Bitka kod Moldona

Bitka kod Moldona (engl. Battle of Maldon) je anglosaksonska epska pesma koja u herojskom, ali tragičnom tonu opisuje poraz saksonskog erla Birtnota 991. godine u bici sa vikinškom vojskom Olafa Trigvasona (965-1000) koji će kasnije postati kralj Norveške.

Tema

Istorijski događaj zapisan je u Anglosaksonskoj hronici na sledeći način:

991. Te godine dođe Anlaf sa devedeset i tri broda do Fokstona i opustoši svu okolinu, pa pođe zatim u Sandvič, odatle za Ipsvič i pregazivši celo područje krenu na Moldon. Tu mu vojvoda Birtnot i njegovi ratnici iziđoše na megdan i boriše se s njim. I oni ubiše vojvodu i zadobiše bojno polje.

U pesmi je istorijski događaj – jedan pljačkaški vikinški pohod na Istočnu Angliju – zamenjen prikazivanjem samo jednog detalja (Bitke kod Moldona) i usredsređenošću na jednog junaka (Vojvoda Birtnot) i njegovu ratničku družinu. Tako događaji počinju da bivaju motivisani odlukama pojedinaca, koji reaguju svaki na svoj način na pritiske i zahteve koje pred njih u toj situaciji postavlja herojski kodeks. Istovremeno, sve je to prikazano tako da sledi osnovne strukturne elemente herojske pesme kao žanra. I tako se od istorije dobilo književno delo.

Kompozicija

Analizom i poređenjem anglosaksonskih junačkih pesama (Bitka kod Finsburga i Bitka kod Brunanburga) dolazi se do jedne opšte šeme herojske pesme kao žanra. Ta strukturna šema – da je tako nazovemo – sastoji se od sledećih elemenata:

1. Uvod: opis položaja dve vojske i uspostavljanje atmosfere opšte napetosti koja prethodi bici. Vođa bodri svoje ratnike.
2. Izazov napadača.
3. Odgovor napadnutih.
4. Opši prizor bojišta na početku bitke.
5. Opis bitke u detaljima kao niz pojedinačnih dvoboja. Imena ratnika koji učestvuju u njima se pažljivo navode, i to ne samo imena već i poreklo.
6. Pobeda i gonjenje protivnika.
7. Motiv tri lešinara koji ulaze na napušteno bojno polje.

U Bici kod Moldona, svi elementi od 1 - 5 biće veoma pažljivo i opširno razrađeni ali će, zbog prirode samog događaja poslednja dva elementa biti iz osnove promenjena. Tako će Bitka kod Moldona da se završi na sledeći način:

6. Herojska pogibija vojskovođe.

7. Junaštvo preostalih ratnika koji ostaju da izginu na bojnom polju. Ono je podvučeno još više upoređenjem sa ponašanjem izdajnika i kukavica koje beže čim vide da im je vođa poginuo. Junaci bodre jedan drugog da istraju onako kako ih je vojskovođa bodrio na početku i time se stvara zaokružena celina pesme.

Redosled strukture ove herojske pesme, donekle je izmenjen. Element 5 stavljen je na kraj, da bi se što bolje istakao ideal ratničke lojalnosti koji je glavna tema pesme.

Uvod

Pesma počinje prikazom Birtnotove vojske, čiji borbeni moral ilustruju izjave dvojice ratnika da su spremni da delom opravdaju svoje junačke hvale (sth. 1-16). Zatim se pojavljuje vojskovođa koji vrši poslednju smotru pred bitku:

,,Tada Birtnot na konju obiđe svoju vojsku; svakog ratnika je savetovao kakav položaj da zauzme i da ne ustukne, kako da drži štit uspravno i čvrsto i da nikada ne klone duhom.“ (sth. 17-21)

Već ovde u uvodu naglašeno je prijateljstvo i upravo očinsko staranje koje Birtnot pokazuje prema svojim ratnicima. Time je ocrtan njegov lik kao idealnog vođe herojskom kodeksu (str. 24-5), što će kasnije predstavljati logičnu motivaciju za herojsko držanje njegovih ljudi.

