Bolonjski proces

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Logo Bolonjskog procesa

Bolonjski proces je pojam koji označava političku namenu stvaranja Evropskog visokoškolskog područja stvaranjem standardnih akademskih titula. Bolonjski proces je nastao nakon što su Ministri obrazovanja 29 evropskih država u italijanskom gradu Bolonji 19. juna 1999. godine potpisali Bolonjsku deklaraciju. Na sledećim sastancima u Pragu 2001, Berlinu 2003, Bergenu 2005, Londonu 2007 i Levenu 2009 lista članica se proširila tako da danas gotovo sve zemlje Evrope i Rusija učestvuju u ovom procesu.[1] Srbija je postala potpisnik Bolonjskog procesa u Berlinu 2003. godine. Monako i San Marino su jedine zemlje članice Saveta Evrope koje nisu pristupile Bolonjskom procesu (mada mogu da smatraju da su pristupile Bolonjskom procesu kada Francuska i Italija završe implementaciju). Od ostalih zemalja Belorusija i Kazahstan su pozvani da postanu potpisnici. Bolonjski proces se odnosi na reformu sastava visokog obrazovanja u svim potpisnicama „Bolonjske deklaracije“.

Pre potpisivanja Bolonjske deklaracije Velika povelja univerziteta izdata je na sastanku rektora univerziteta kojom se slavi 900-ta godišnjica postojanja Univerziteta u Bolonji (i evropskih univerziteta) 1988. godine. Godinu dana pre deklaracije, ministri obrazovanja Klod Alegr (Francusk), Jirgen Ritgers (Nemačka), Luiđi Berlindžer (Italija) i baronesa Blekston (UK) potpisali su Sorbonsku deklaraciju u Parizu 1998, obavezujući se da „harmonizuju arhitekturu Evropskog sistema visokog obrazovanja”.[2] Bolonjski proces ima 48 zemalja učesnica.[3]

Okvir[uredi | uredi izvor]

Osnova procesa je prihvaćena u tri ciklusa visokoškolskih kvalifikacija. Kao što je navedeno u Bergenskoj Deklaraciji 2005, ciklusi su definisana u smislu kvalifikacija i Evropskog sistema prenosa i akumulacije bodova (ECTS):

  1. ciklus: uglavnom 180-240 ECTS bodova, obično dodelu Bečelor diplome.
  2. ciklus: obično 60-120 ECTS bodova (minimum 60 ECTS - 2. ciklusa nivou). Obično dodele master diplomu.
  3. ciklus: doktorske studije. Nema dat ECTS opseg.

U većini slučajeva, potrebno je 3, 2 i 3 godine resprektivno da se završi. Stvarno imenovanje stepena može da varira od zemlje do zemlje. Jedna akademska godina odgovara 60 ECTS bodova što je ekvivalentno 1,500-1,800 sati studija. Novi model dolazi bliže severnoameričkom i japanskom sistemu. On daje veću težinu na praktičnu obuku i na intenzivne istraživačke projekte. Način računanja kredita se meri prema tome koliko je student radio. Nove metode vrednovanja odražavaju ne samo efikasnost studenata na ispitima, nego i laboratorijskim eksperimentima, prezentacijama, vreme provedeno na studijama, dalje inovacione kapaciteta, itd.

Ciljevi[uredi | uredi izvor]

Bolonjska zona[4]

Bolonjski proces je reformski proces stvoren sa ciljem odgovaranja na teme kao što su javna odgovornost za visokoškolsko obrazovanje i nauku, upravljanje visokim obrazovanjem, društvenu dimenziju visokog obrazovanja i istraživanja, kao i vrednosti i ulogu visokog obrazovanja i istraživanja u savremenim, globalizovanim, i sve složenijim društvima sa zahtevnim potrebama kvalifikacija. Sa Bolonjskim procesom implementacije sistema, visoko obrazovanje u zemljama Evrope treba da budu organizovani na takav način da omogući:

  • mobilnost - laku pokretljivost iz jedne zemlje u drugu (u okviru evropskog prostora visokog obrazovanja) - u cilju daljeg studiranja ili zapošljavanja;
  • atraktivnost evropskog visokog obrazovanja je povećana, tako da mnogi ljudi iz neevropskih zemalja takođe dolaze da uče i/ili rade u Evropi;
  • zapošljivost - Evropskom prostoru visokog obrazovanja Evrope nudi široka, kvalitetna i napredna baza znanja, i osigurava dalji razvoj Evrope kao stabilne, mirne i tolerantne zajednice u okviru Evropskog istraživačkog prostora;

Takođe će biti veće konvergencije između SAD i Evrope, tako da evropsko visoko obrazovanja usvaja aspekte američkog sistema.

