Bitka kod Murtena
Bitka kod Murtena (engl. Battle of Morat), vođena 22. juna 1476. u sklopu Burgundskih ratova, bila je odlučujuća pobeda Švajcarske konfederacije nad burgundskim vojvodom Karlom Smelim.[1]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Posle poraza Burgunđana kod Gransona, 2. marta 1476, Karlo Smeli je kod Lozane prikupio novu vojsku jačine 18-20.000 ljudi, od čega oko 1.500 kopalja (po 4 konjanika), krenuo na Murten (mesto u Švajcarskoj, na istoimenom jezeru) i 9. juna opseo grad (zamak), koji je branilo oko 1.500 Bernjana. Da bi se zaštitio od pokušaja deblokade, podigao je palisadu (neka vrsta cirkumvalacione linije), na 1.5-2 km od grada, na platou koji je nudio dobru preglednost prema istoku odakle je očekivao Švajcarce. Oni su prikupili kod Ulmica (Ulmitz) oko 24.100 ljudi, od toga 1.100 konjanika, uglavnom Švajcaraca. Švajcarci su izabrali za komandanta Austrijanca Vilhelma Hertera (nem. Wilhelm Herter).[1]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Saznavši za pojavu Švajcaraca, Karlo je 21. juna postrojio svoju vojsku na platou iza palisade, ali pošto mu se učinilo da je Švajcaraca malo, vratio je vojsku u logor, a na platou ostavio 2.000 pešaka i 300 kopalja. Švajcarci su krenuli na Murten 22. juna izjutra, Burgunđani su to uočili, ali Karlo nije verovao da će ga napasti, malobrojni kako ih je zamišljao, pa nije preduzeo mere da vojsku vrati na plato. Tek je popodne 22. juna naredio da se trupe spreme za pokret, a tada je bilo prekasno. Švajcarci su već bili napali dvema svojim tipičnim skupinama (Gevierthaufen - tzv. švajcarska puna kara), između kojih se kretalo 400-600 konjanika. Njihov prvi nalet je odbijen - što bi bila izvanredna prilika za protivnapad da su Burgunđani bili prikupljeni na platou, ali drugi napad Švajcaraca je uspeo: probili su palisadu i sručili se na logor. Karlo nije ni pokušao da pruži otpor: pobegao je sa konjicom, a pešadiju ostavio svojoj sudbini.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Pobijeno je 8.000-10.000 Burgunđana. Švajcarci su imali 1.000 poginulih, a zaplenili su stotinu topova i svu logorsku opremu.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Nikola Gažević. Vojna enciklopedija (knjiga 5), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1973), str. 659-660.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Nikola Gažević. Vojna enciklopedija (knjiga 5), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1973), str. 659-660.
