Bušenje i miniranje
Pre pojave mašina za probijanje tunela, bušenje i miniranje bili su jedini ekonomičan način iskopavanja dugih tunela kroz tvrde stene, gde kopanje nije bilo moguće. Čak i danas, taj metod se koristi u izgradnji tunela, kao što je korišten u izgradnji Lötschberg Base tunela. Odluka, da li da se tunel izgradi koristeći mašine za probijanje tunela (TBM) ili pomoću metode bušenja i miniranja, obuhvata niz faktora kao što su:
- dužina tunela
- upravljanje rizicima u zavisnosti od varijacija u kvalitetu tla
- brzina izgradnje
- oblik tunela
Dužina tunela je ključno pitanje koje treba rešiti, jer je upotreba velikih mašina za probijanje tunela (TBM) veoma skupa, ali pošto su one obično brže od bušenje i miniranja tunela, cena po metru tunela je niža.[1] To znači da kraći tuneli imaju tendenciju da budu manje ekonomiči ako se izgrađuju uz pomoć TBM, pa se stoga obično koriste bušenja i miniranja.
Istorija
[uredi | uredi izvor]Dok se pocinjalo sa upotrebom bušenja i miniranja, barut (upotrebljen prilikom izgradnje Blue Ridge Tunnel u SAD 1850. godine) više nije bio moćan i bezbedan eksploziv kao dinamit (patentiran 1867. godine). Takođe, proizvedene su i elektronske bušilice čija je iskorišćenost kapaciteta bila potpuna. Bušenje i miniranje je uspešno korišćeno za izgradnju tunela širom sveta, npr. Frejus železničkog tunela, Sv. Gothard tunela, Simplona, Jungfraubahn, pa čak i najdužeg drumskog tunela na svetu, Lærdalstunnelen, svi oni su konstruisani koristeći ovaj metod.
Postupak
[uredi | uredi izvor]Kao što ime sugeriše, bušenje i miniranje funkcioniše na sledeći način:
- Buše se rupe u steni koje se zatim ispunjavaju eksplozivom
- Detoniranje eksploziva izaziva razbijanje stenskog materijala
- Materijal se uklanja i nova površina tunela se ojačava.
- Ponavljanjem ovih koraka na kraju se dobija tunel.
Pozicija i dubina bušotina (i količina eksploziva koji svaka rupa prima) pažljivo određuju šablon koji zajedno sa tajmigom individualnih eksplozija, omogućava da tunel ima približno kružni poprečni presek.
Stenska podgrada
[uredi | uredi izvor]Pošto se tunel postepeno kopa, njegove zidove i plafon treba konstntno podupirati kako bi se sprečilo urušavanje stenskog materijala. Filozofija i metode za stensku potporu variraju, ali klasične stenske podgrade mogu da obuhvataju:
- Ankeri
- Prskanje betona
- Rebra ili lukove
- Kablovske zavrtnjeve
- Armirani beton
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Kolymbas 2005, str. 444.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Kolymbas, Dimitrios (2005). Tunelling and tunnel mechanics: a rational approach to tunnelling. Springer-Verlag. str. 444. ISBN 978-3-540-25196-5.