tamburina, te različitih flauta i frula.