Izazov napadača

Glasnik vikinške vojske dovikuje Birtnotu preko reke:

,,Poslali su me tebi mornari udarca hitra

tražeći da ti kažem da možeš smesta poslati

prstenje kao otkup: i da je bolje za tebe

da ova koplja naša pomoću danka odvratiš,

da ne bismo mi, stameni ratnici, s tobom megdan delili.“

(sth. 29 - 33)

Odgovor napadnutih

Birtnotov odgovor se svodi na obećanje da će dati

,,koplja kao danak, otrovne džilite i mačeve stare.“ (sth. 46b-47)

On je spreman da pogine braneći svoj narod i svoga kralja Etelreda.

U stihovima koji zatim slede neki autori su videli glavni uzrok tragičnog engleskog poraza kod Moldona. Vikinzi su uhvaćeni u klopku na na rečnom ostrvu sa koga samo jedan gaz vodi do kopna (str. 80) i taj gaz drži Birtnotova vojska. Pobeda im je, takoreći, u ruci. Međutim, vojvoda Birtnot, u svojoj gordosti – kako to pesnik kaže – iz preterane borbenosti i želje za slavom postupa viteški prema protivniku i dopušta mu da pređe reku da bi borba bila ravnopravna.

Bojno polje

Počinje bitka, koja je najpre opisana kao opšti prizor bojnog polja:

,,Tada se podiže graja, gavrani su kružili nebom, i orlovi, željni plena; na zemlji se začuše krici.

Dobro naoštrena koplja poleteše ratnicima iz ruku – bacali su džilite britke.

Lukovi su radili na sve strane, štitovi odbijali strele.

Silan je bio nalet bitke: ratnici su padali

na obe strane; mladi i neiskusni izginuli su prvi“ (sth. 106-112)

Pogibija vojskovođe

Birtnot junački gine, okružen telima pobijenih neprijatelja. Pred smrt

još stiže da se pomoli Bogu. Čim je poginuo, „ kukavički sinovi Ode “ čija imena pesnik veoma pažljivo nabraja (str. 23) beže sa bojnog polja.

Isto tako pažljivo pesnik će se postarati da celih 138 stihova kasnije, veličajući hrabrost heroja, ime jednog junaka ne bude greškom zamenjeno za ime kukavice:

,,To nije bio onaj Godrič koji je utekao iz bitke “ (sth. 325). Ovo posebno staranje pesnika da imena ratnika, i kukavica i heroja sačuva za potomstvo, u skladu je sa

tradicijom (str. 83) i ima posebni društveni značaj.

Borba Saksonaca do poslednjeg

Nema sumnje da je upravo ta potreba da se pamti i zabeleži kako se ko držao u nevolji prvobitno i navela pesnike ovog žanra da uz opšti opis bitke dodaju i opis detaljima, kao niz pojedinačnih (i poimeničnih) dvoboja. U Bici kod Moldona je to opšte mesto, iz već navedenih razloga, stavljeno na kraju pesme, u poslednjih pedesetak stihova:

,,Na borbenoj liniji još je stajao Edvard Visoki,

spreman i borbe željan. Hvaleći se reče

da neće odstupiti ni koraka

niti se povući, sad kada mu je gospodar pao.

Probi se kroz zid štitova i boraše se ljuto

sve dok na moreplovcima nije dostojno osvetio

svog plemenitog gospodara što ležaše među poginulima.

Isto učini i Eterič, Sibirtov brat, plemeniti drugar, boja željan i smeo.

(...) Tada u borbi ubi

Ofa mornara jednog, tako da pade na zemlju;

rođaci Geda takođe padoše,

a uskoro i Ofa bi pokošen u bici...“ (sth. 273-81, i 285b-88)

Pažljivo i detaljno izveden kontrast između izdajica i junaka učinjen je tim ,, realnijim “ što nisu postavljeni neposredno jedni do drugih, već je između kukavičluka Godričevog i njegove braće i upravo navedenih stihova o junaštvu Edvarda i njegovih drugova umetnut deo u kome pojedini ratnici bodre svoje drugove da istraju (upor. str. 23). Na taj način se opis pojedinačnih podviga prirodno uklapa u radnju, kao logični ishod tih ohrabrenja. Lojalnost i ljubav koju ratnici ispoljavaju prema svom poginulom vođi takođe se mogu sagledati i u svetlu idealnog odnosa koji je vladao između Birtnota i njegovih ratnika i koji je bio nagovešten u početku.