Kao podciljevi definisani su:

  • Stvaranje sistema lakšeg razumevanja i ujednačavanja diploma
  • Stvaranje dvostepenog sistema diploma - Bečelor/Master sistem
  • Uvođenje sistema ocenjivanja, Evropski sistem transfera bodova (ESTB)
  • Povećanje mobilnosti kroz uklanjanje barijera; ne samo prostorna mobilnost već i kulturalne kompetencije ali i mobilnost među visokim školama
  • Zajednički rad na povećanju kvaliteta
  • Evropska dimenzija visokoškolskog obrazovanja
  • Doživotno učenje
  • Učešće studenata (uključivanje u sve odluke i inicijative na svim nivoima)
  • Povećanje atraktivnosti evropskog visokoškolskog obrazovanja
  • Ujednačavanje evropskog visokoškolskog obrazovanja sa evropskim istraživačkim prostrom, posebno kroz uvođenje doktorske faze u Bolonjskom procesu.

Jedan dalji cilj je i integracija kao socijalna dimenzija.

Kritika[uredi | uredi izvor]

U mnogim zemljama uvođenje nije prošlo bez kritike i protivljenja. Nove promene probližavaju obrazovanje sistemima koji su već zastupljeni u Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj i ocenjivane su kao „Amerikanizacija“ Evropskog sistema obrazovanja.

Priznavanje diploma sa ranijih studija na Bečelor-Master sistem razlikovao se kod svake članice. U Srbiji su studentske i nevladine organizacije protestovale kako bi se diplome sa starog sistema priznale kao Master diplome bez dodatnih ispita i plaćanja.

Bolonjska deklaracija ostala je nejasna kod Doktorskih studija tako da promene u ovom delu idu najsporije.

Nepostojanje jasnih kriterijuma može da dovede da se izdaju iste diplome za studente koji završavaju dva fakulteta sa velikom razlikom u kriterijumu. Nemački Univerziteti se dosta protive jer smatraju da Bolonjski proces ugrožava kvalitet visokog obrazovanja nemačkog u odnosu na druge sisteme obrazovanja. Univerziteti u istočnoj Evropi pak kritikuju da će ovo samo ubrzati proces migracije studenata iz manje razvijenih u razvijenije zemlje jer će na ovaj način nestati barijere.

Odbijene zemlje[uredi | uredi izvor]

Četiri zemlje nisu članice procesa.[5] Mada je Kirgistan ratifikovao Lisabonsku konvenciju o priznavanju 2004. godine, on nije Evropske kulturne konvencije Saveta Evrope i nema poznatih planova da se proširi geografski opseg konvencije.

Efekti po državama[uredi | uredi izvor]

Andora[uredi | uredi izvor]

U Andori diplome dodeljuje država u sva tri ciklusa (diplomski, magistarski i doktorski). Univerzitet Andorea[6] je prilagodio svoje studije u učionici Evropskom prostoru visokog obrazovanja u skladu sa Bolonjskim sporazumom. Radno opterećenje za diplome se računa u evropskim kreditima, sa evropskim ekvivalentom od 180 kredita (tri godine) za diplome prvostupnika i 120 kredita (dve godine) za master diplome.

Jermenija[uredi | uredi izvor]

Jermenija je ratifikovala Bolonjski proces 2005. godine i članica je Evropskog prostora visokog obrazovanja.[7]

Belorusija[uredi | uredi izvor]

Belorusija je postala članica Evropskog prostora visokog obrazovanja na konferenciji u Jerevanu, Jermenija, maja 2015. godine.[8]

Finska[uredi | uredi izvor]

U finskom predbolonjskom sistemu, visoko obrazovanje je bilo podeljeno između univerziteta i politehničkih fakulteta. Na univerzitetima su diplome u većini oblasti bile podeljene na trogodišnje diplome (kandidati) i dvogodišnje magisterije (majsteri). U ovim oblastima, Bolonjski proces nije rezultirao promenama.

U oblasti inženjerstva, univerziteti su nudili samo ​5 1⁄2-godišnji magistarski program (diplomi-insinööri). Ovo je zamenjeno trogodišnjim stepenom bačelor (tekniikan kandidaatti) i dvogodišnjom magistraturom (diplomi-insinööri), za koje su engleski nazivi bečelor nauke (tehnologije) i magistar nauka (tehnologije).[9] Korespondirajuća promena je napravljena u vojnom visokom obrazovanju, gde je oficirska diploma podeljena između osnovnih i magistarskih programa. Finski Univerziteti primenjenih nauka, koji su ponudili programe inženjerskih studija ekvivalentnih diplomama, počeli su da nude programe magistarskih studija 2005. godine.[10] Neki programi inženjerstva (insinööri (ylempi AMK)) se predaju na engleskom.[11]

Rusija[uredi | uredi izvor]

Ruski okvir visokog obrazovanja bio je u osnovi nekompatibilan sa procesom. Generički, najniži stepen na svim univerzitetima od sovjetske ere je specijalista, koji se može steći nakon pet do šest godina studija. Od sredine 1990-ih, mnogi univerziteti su uveli ograničene programe koji omogućavaju studentima da diplomiraju sa diplomom za četiri godine i magistriraju za još jednu do dve godine uz očuvanje starog sistema.

Nakon pristupanja Bolonjskom procesu 2003,[12] u oktobru 2007. godine, Rusija je prešla na dvostepeno obrazovanje u skladu sa Bolonjskim procesom.[13] Univerziteti su uveli diplomu BSc usred svojih standardnih specijalističkih programa, ali prelazak na magistarsku kvalifikaciju nije završen.

Iako specijalisti i magistri imaju pravo na doktorske programe (aspirantura), diplomirani nemaju; ukida se specijalistički stepen. Na većini univerziteta obrazovanje za osnovne i magistarske studije je besplatno, iako neki državni i privatni univerziteti naplaćuju jedno ili oba.[14][15] Tržište rada još uvek ne prihvata BSc diplome, ali neki univerziteti su program učinili sličnim klasičnom obrazovanju, i magistarska faza ostaje obavezna za većinu diplomaca.[16]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Council of Europe. „European Cultural Convention”. 1954. 
  2. ^ „Sorbonne Joint Declaration: Joint declaration on harmonisation of the architecture of the European higher education system” (PDF). DAAD. 25. 5. 1998. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 4. 2009. g. Pristupljeno 28. 4. 2010. 
  3. ^ „Members”. European Higher Education Area. 2016. Arhivirano iz originala 18. 10. 2010. g. Pristupljeno 18. 3. 2016. 
  4. ^ „Bologna for Pedestrians, The Council of Europe Internet Portal.”. Coe.int. 19. 6. 1999. Pristupljeno 28. 4. 2010. 
  5. ^ Bologna Follow-Up Group (2007). „Applications for Accession to the Bologna Process”. Arhivirano iz originala 15. 5. 2016. g. Pristupljeno 8. 12. 2012. 
  6. ^ „Outstanding features”. University of Andorra. 2012. Arhivirano iz originala 15. 1. 2013. g. Pristupljeno 5. 9. 2013. 
  7. ^ „European Higher Education Area and Bologna Process”. 
  8. ^ „Belarus' accession to Bologna Process approved by European education ministers”. Belarus By. 14. 5. 2015. Pristupljeno 25. 8. 2016. 
  9. ^ „Tutkintojen ja tutkinto-ohjelmien vieraskieliset nimet” [Diplomas and degree programmes in foreign languages]. Helsinki University of Technology (na jeziku: finski). 5. 9. 2008. Arhivirano iz originala 16. 11. 2008. g. Pristupljeno 9. 5. 2011. 
  10. ^ Finnish governmental decree 423/2005 on degrees at Universities of Applied Sciences Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. jul 2023) Accessed: 21 June 2009
  11. ^ Helsinki Metropolia University of Applied Sciences – Master's Degrees Accessed: 21 June 2009
  12. ^ „Rossiя prisoedinilasь k Bolonskoй konvencii”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). 18. 9. 2003. 
  13. ^ „V RF vvoditsя dvuhurovnevaя sistema vыsšego obrazovaniя”. RBK (na jeziku: ruski). 25. 10. 2007. 
  14. ^ Platnaя magistratura [Payment for Masters]. uchsib.ru (na jeziku: ruski). 20. 7. 2011. Arhivirano iz originala 25. 4. 2012. g. „(translated) Many tertiary institutions such as the Moscow State University, State University of Management, and RANEPA (Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration) provide an opportunity to take a Masters Degree only on a fee-for basis.” 
  15. ^ Yana Miliukova (21. 7. 2011). Magistraturu sdelali platnoй v 50 vuzah [Masters has been made a fee course by 50 tertiary institutions] (na jeziku: ruski). sostav.ru. Pristupljeno 17. 3. 2016. 
  16. ^ Guriev, Sergey (8. 10. 2007). Bolonskiй process: Katastrofa ili panaceя [The Bologna Process: Catastrophe or panacea] (na jeziku: ruski). Vedomosti. Arhivirano iz originala 5. 9. 2008. g. Pristupljeno 20. 10. 2008. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alexandra Kertz-Welzel, "Motivation zur Weiterbildung: Master- und Bachelor-Abschlüsse in den USA", Diskussion Musikpädagogik, vol. 29, pp. 33–35, 2006.
  • Directorate-General for Education, Youth (23. 6. 2015). „ECTS users' guide 2015”. Publications Office of the European Union. Pristupljeno 23. 6. 2023 — preko Publications Office of the European Union. <
  • Bologna declaration Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. mart 2022) magna-charta.org
  • Mitchell T.N., Whewell R.J.: The Chemistry "Eurobachelor"

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bolonjski proces na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болоњски_процес&oldid=27556164”