Ideja

Pesniku Moldona treba odati priznanje što je uspeo da od niza opštih mesta napravi jednu logičnu i uzročno povezanu celinu. Njemu je pošlo za rukom da jedini, u poređenju sa prethodnicima koji su stvarali Bitku kod Finsburga i Bitku kod Brunanburga, umesto opisa pruži publici radnju.

Ali svakako najupečatljiviji trenuci su oni kada se u pesmi veliča ideal uzajamne vernosti i ratničkog drugarstva u najlepšem smislu te reči. Oni kulminiraju u većpomenutim monolozima kojima ratnici hrabre jedni druge. Jer oni u tom trenutku žrtvuju svoje živote da bi osvetili smrt čoveka koga su voleli. Herojski kodeks, onako kako je tu prikazan ne gubi ništa od svog prastarog germanskog etosa već biva obogaćen i jednom dubokoljudskom dimenzijom. Nje nema u sačuvanim fragmentima Bitke kod Finsburga i Valdera i ona je doprinos jedne razvijenije i etički složenije civilizacije – anglosaksonske.

Za razliku od germanskih junaka Birtnot, kao i Beovulf, umire zahvaljujući Bogu za radosti koje mu je podario za života i moleći ga da mu dušu posle smrti primi u svoje okrilje. Taj detalj, prirodno, ne postoji u germanskoj herojskoj pesmi ali zato neodoljivo podseća na Bidove i druge hagiografske opise smrti svetaca. Ovo uzajamno prožimanje germanskog ratničkog duha sa hrišćanskom produhovljenošću svojstveno je u staroj engleskoj književnosti uopšte i daje herojima upravo tu novu, anglosaksonsku odliku. Reči kojima se mladi ratnik Elvin obraća svojim (sth. 209-224) veoma podsećaju na one kojima mladi Viglaf opominje Beovulfove ratnike da se nađu gospodaru u nevolji (sth. 2631-2660). To ne znači da je pesnik Moldona pisao po ugledu na pesnika Beovulfa, već pre da su se obojica napajali istom tradicijom.

Ratnički duh je isti, a razlike su uglavnom žanrovske prirode. Beovulf je ep, sa opširnom radnjom punom epizoda, sa razrađenim likovima, koji govore dostojanstvenim i uzvišenim jezikom. Bitka kod Moldona je sažeta herojska pesma, svedena na jedan događaj, i premda se u njoj može nazreti nešto nalik na krajnje uprošćenu radnju i lik glavnog junaka, ona je još uvek znatno manjeg obima i bez ikakve pompe. Jezik Beovulfa je arhaičan, a metrika mu je uzor klasičnog anglosaksonskog sistema. Jezik Moldona je jednostavniji, na ivici da bude obični govorni jezik, a metrika mu je nepravilnija.

No, možda baš zbog svoje sažetosti i zbog jednostavnosti tona, pesnik Moldona na mahove postiže istinski patos dok opisuje tragediju poraza Birtnotove vojske, a u jednom trenutku mu čak polazi za rukom nešto što u opširnijoj poetskoj formi ne bi bilo moguće: da nakon pogibije viteškog vojskovođe uhvati i osvetli onaj vrhunski metafizički trenutak kada se poraz pretvara u moralnu pobedu, kada duh nadvlada materiju i kada se rađa legenda za potomstvo:

,,Tad iskoračiše gordi ratnici, hrabri junaci pohrliše u boj;

i svi su imali samo jedno na umu:

da polože živote ili da osvete dragog gospodara.“

(sth. 205-8)

Bitka kod Moldona odražava turobnu drugu polovinu X veka, kada je engleska država pod vladavinom nesposobnog kralja Etelreda počela da propada da bi konačno bila uništena kod Hestingsa 1066. godine. Bitka kod Moldona je poslednji blesak herojskog duha jedne epohe na umoru.

Literatura

• Dekanić-Janoski, Sonja (1998). Kritička istorija stare engleske književnosti (2 izd.). Beograd: Filološki fakultet. ISBN 86-7247-023-0.